Tokom boravka na Palma de Majorci, gde sam otišla sa prijateljicom na nekoliko dana da se odmorimo, nismo imale dovoljno vremena da obiđemo sve znamenitosti glavnog grada najvećeg španskog ostrva. Pre odlaska napravile smo plan dnevnih aktivnosti, od odlaska na plažu, obilaska katedrale La Seo, posete kraljevskoj palati La Almudaina, kao i odlazak u jedan muzej i čuveno tursko kupatilo, do šetnji kroz Paseo del Borne, glavnom i najživljom ulicom u starom delu gradu.
Tri dana koji smo proveli na Palmi izgleda da su ipak bila previše kratka za naše planove koje smo htele da smestimo u taj kraći odmor. Bilo je to krajem prošlog leta i sećam se da sam se vratila znatno umornija nego što sam otišla.
I milijarderi vole da ne rade
U jednom eksperimentu, koji je vodio američki profesor Leidy Klotz na Univerzitetu u Virdžiniji, učesnici su dobili plan aktivnosti predviđenih tokom nekog putovanja i imali su mogućnost da neke aktivnosti eliminišu. Mali broj njih je to uradio, dok se većina odlučila da učestvuje u svim planiranim posetama i obilascima, strahujući da možda nešto ne propusti. Profesor Klotz je nakon ovog eksperimenta zaključio da izbor koji pojedincu ne ostavlja nimalo slobodnog vremena potrebnog samo za sebe jeste pogrešan izbor.
Moja prijateljica i ja nismo uspele da uradimo sve što smo planirale na Palmi, pa smo razmišljale o tome da se nekada ponovo vratimo na ostrvo. To nismo još uvek uradile, dok sam ja u međuvremenu počela sve više da razmišljam o izborima koje preporučuje profesor Klotz, što ne znači da vreme koje posvetimo odmaranju treba da se pretvori u neograničeno besposličarenje.
Dok sam ovog leta sedela na plaži i čitala vesti na mobilnom telefonu, slučajno sam naletela na zanimljivu priču u Financial Timesu o tome kako je Britanac Andrew Formica, direktor kompanije Jupiter Fund Management, koja vredi 68 milijardi dolara, iznenada odlučio da napusti tu firmu.
Lijenjost i dosada nisu za svakoga
Formica nije imao drugi posao koji ga je čekao i iz tog je razloga, recimo, dao otkaz na ovom prvom. U intervjuu koji je dao za ovaj dnevni list rekao je da hoće samo da sedi pored mora i ne radi ništa. Pretpostavljam da je taj čovek sigurno zaradio dovoljno novca da sebi može da priušti takav luksuz. S druge strane, razmišljam da luksuz koji bi se u narodu nazvao lenjost ili dosada nije ipak za svakoga, ili možda nije za mene.
Dok sam tog dana pokušavala da se odmorim na plaži i ne radim apsolutno ništa, u glavi sam pravila plan o tome šta ću sve da uradim sutradan. Razmišljala sam i o tome šta sam mogla da uradim tog istog dana koji prošao, da ne kažem, uzaludno.
Godinama unazad leta provodim u Hrvatskoj. Kada se vratim iz te zemlje u zemlju u kojoj živim, često me kolege pitaju kako je bilo na letovanju. Ovog leta sam pokušavala da radim manje, a htela sam i da se dosađujem, barem na plaži. Pročitala sam nekoliko knjiga i u pauzama za razmišljanje posmatrala sam ljude oko sebe, koji su uglavnom isto tako pokušavali da se odmore. Tokom tog mog lenčarenja, jedna druga prijateljica mi piše kako joj je dosadno, da jedva čeka da prođe leto i da počne više da radi. Kaže da se oseća beskorisno i kao da nešto propušta.
Distrakcija i otuđenje od nas samih
Slobodno vreme, ako nije iskorišćeno na pravi način, često nam nameće osećaj krivice. Poznati britanski filozof Bertrand Russell govorio je o savesti koja ga je naterala da naporno radi. Vremenom, Russell je prepoznao da je ta savest štetna, a zatim je 1932. godine predložio kampanju koja bi navela mlade ljude da ne rade ništa. Naravno, ta kampanja nikada u stvarnosti nije zaživela, jer bi bila izuzetno štetna za društvo u kojem je vreme novac.
Dok radimo cilj nam je, takođe, da imamo i slobodnog vremena. Međutim, trošenje tog kapitala čini da se osećamo kao da gubimo novac, tako da nije ni čudo što je prisutan stalan osećaj krivice kada ne radimo. Naravno, to nije slučaj kod svih, jer postoje i oni ljudi koji itekako umeju da lenčare i koji su poznatiji kao neradnici.
Možda termini dosada i lenjost nisu adekvatni da opišu društveni fenomen u kojem sve manje vremena imamo za sebe. Tehnologija nam je, takođe, pomogla u distrakciji i otuđenju od nas samih, tako da je sve teže da provodimo vreme u kojem se opuštamo.
Zaustavimo se i posmatrajmo život oko sebe
Upoznala sam jednu porodicu nemačkih turista na plaži. Kažu da su tu već nedelju dana, da su puno toga videli, da su se lepo proveli, ali i da su sada već jako umorni i da je vreme da se vrate kući i na posao. Tada sam pomislila na moj kratko letovanje na Palma de Majorci, na kojem sam sve uradila, osim što sam se odmorila.
Odmoriti se ne znači nužno i dosađivati se. Dosada i lenjost, u smislu posvećivanja vremena sebi samima, bez planova i osećaja krivice, korisna je aktivnost u vremenu u kojem živimo. Majstori joge bi to nazvali meditacijom. Nemački filozof Josef Pieper je često govorio o slobodnom vremenu koje nam je potrebna da se konektujemo sami sa sobom, dok velški pisac i pesnik William Henry Davies piše da je siromašan onaj život u kojem se nema vremena da se na trenutke zaustavimo i posmatramo život oko sebe.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.