„Moj beli brate“, šaman plemena Apača obratio se istoričaru Albertu Reaganu u Beleškama o Indijancima iz Fort Apache regije, “Ti sigurno nećeš verovati, ali ja sam svemoćan. Nikada neću umreti.”
Šamanizam je religiozna praksa, koja polazi od magijske slike sveta, praksa koja se sreće unutar raznih religija. To je jedna od arhajskih tehnika ekstaze, no ne može se svaki zanesenjak smatrati šamanom, kako navodi čuveni istoričar religije i filozof, Mircea Eliade. On naglašava da je šaman “specijalista za trans tokom kojeg njegova duša napušta telo, uspinje se na nebo ili silazi u donji svet”. Po njemu je izjednačavanje šamanizma sa duševnom bolešću apsolutno neprihvatljivo, iako se šamanski dar ispoljava upravo kroz krizu.
Šamanizam postoji u praistorijskim religijama, plemenskim religijama Afrike, Azije, Okeanije, Severne Amerike, u arktičkim, kao i u religijama centralne i istočne Azije, ali i Evrope. “Šaman je vrač i doktor, on je kadar da izleči kao svi vidari, ali i da izvodi fakirska čuda kao svi vrači. On je osim toga i vodič duša, mistik, pesnik… Šaman je veliki specijalista za ljudsku dušu, jedini je on vidi, jer prepoznaje njenu formu i sudbinu”, Eliade nam je ponudio simplifikovanu definiciju.
”Šamanizam je i gramatika uma,” kaže profesor Pentikainen, ”jer šamani moraju biti eksperti u razumevanju kulture svog naroda.” Šamanu je podarena uloga u očuvanju fizičkog integriteta zajednice kojoj pripada.
Dva puta do zvanja
Postoje dva puta kojima se stiže do zvanja šamana. Jedan je nasledno prenošenje šamanskog zvanja, dok je drugi urođeni dar. Šaman postaje priznat pošto primi obuku ekstatičke prirode, kao i obuku u vidu predanja, što je ekvivalent inicijaciji. Među zaštitnicima šamana najvažniju ulogu ima tzv. životinja majka. Da li ova povezanost sa životinjama i prirodom može da znači povratak edenu, prvobitnom prirodnom stanju?
Fizički deo treninga čine teška iskušenja. Oni koji su određeni da postanu šamani, provode mladost trudeći se da savladaju znanja i tehnike tog zanimanja. Šaman je nezamenljiv u svakom obredu koji se odnosi na iskustva ljudske duše, on je iscelitelj i vodič duša, jer “njegova duša može nekažnjeno da napusti telo i luta”. Bubanj je neophodan u šamanskim obredima, on nosi šamana u ”centar sveta”. Odeća predstavlja religiozni mikrokosmos, čini potpun simbolički sistem, prožeta je spiritualnim silama. Oblačeći je, šaman se priprema da stupi u dodir sa duhovnim svetom. Odeća donosi poseban status onome koji je nosi, status čoveka koji je simbolički umro i vaskrsao.
Simbolizam šamanizma veoma je važan, zbog uticaja koji ima na druge religije, ali i na čovekov odnos prema Bogu. Moderan čovek često je u sukobu sa vlastitim poimanjem vere, što nekad dovodi do bolnog rascepa, jer je jedinstvo nedostižno, a ego neumoljiv. Danas vlada novi bauk, kako From navodi u Revoluciji nade, mehanizovano društvo se predaje maksimalnoj proizvodnji i potrošnji, i iako je čovek dobro nahranjen i zabavljen, on je beskrajno beživotan i bezosećajan. Duši takvog čoveka sve češće je potrebna pomoć, te se on neretko okreće onome što se danas naziva i duhovni supermarket.
Čovjek robuje ciljevima koje društvo nameće
Traženje smisla u vremenu brzog prenosa informacija, kao i velike dostupnosti istih, nikad nije bilo teže. Moderni gurui nude brzo spasenje i oslobađanje od patnje kroz površne tehnike molitve i ekstaze, bez istinskog razumevanja suštine sakralnog, bez odbacivanja rušilačkog nagona u i ka sebi, drugima i prirodi.
Na teritoriji Srbije postojala je škola za one koji žele da poseduju moći jednog šamana. Ovu školu neošamanizma vodio je izvesni učitelj, koji je uveravao da vam nisu potrebne nikakve posebne sposobnosti. Za one koji žele da iskuse tajne ekstaze u sigurnosti svog doma, drugi sajt nudi savete na koji način da se to što jednostavnije učini.
From objašnjava da, budući da je naš jedini cilj da što više proizvodimo i još više trošimo, pretvaramo pojedinca u pasivnog potrošača, jer smo stvorili i birokratiju koja tom istom pojedincu daje osećaj potpune nemoći. Države se sve manje bave politikama socijalnog blagostanja, naglašena je tehnologizacija društva, dok je na globalnom nivou očigledan gubitak etičkih i moralnih vrednosti. Zarobljen u nekompletnosti tehnike, kako Markuze to naglašava, čovek robuje ciljevima koje moderno društvo nameće kao apsolutne. Tako okovan, on čezne za spasenjem, otuda sve češće oživljavanje arhaičnih praksi, ali i sveprisutno rađanje novih duhovnih vođa, koji se nekada okoriste o zbunjene duše, zalutale na putu ka jedinstvu. Izražena dehumanizacija društva, oslikana je u međusobnoj borbi i guranju, koje za cilj ima bogaćenje, kako Džon Stjuart Mil živopisno to opisuje. Imperativ je imati, a ne biti, i zaista, moderan čovek ima skoro sve, ali nema sebe. Humanizam je mrtav.
Markuze nastavlja kritiku, kaže da je savladavanje bede još uvek ograničeno na mala područja razvijenog industrijskog društva, i da njihov prosperitet sakriva sav užas izvan njihovog granica, šireći pogrešne potrebe. Da bi se izbeglo širenje njegovog jednodimenzionalnog društva, Markuze vidi rešenje u redefiniciji tih potreba i stvaranju društva neustrašivih individua, kadrim da se suprotstave sistemu, izdrže i kamenice i bombe, i sačuvaju sebe.
Da bi se spasao, moderan čovek mora uskrsnuti i postati šaman svoje duše, vešt vajar koji oplemenjuje nežnim dodirom humanizma i izraženog saosećanja.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.