Neobična šetnja milanskim grobljem za elitu

Za italijansku elitu je važno posjedovanje grobnice na najpoznatijem milanskom groblju, Cimitero Monumentale, koje je, zapravo, nepregledna galerija skulptura.

Ovdje su sahranjeni svi uticajni ljudi koji su nečim zaslužili grad ili državu (Ustupljeno Al Jazeeri)

Kada sam prvi i jedini put prisustvovala izvedbi čuvenog Verdijevog dela, operi Magbet, u milanskoj operskoj kući Scala, tada sam shvatila šta znači biti u krugu milanske elite. Znala sam da je prestiž posedovati neku od loža u prvim redovima ovog teatra, ali takav spektakl i pridavanje važnosti poznatim lličnostima i milanskim porodicama, dok su se smeštali u neku od svojih loža, više od njih 150, nisam tako zamišljala.

Ta privilegovana publika međusobno se pozdravljala blagim naklonom glave. Manje važni posetioci, među njima i ja, tražili smo naše mesto za sedenje ispred pozornice, i čini mi se nekako zavidno smo se divili, onima koji su nas posmatrali sa visine. Videla sam tada izbliza kreatora Giorgia Armanija, zatim jednog od najpoznatijih tenora na svetu, Placida Dominga, ali i predsednika Italije Sergia Matarellu.

Posle višeminutnog apluaza, Magbet je počeo. Moje uzbuđenje je bilo toliko očigledno, što zbog sveprisutnog doživljaja, što zbog Verdijevog dela. Kolega i operski kritičar koji je sedeo pored mene i koga sam te večeri upoznala, primetivši to moje stanje, tada mi je rekao da osim lože u ovoj operskoj kući, za elitu je važno posedovanje i grobnice na najpoznatijem milanskom groblju, Cimitero Monumentale. Rekao mi je i da ako već nisam, obavezno ga posetim.

Istorija i magija u jednom

Znala sam da je Monumentale, jedno od najvažnijih groblja ne samo u Milanu, već i u Italiji. Tu su sahranjeni svi uticajni ljudi koji su nečim zaslužili taj grad ili državu. Pročitala sam negde da tamo počivaju, najpoznatiji italijanski pisac Alessando Manzoni, zatim slavni arhitekta Carlo Maciachini, po čijem je projektu između ostalog i napravljeno 1864. godine ovo groblje, kao i mnoge druge manje ili više važne ličnosti. Međutim nisam znala da je tu sahranjen i Giuseppe Verdi.

Nedavno sam se setila onoga što sam doživela u Scali i tog neprikosnovenog spektakla, opere Magbet, koje je samo Verdi mogao tako da izvede. Iako šetnja grobljem nije baš tako uobičajna aktivnost, intigrirala me je činjenica, zašto je toliko važno da se osim lože, ima i grobnica među poznatima.

Daniela Samuele je italijanska šampionka u plivanju koja je kao mlada stradala u avionskoj nesreći 1966. godine (Ustupljeno Al Jazeeri)

Ušla sam na jedan od ulaza, kojih ima nekoliko, i ostala zatečena prizorom ispred sebe. Skulpture u svim mogućim formama, veličinama i materijalima pojavile su se ispred mene. Ili bolje rečeno, ja pred njima, umetničkim delima, napravljenih u čast svima onima koji su za svojim životom ostavili neka značajna dela.

Odmah primećujem skulpture neke devojke kako pliva. Izgleda kao da lebdi u vazduhu. Približavam joj se i čitam da je u pitanju Daniela Samuele, italijanska šampionka u plivanju, koja je kao mlada stradala u avionskoj nesreći 1966. godine kada se srušio avion kompanije Lufthansa.

Koliko god ta skulptura posvećena Danieli bila lepa, razmišljam ipak o tragičnom kraju jednog mladog života.

Posljednja večera porodice Campari

Portir na ulazu mi je prethodno rekao da se nalazim u delu gde su smešteni građani i ličnosti koji nisu bili katoličke veroispovesti. Daje mi mapu kao orijentir za prostor od 250 hiljada metara kvadratnih, i prepoučuje mi da prvo prošetam do grobnice porodice Campari, koja je njegova omiljena, kako mi je rekao. Zatim da obavezno odem do hrama slavnih, poznatijeg kao Famedio, a posle toga mogu da biram šta želim da vidim u ovom velikom muzeju na otvorenom. Kaže mi da imam vremena na pretek i da zatvaraju u 18 časova.

Dok na mapi pratim putokaze kako bih stigla do te najpoznatije grobnice, nemam onaj jeziv osećaj dok se nalazim na mestu na koje se rado ne ide, posebno ne u šetnju.

Davide Campari bio je jedan od najuspešnijih preduzetnika u vremenu kada je grad Milano živeo industrijski bum. Kao ugledni vlasnik poznatog italijanskog pića tj. likera Campari, pred kraj svog života naručio je izradu grobnice za svoju familiju.

Na groblju su skulpture u svim mogućim formama, veličinama i materijalima (Ustupljeno Al Jazeeri)

Tokom tri godine, od 1936. do 1939. skulptor i umetnik Giannino Castiglioni, napravio je remek delo, pred kojim sam dugo stajala. Replika Leonardove “Poslednje večere”, skulpture ljudi okupljenih za jednim velikim stolom, njih ukupno jedanaest, koliko sam izbrojala, fascinirale su me čitavih sat vremena. Razmišljala sam tada o tom umetničkom stvaranju, ali i o potrebi za slavom i  prestižom, čak  i kada nas više nema.

Hram slavnih, park prirode i botanička bašta

Kada sam odlučila da krenem prema delu u kojem se na jednom mestu nalaze najpoznatije ličnosti, usput sam posmatrala sve te spomenike, uglavnom u ljudskom obliku, ali ima tu i životinja, vila, anđela i nekih meni neprepoznatljivih bića.

U jednom trenutku, u daljini vidim hram na koji me je portir uputio. Spektakularna građevina od belog mermera u kojem osim Giuseppea Verdija, Alessandra Manzonija, počivaju još Bruno Munari, najpoznatiji grafički dizajner, zatim Giuseppe Meazza, fudbaler po kojem je milanski stadion, danas poznat kao San Siro, dobio ime. A tu je i jedna žena, Alda Merini, omiljena pesnikinja i spisateljica. Nalaze se tu i mnoge druge kripte građana Milana.

Pored nekih sam samo prošla, pred nekima se zadržala koji minut više. Osim mene tog dana, bilo je i drugih radoznalih turista, uglavnom stranaca. Bilo je i zaljubljenih parova koji su odmarali od hodanja, ne nekoj od čestih klupa koje se nalaze u ovom parku. Sedam i ja na klupu i čitam na internetu da je milansko groblje takođe i park prirode i botanička bašta, u kojem su zasađeni neke od retkih vrsta drveća, netipičnih za mediteransko područlje, kao što je srpska omorika (Pančićeva omorika).

Vreme za posete se skoro bližilo kraju, tako da sam odlučila da krenem ka izlazu. Nekoliko sati koje sam provela u ovoj šetnji, ipak nije bilo dovoljno da vidim sve znamenitosti ovog, rekla bih pomalo čudnog mesta, koje lepotom umetničkih dela fascinira, ali ujedno izaziva i neku neprijatnost.

Izvor: Al Jazeera