U jednom od vodiča kroz grad Milano pronašla sam turističku turu koja nudi obilazak ove italijanske prestonice i upoznavanje sa arhitekturom grada tokom perioda dok je fašizam nastajao, početkom 1920. godine, pa sve do njegovog urušavanja.
U opisu posete naznačeni su svi značajniji spomenici, zdanja i institucije izgrađeni u to doba. Obilazak traje oko dva sata, cena je 20 evra i obavezna je rezervacija putem web stranice. Kada sam iz puke radoznalosti htela da rezervišem jedno mesto, shvatila sam da u naredna dva meseca nema nijednog slobodnog datuma.
Kada sam kasnije bolje razmislila, pitala sam se: što bih ja uopšte išla da razgledam građevine grada u kojem živim skoro već dve decenije. Sve te spomenike i zgrade podignute u čast jedne ideologije videla sam do sada bezbroj puta.
Za mnoge, međutim, nisam znala da su iz perioda u kojem je Benito Mussolini koristio arhitekturu i urbano planiranje kao alate za širenje svojih ideala. Nekima sam se u tom neznanju čak i divila. Bez obzira na ideološka neslaganja, divim se i dan danas pojedinim građevinama – zbog njihove veličine, forme i korišćenih materijala. Uglavnom je u pitanju mermer i kamen.
Zarad ideologije izgrađen jedan grad
Italijanska arhitektonska scena početkom 20. veka bila je među najinteresantnijima u Evropi. Mussolini i njegovi sledbenici širili su svoje ideje, a veličina i snaga fašističke ideologije, koja je upravo nastala u Milanu, odrazila se na arhitektonski razvoj tog grada. Sve značajnije institucije, kao i određeni kvartovi u gradu, izgrađeni su tokom ‘20-ih i ‘30-ih godina prošloga veka.
Sa određene tačke gledišta, možda je ispravnije reći da je upravo arhitektura tih godina koristila fašizam, a ne obrnuto, kako bi se kretala ka nivoima harmonije, tehnike i funkcionalnosti, koji do tada nikada ranije nisu bili postignuti.
Kada sam prvi put došla u Milano, stigla sam vozom koji me je dovezao na glavnu železničku stanicu. Osim količine ljudi i putnika koje sam tamo zatekla, fascinirala me je veličina i grandioznost građevine kojom dominira beli mermer. Primetila sam da arhitektonski stil nije ipak jasno definisan, već́ neka mešavina različitih stilova. Po mojoj slobodnoj proceni, u pitanju je neoklasicizam, nova umetnost i art deko.
Nisam tada znala da je ta železnička stanica sagrađena 1931. godine i da je jedno od onih arhitektonskih dela kojim se najpoznatiji italijanski vođa itekako ponosio. Takođe tada nisam ni slutila da je odavde kretao jedan voz, sa perona 21, koji je jevrejske zarobljenike prevozio u Auschwitz i druge nacističke logore. Danas je taj peron memorijalni centar, napravljen u znak sećanja na sve žrtve toga stradanja.
Ova železnička stanica kojom dnevno saobraća više od 500 vozova i kroz koju prođe više od 300.000 ljudi dnevno, jedna je od najvećih u Evropi. Renovirana je 2015. godine, pred početak svetske izložbe “Expo”, koja je te godine održana u Milanu.
Beli mermer je materijal koji se rado koristio za gradnju tokom dominacije fašističkog režima. Pretpostavljam da je takav izbor nekolicine arhitekata, koji su se tada proslavili, bio logičan izbor zbog kvaliteta tog materijala, ali i da je bio pokazatelj prestiža i moći, karakteristike koji ovaj kamen poseduje.
Slava režimu, slava profesiji
Marcello Piacentini bio je arhitekta kojeg je Benito Mussolini uzdigao u nebo. Isprojektovao je i izgradio mnogobrojne građevine širom Italije, čija je veličina odavala moć i snagu tadašnje vlasti. Osim njega, veliku slavu je postigao takođe arhitekta Ulisse Stacchini po čijem projektu je izgrađena milanska železnička stanica, kao i stadion Giuseppe Meazza, poznat i kao San Siro.
Kada god bih prošla pored milanskog suda, divila bih se sa nekom vrstom strahopoštovanja veličanstvenom prizoru. To zdanje koje se prostire u beskonačnu širinu i koje je Piacentini gradio tokom osam godina, od 1932. do 1940. godine, šalje snažnu poruku – da čovek nikada ne počini neko krivično delo ili zločin.
Na zahtev Mussolinija, na belom i sivom mermeru ispisane su poruke na latinskom jeziku. Jedna od njih kaže da je jurisprudencija nauka o božanskim i ljudskim stvarima, o pravednim i nepravednim činjenicama. Dok neka druga govori o tome da smo od rođenja pozvani na pravdu, te da je zakon zasnovan na prirodi, a ne na mišljenju. S obzirom na izbor ovih antičkih mudrosti, pretpostavljam da je i sam Mussolini mislio da nikakvu nepravdu ne čini, kao i mnogi njegovi sledbenici.
Šetnja Milanom u otkrivanju svega onoga što su fašisti ostavili za sobom, kada je u pitanju arhitektura i umetnost, mogla bi da potraje i više sati, ako bi ulazili u detalje, pogotovo ko su bili začetnici fašizma i gde su se okupljali.
Nedavno sam saznala da je trg San Sepolcro, u blizini moje kancelarije, bio stecište prvih zagovornika ove ideologije. Tu su se okupljali političari, poznati intelektualci, pisci i umetnici. Bili su poznati kao sansepolcristi.
Zgrada italijanske civilizacije
Arhitekta Piacentini, zajedno sa još trojicom značajnih arhitekata učestvovao je takođe u izgradnji jednog od najvažnijih zdanja u Italiji, sagrađenog pred početak Drugog svetskog rata.
Kada se italijanski duka, kako su Italijani još nazivali Mussolinija, pripremao da bude domaćin Univerzalne izložbe koja je trebalo da se održi u Rimu 1942. godine, zahtevao je da se izgradi jedan novi kvart. Nazvali su ga Esposizione universale Roma – Eur (Univerzalna izložba Rima – Eur), a ovim megalomanskim projektom želeo je da pokaže obnovljenu veličanstvenost Rimskog carstva.
U centralnom delu tog naselja, iznikla je jedna zgrada, koju je nazvao Palazzo della Civilta Italiana (zgrada italijanske civilizacije), manje više elegantno pravougaono čudo sa fasadom od apstraktnih lukova i redovima neoklasičnih statua u podnožju.
Univerzalna izložba je na žalost otkazana zbog rata, ali zgrada, poznata još i kao trg Koloseum, još uvek postoji. Na njoj je ispisana rečenica iz govora koji je Mussolini održao 1935. godine kada je najavio invaziju na Etiopiju. Tada je opisao Italijane kao narod pesnika, umetnika, heroja, svetaca, mislilaca, naučnika i transmigratornih putnika.
Invazija na tu afričku zemlju bila je krvava okupacija koja će kasnije dovesti do optužbi za ratne zločine protiv italijanske vlade. Ta zgrada je, drugim rečima, relikt brutalne fašističke agresije i umesto da bude prezrena, mnogi građani Italije je ipak smatraju ikonom modernističke arhitekture. Država ju je 2004. godine proglasila kao lokalitet od kulturnog značaja. Godine 2010. delimično je restaurirana, a pet godina kasnije modna kuća Fendi tamo je preselila svoje sedište.