“Mi, Kubanci ćemo početi bitku za potpuno oslobođenje teritorije. Svi znamo da to neće biti lako. Ali smo svi svesni ogromne istorijske odgovornosti Pokreta ‘26. jul’, kubanske revolucije, i uopšte nacije, da bi se postavio primer za sve narode Amerike koje ne smemo da izneverimo.
Naši prijatelji nepokorenog kontinenta mogu biti uvereni da ćemo se mi, ako bude potrebno, boriti do poslednje ekonomske posledice po svoje postupke, pa ako borba potraje, mi ćemo se boriti do poslednje kapi pobunjeničke krvi, kako bi ova zemlja postala jedna suverena republika sa istinskim atributima kao što su srećan narod, demokratski i bratski nastrojen prema svojoj braći u Americi”. (završni odlomak iz knjige Revolucija koja počinje, Che Guevara, 1959. godina)
Napad na kasarnu Moncada i početak revolucije
I dok bivši kubanski predsednik Raul Castro podiže ruku tokom proslave napada na kasarnu Moncada, Kuba je 26. jula obeležila 69. godišnjicu revolucije. Napad na tu kasarnu predvođen Fidelom i Raulom Castrom 1953. godine, smatra se početkom revolucije, koja je značila kraj vladavine Fulgencija Batiste. Fidel je tada obećao da će životi siromašnih biti mnogo bolji. Predsednik Miguel Diaz-Canel je, 69 godina kasnije, za sve ekonomske probleme sa kojima se ostrvo suočava okrivio embargo koji su Sjedinjene Američke Države uvele pre šest decenija.
Fidel Castro je 1959. postao premijer Kube. Od tada je prošlo mnogo decenija, a obećanja da će na ovom ostrvu osvanuti bolja jutra još uvek se nisu ostvarila.
U Sociološkom rečniku pojam “socijalizam” odnosi se na društvno-ekonomsko uređenje ili praktično ostvaranje socijalističkih ideja, koje se odnose na svaki oblik kolektivizma ili podruštvljenja proizvodnih snaga društva. Obrazovanje na ostrvu je i dalje besplatno, lečenje takođe, iako nema lekova. Sve su češći redovi ispred prodavnica hrane. Ekonomska situacija u zemlji je ozbiljna. Kuba je teško pogođena kolapsom njenog velikog saveznika Venecuele, ali i pooštravanjem američkih sankcija, najpre pod predsednikom Trumpom, a zatim i Bidenom.
Pošto je zavisna od uvoza koji mora da se plati u čvrstoj valuti, Kubi su tokom prošle godine nedostajali i benzin i piletina, ali i žitarice. Mnogi mladi ljudi su izgubili nadu, a stariji, koji su nekada verovali u sistem, sad odučuju da Kubi zauvek kažu “adios”. Nestašica hrane i goriva naterala je Kubance da prošle godine na širokim bulevarima glavnog grada uzvikuju “Patria” i “Vida” (domovina i život), dok je nekada Fidelov slogan bio “Domovina ili smrt, mi ćemo pobediti”. Pandemija je oslabila strpljenje Kubanaca i ove godine počeo je najveći egzodus u poslednje četiri decenije.
Čini se da Kuba ima veliku želju, ali ne i sredstva, da ostvari bolji život za sve svoje građane. Ovo revolucionarnno ostrvo ima dve valute, peso i cuc, konvertibilni pezos, koji ima vrednost američkog dolara i za koji možete da kupite šta poželite, ali samo na Kubi. Kubanski pezos je u ograničenoj upotrebi od 1994. godine.
Kuba uglavnom uvozi hranu, žitarice, gorivo, vozila, motorne delove i biljna ulja. Glavni uvozni partneri Kube su Venecuela, Kina, Španija, Brazil, Vijetnam i Rusija. No, na uvoz ima pravo samo država. Država ima monopol na maloprodaje i sve veleprodaje, što je dovelo do ilegalnog, ali nekako tolerisanog crnog tržišta robe koja se preprodaje na ostrvu. Kubanci su morali na neki način da se snađu.
Kolonijalna Kuba
Plaza de Armas je mesto gde je rođena kolonijalna Kuba. To je najstariji trg Havane, grada pod zaštitom UNESCO-a, koji odiše bogatim kulturnim nasleđem baroka, neoklasicizma, ali i secesije i art dekoa. Njegov netaknut istorijski centar čuva nešto manje od 1.000 starih zgrada raspoređenih oko pet glavnih trgova. Vlada je na sebe preuzela veliku odgovornost da ih sve sačuva.
Pored istorije, turiste privlače i plaže sa belim peskom, ali i uzbudljivi klubovi. Njima se često pružaju mnoge pogodnosti koje su nedostupne najvećem broju Kubanaca, te se nekad za ovo ostrvo kaže da je komunistički tematski park, koji veliki broj ljudi želi da iskusi samo uz čašu ruma u jednoj ruci i ručno rolanu cigaru u drugoj.
Crni dim iz auspuha starog kamiona na trenutak mi je zatvorio oči. Elegantni oldtajmeri dominiraju ulicama, dok zavodljiva rumba obuzima telo. Kubanci neguju taj ritam u duši, dok muzika priča vekovima staru istoriju ostrva, istoriju ispunjenu jedinstvom, borbom, željom za slobodom i smrću. Muzika i ritam u kojima su satkana sva nadanja i razočarenja ljudi sa Kube.
I dok zadodljiv zvuk trube odzvanja u noći, obavijena gustim dimom duvana, setila sam se starog Santiaga iz Hemingwayevog romana Starac i more: “Sada nije vreme misliti na to što nemaš. Misli na to što možeš učiniti s onim što imaš”.