Smrt na Madagaskaru nije bezlična, štaviše vrlo je lična, ona nije racionalna, a ni rutinska. Mrtvi preci žive u carstvu duhova. Oni obitavaju na drveću, u životinjama, u vazduhu, svuda oko nas.
Ne samo da može biti neprikladno ako pokazujete prstom, vi na taj način možete da uvredite duhove koji se kreću kao posrednici između jednog sveta i drugog, jer granica između života i smrti na Madagaskaru nije čvrsta sve dok se telo potpuno ne raspadne.
Nešto pre 10 ujutru serviran je doručak u dovrištu kuće domaćina u brdima par sati daleko od Antananariva, glavnog grada Madagaskara. Žene i devojčice su mešale vruć pirinač sa zelenim povrćem u velikim loncima, dok su muškarci sedeli za stolom na tankim drvenim klupama. Nemiran plavi najlon okačen iznad njihovih glava plesao je na septembarskom vetru.
„Sedi i ti da jedeš“, kazao mi je Dina, moj vozač. Uskoro se jedan limeni lonac našao na stolu i svi su sipali po kašiku ili dve.
‘Naši preci moraju biti sretni’
Muzičari opremljeni bubnjevima, trubama i frulama sedeli su sa strane. Svi su bili isto obučeni. Njima je domaćin odneo doručak.
„Niko ne sme da bude gladan, čeka nas dug dan“, osmehnuo se noseći im plastične tanjire.
Ritual ekshumacije i ponovnog umotavanja tela predaka u čiste plahte, koji se praktikuje na Madagaskaru veoma je važan ritual za čitavu zajednicu. Obično se organizuje samo tokom sušne sezone.
Tela predaka nežno bi položili na zemljani pod u porodičnu grobnicu, jedno pored drugog. Očišćena i obučena u sveže pogrebne pokrove, tradicionalno napravljene od pamuka ili svile, tela bi umotali u prostirke od slame, na kojima bi bilo napisano njihovo ime. Tokom ove ceremonije, članovi porodice iskreno mole svoje pretke za blagoslov ili dele sa njima važne porodične vesti.
Doručak se sporo odvijao, jer je odziv bio veliki. Ljudi iz okolnih sela pristizali su i donosili poklone ili novac za porodicu. Sve se davalo ženama. Dina mi je objasnio da je domaćin usnuo nekog od predaka, koji mu je kazao da nije srećan.
„Verovatno je imao osećaj da ga je porodica zapostavila. Taj zaborav je kao druga smrt, gori od prave smrti za pokojnika. Jer njima svi mi, potomci, treba da dugujujemo zahvalnost za svoj život. Ako zaboravimo na zahvalnost, mora da se napravi ovakva proslava. Naši preci moraju da budu srećni, inače će prestati da čuvaju porodicu. Onda se obično dese neke mnogo loše stvari.“
Dina mi je objasnio da je to uglavnom vezano za različite bolesti i da se grobnica otvara uglavnom na pet ili sedam godina.
Nekoliko sati nakon početka doručka, limeni lonac sa stola je bio prazan, čaše su se sa uživanjem još uvek ispijale, dok su muzičari pripremali instrumente. U radosnom isčekivanju, stvarala se kolona ljudi koja je prašnjavim putem vodila do obliznjeg groblja. Već se osećao jak miris alkohola.
Ulazak u grobnicu
Napred su koračale žene, povremeno plešući, a u stopu ih je pratila grupa muzičara. Snažno duvajući u frule i trube najavljivali su dolazak vesele povorke. Kad su stigli do groba, svečano su se začuli bubnjevi. Nekoliko muškaraca je pripremilo oruđe za otvaranje vrata grobnice i u tišini su se primili posla.
Žene su veselo razgovarale, dok se nije začuo tup zvuk. Svi su najednom uthnuli. Vrata grobnice su bila otvorena. Želela sam da uđem. Pažljivo sam se spustila stepenicama dole, u mrak. Trebalo mi je par trenutaka da se oči naviknu na loše svetlo lampe. Zidovi su bili obojeni u belo, sa neobičnim cvetnim šarama. Osećao se ustajao miris vlažne zemlje. U uglu je ležalo pet tela, uvijenih u izbledele prostirke od slame. Muškarci su tela podigli na ramena i ponosno zakoračili ka spoljašnjem svetlu i veselom skupu. Uz muziku i povike, svi su plesali sa kostima mrtvih.
„Dobrodošla na Madagaskar“, osmehnuo se Dina.
U jednom trenutku, pre zalaska sunca, žene su izvadile iz korpi čiste plahte. Mnogo ruku je tela predaka pažljivo spustilo i čvrsto umotalo nove prostirke od slame. Vreme je da se vrate u grobnicu. Prvi dan proslave bio je na izmaku, a sutra će se ceo događaj ponoviti.
Famadihana, ili doslovno „okretanje kostiju“, ukazuje na to da duhovi umrlih možda vole dobru zabavu podjednako koliko i mi živi.