Svih ovih godina sam prolazila pored Trsta, kada bih se vraćala, kako se ovde na Zapadu kaže – kući. Nedavno sam bila pozvana u taj grad da predstavim moju knjigu Pionir, koja je objavljena prošle godine u Italiji. Festival književnosti “Trieste Book Fest” jedan je od poznatijih, a tema ovogodišnje edicije “Reči na putovanju”, dovela je tako i mene u grad koji sam nenamerno nekako uvek zaobilazila.
Iskreno, nisam ni osećala neku veću potrebu ili želju da upoznam ovaj italijanski grad o kojem sam oduvek mislila da sve znam. Kao što je sve znala moja baba, moja komšinica, sve moje tetke, a tek moja majka. One su toliko puta bile u Trstu, da sam kao dete mislila da je kao i svaki drugi grad u Jugoslaviji u koji se ide u kupovinu, zato što je tamo bilo sve jeftinije i kvalitetnije.
Nekoliko sati na Zapadu
Rekli su mi da će prezentacija da se održi u čuvenom kafiću “Antico Caffè San Marco”, koji ima i svoju knjižaru. Boemsko mesto iz 1914. godine, u kojem se okupljala sva inteligencija ovog grada.
Protagonista moje knjige nije inelektualac, već imigrant iz države koja se nekada graničila sa gradom u koji su Jugosloveni odlazili da kupe sve ono što im treba, ono što im ne treba, te da osete na nekoliko sati čarobni ukus Zapada i da se onda vrate kući.
Kada sam već bila tu i kada se prezentacija knjige završila, moji domaćini su me poveli kroz grad. Veliki Kanal (Canale Grande) koji se nalazi u samom centru je prva destinacija za svakog turistu, pa je tako bila i za mene. Znala sam da su tu nalazi čuveni most i trg, Ponte Rosso, u prevodu “crveni most”, koji uopšte nije te boje i koji je za građane Jugoslavije ‘70-ih i ‘80-ih godina, bio prava šoping meka.
Svake subote, iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i drugih gradova naše bivše države, ljudi su masovno dolazili u kupovinu. Na oko stotine hiljada ljudi prelazilo je italijansku granicu da kupi kvalitetnu robu za male pare. Najviše su se kupovale farmerke, ali i sve ostalo – hrana, piće, igračke, auto delovi.
Sendviči, dinari i kutije
Mnogobrojni građani Jugoslavije ili “Slavi”, kako su ih Tršćani nazivali i kako nas i dan danas zovu, bez obzira da li je reč o Bošnjaku, Srbinu ili Hrvatu, kretali bi uglavnom u petak uveče za Trst. Subotu bi proveli kupujući robu i na kraju dana bi se vraćali tamo odakle su i došli.
Osim vozom, kupci su putovali autobusima, ali i automobilima. Parkirali bi se dužinom čitave obale grada.
Wendi D’Ercole je iz Trsta i ćerka je trgovaca koji su nekada imali radnju donjeg veša u centru grada. Dok šetamo duž velikog kanala, nekada poznatim trgovačkim centrom, koji je danas jezgro lepih restorana i kafića, ona objašnjava kako Jugosloveni nisu imali vremena za restorane, već su “svi jeli neke velike sendviče”. Kaže i da skoro nikada nisu ostajali da spavaju ovde.
“Za sobom bi ostavljali kutije i kese jer su se pre polaska presvlačili, tj. oblačili se slojevito, kako bi preneli što više robe preko granice”, priča D’Ercole.
Stanovnici Trsta nisu kupovali na ovoj pijaci i uglavnom su gledali sa prezirom Jugoslovene. Govorili bi da im prljaju grad, naglašava ona, dok su, sa druge strane, trgovci jedva čekali subotu.
U ponedeljak bi vlasnici radnji odlazili u banke sa crnim kesama punim novca, kako bi zamenili dinare ili marke u lire. Ta srećna vremena trajala su sve do početka rata u Jugoslaviji, što je bio veliki šok za trgovce koji su ostali bez svojih kupaca.
Farmerke, ali i lutke
Sećam se da mi je majka pričala kako je jednom obukla tri para farmerki kako bi prešla granicu. Nisam tada ništa znala o švercu, niti razumela tu reč, ali sam se radovala igračkama koje je donosila.
Moja komšinica je imala velike lutke koje su sedele na krevetu u njenoj spavaćoj sobi. Govorila je da su te lutke iz Trsta i da nisu za igranje. Imala sam “barbike” iz Trsta, dok ih još uvek nije bilo kod nas.
Svakako, farmerke su se najviše kupovale. Napoznatija marka su bile “Rifle”, te su vremenom kupci umesto farmerki, počeli da koriste reč “rifle” – tražili su “rifle Rifle”, “rifle Levis”, “rifle Carrera”.
Proizvodnja ovog brenda farmerica nalazila se tada u Firenci. Dnevno se proizvodilo 42.000 pari. U Trst bi stizalo gotovo 30.000 i sve bi se prodalo za vikend.
Farmerke su se kupovale na uličnim tezgama, ali i u dve najpoznatije robne kuće, Magazzini Giovanni i Magazzini San Sebastiano. Obe ove robne kuće, kao i većina radnji i butika, zatvorena je ili su otišle u ruke novih vlasnika u trenutku kada su Jugosloveni prestali da kupuju u njima.
Turistička tura ‘Ponte Rosso’
Dok je ostatak sveta imao “gvozdenu zavesu”, Jugoslavija je imala Trst. Najpoznatiji italijanski grad u istočnoj Evropi postao je neraskidivi deo života ljudi koji su iz bivše države tamo odlazili da kupe sve ono što je bilo bolje na Zapadu.
Kupovina u tom gradu počinje zapravo u drugoj polovini ‘50-ih godina prošlog veka, kada je potpisan Udinski sporazum koji je dozvolio trgovinu u pograničnim oblastima.
Prvo su to bili stanovnici Istre koji su dobijali takozvanu propusnicu koja im je omogućavala da pređu granicu sa Italijom četiri puta mesečno. Međutim, masovna pojava kupovine počinje krajem ‘60-ih godina, kada su Jugosloveni sa lakoćom počeli da dobijaju pasoše.
Kao sećanje na jednu epohu u kojem je Trst bio omiljeno mesto za šoping građanima susedne države, ali i mesto u koje se odlazilo i samo na kafu, Wendy je u saradnji sa kulturnim centrom Cizerouno, prošle godine organizovala izložbu fotografija “Ponterosso Memoria”.
Direktor ovog centra, Massimiliano Schiozzi, koji je takođe bio jedan od mojih domaćina i koji me je pozvao zapravo da ovde dođem, objašnjava mi da su takođe organizovali i turističku turu za mali broj turista koje bi zanimao njegov grad kada su u njemu većina kupaca bili Jugosloveni.
Vodi me do Sale Tripcovich, napuštene zgrade, odakle počinje ta tura, a koja je u to vreme bila autobuska stanica i koja se nalazila u blizini železničke stanice. Iza te sale nalazio se veliki parking gde su na kraju dana, putnici svoje kupljene stvari utovarivali u autobuse ili u svoje automobile.
Tura se nastavlja dolaskom na Trg Slobode (Piazza della Liberta) koji je nekada bila puna tezgi i prodavnica. Danas je tu tek po koji butik. Tu su se nalazili i najpoznatija robna kuća Magacini Giovannii i čuvena radnja satova Darwil.
“Jugosloveni su ludeli za tim satovima”, kaže Massimiliano.
Na kraju se stiže do Ponte Rosso, najpoznatijeg tršćanskog mosta na kojem danas stoji statua poznatog irskog pisca Jamesa Joycea, koji je živeo u Trstu i koji ni u jednom slučaju nije povezan sa šopingom, a kamoli sa Jugoslovenima.
Građani bivših jugoslovenskih republika i danas rado dolaze u Trst. U ovom gradu, većina migranata iz nekadašnje države i živi. Najviše ima Srba. Svakako niko od njih više ne kupuje framerice i lutke, već uglavnom stanove.