Kada sam pre nekoliko godina postao menadžer ni slutio nisam da rukovođenje timom od sedam “milenijalaca” može da bude toliko komplikovano. Sve do tog trenutka sve priče o njima kao vrlo delikatnom i komplikovanom delu kompanije sam slušao i sve mi je to zvučalo kao urbana legenda. A onda, potpuno nepripremljen, “generacija X” kojoj pripadam sudarila se sa “generacijom Y” iliti “milenijalcima”.
A ko su to oni? To su svi koji su rođeni između 1981. i 1996. godine. Iz iskustva kažem da je lakše raditi sa onima rođenim bližim osamdesetim nego sa ovima sto su u srednjim dvadesetim i ranim tridesetim. Obećavam da ovaj tekst nije protiv njih.
Verujem i da je moja generacija prethodnoj “baby boomer” generaciji izgledala vrlo šokantno i da su se i njima po glavi vrzmale misli da će moja generacija biti kraj sveta. Baš kao što su i meni izgledali “milenijalci”. Može biti i da sam sad već zaboravio neke stvari, ali u mojoj generaciji kad stariji nešto kaže – to je bio zakon. Jeste da je bilo opiranja, ali nije dugo trajalo.
Znam da će vam ovo svima zvučati poznato:
– Mama, ovo je ljuto!
– Pa šta? To valja da ti otvori sinuse.
(Izvinite gospođo, sinusi mi nisu ni bili začepljeni, pomislim).
Zvuči li i ovo poznato:
– Razgovaraćemo kada odu gosti.
Ovo je praćeno đavoljim pogledom i znaš da tu razgovora kada gosti odu biti neće.
Dalje jedna od mojih omiljenih:
– Tata, znaš…
– Da li sam te nešto pitao? Onda?
Onda se evakuišeš.
Kad smo kod evakuacije: koliko vas je do sedme godine već znalo da eskivira “borosanu” u brišućem letu? Slobodno priznajte.
Večera sa prijateljima. Nema tu šta sad ti nešto da sa 10-11 godina učestvuješ u razgovoru odraslih. Samo te pogleda i kaže:
– A da prošetate ti i Bojan do tvoje sobe, znaš koliko tamo imaš igračaka.
– Dobro, ali samo sam hteo…
– Nema ‘samo’ i ‘hteo sam’. Ajde ljubi te majka (ponovo sa onim đavoljim pogledom).
Generacijski jaz
Sad kad mojim roditeljima ponovim sve ovo, imaju potpunu amneziju na sve događaje. No dobro, kao što rekoh nismo ni mi delovali kao neka obećavajuća generacija ali smo, što bi se reklo, znali red i poredak stvari. Kad stariji pričaju ti ćutiš ili nisi tu. Stariji je na zemlji ono što je Bog na nebu. Njihova je poslednja i izvršna. Ne zato što im se može već zato što su iskusniji i pametniji. Naučilo te odmalena da poštuješ autoritet, šefa, da se karijera gradi radom, trudom, zalaganjem.
I tako sazdan sa dodatkom namćorastog balkanskog karaktera suočim se sa već pomenutim “milenijalcima”. Rad sa njima zaista izgleda kao pakao, dok ne shvatite neke stvari.
Evo nekih ličnih iskustava. Prvo, opšta mesta.
Plata. Ima li išta razumnije nego posle tri meseca od kada si promovisan na novu poziciju da tražiš povećanje plate? Nema… u njihovom svetu.
– Ne bih da zvučim grubo, ali mislim da je plata za posao koji obavljam mala.
– Opis posla i plata su dogovoreni pre tri meseca, nije bilo nekih iznenađenja.
– Znam, ali mislila/mislio sam da ja sasvim dovoljna, ali onda mi je prijatelj rekao koliko on prima u drugoj firmi i onda sam shvatio/shvatila da ovo što ja primam nije baš dovoljno…
Unapređenje posle pet meseci. I tu imaju dve cake kako da vas udare na emociju direktno.
Prva caka:
– Iako nikada ni na jednom sastanku tima nisam pohvaljen, mislim da je moj doprinos timu veliki. Kakve su mogućnosti da budem unapređen?
– Postoje, ali to bi značilo pored veće plate i više obaveza.
– Od ovoga što imam? Aha dobro, razmisliću jer i ovaj obim posla je mnogo i mentalno me iscrpljuje.
Druga caka:
– Moj uticaj na posao nije dovoljan. Danima razmišljam kako svi moji kapaciteti nisu iskorišćeni i kako moj rad nema nikakvog uticaja. Ne znam šta da radim, treba mi promena.
Mislim u sebi: “srce moje pre dva meseca reče da pogibe od posla, a sad neiskorišćen”. Da poludiš.
Ponedeljkom imamo sastanak da vidimo šta ima od posla tokom sedmice, da posao raspodelimo i ako ima nekih prepreka da ih otklonimo. Isprva je sastanak bio u 9:00. Prerano, jer u 9:00 počinju da rade, pa ako bi moglo da sastanak počne kasnije. Uredu, 9:30. Mislili su da bi najbolja opcija bilo 10:00, ali dobro – i 9:30 je bolje.
Uvijek neka nepravda, neki šok u privatnom životu
Preplavljenost emocijama. Uvek neka nepravda, neki šok u privatnom životu, teskoba. Svake nedelje imam sa njima jedan na jedan sastanke. Jednom prilikom otvaram Zoom, a momak sa druge strane plače. Suza suzu stiže, jeca. Pitam: šta je bilo.
– Umro mi je hrčak.
Umalo se nisam sa stolice srušio od smeha, ali kažem sebi: “Skoncentriši se zlotvore. Imaš i ti dve mačke, isti bi bio”.
– Moje saučešće.
I onda u plač ponovo. Ne znam šta je sledeće, šta da pitam?
– Da li si rešio gde ćeš da ga sahraniš.
– Ne još.
– A da vidiš sa veterinarima, oni znaju šta i kako sa tako malim ljubimcima.
– Baciće ga u đubre (pa ponovo plakanje i jecanje).
– Dobro, a da ti uzmeš slobodno popodne da se malo smiriš i vidiš šta ćeš.
– Hvala mnogo. Bilo bi odlično ako mogu i naredna dva dana da izostanem.
Mislim se: “Ja sam za babu dobio jedan dan, a ti za hrčka hoćeš dva i po”. Ali dobro.
– Uredu vidimo se onda u petak. Ali za ta dva dana uzmi godišnji.
– Godišnji?
– Dobro, ne mora godišnji. Samo idi na slobodne dane i vrati se u petak.
Biti pomoć, a ne biti menadžer
I tako redom. Pošto očigledno nisam bio jedini sredovečni namćor, firma nam organizuje dvonedeljni trening kako da se nosimo sa ovakvim situacijama. Predavač gospodin stariji od mene. Trening koji izgleda kao trening za FBI pregovarača sa otmičarima i teroristima. Pitam čoveka poslednji dan ima li neki trenutak kada možemo da primenimo sankciju. Bolje da sam ćutao.
– Sankcije? Kako to mislite?
– Ne znam 10 odsto od plate, suspenzija, otkaz… Nešto kao da stoje u ćošku 10 minuta ako su prve tri opcije radikalne.
– To je tako staromodan pristup.
Rekoh neću da se konfrontiram oko staromodnog pristupa, stariji je od mene, zna dobro šta je staromodni pristup.
Vidim ja neće to da ide, pa ćeš se ti Vladimire sam obrazovati i pomoći i sebi i timu. Nema šta na zadatu temu nisam odgledao i pročitao. I shvatim tri stvari: niti sam jedini sa istim problemom, da deo problema leži i u meni i da “milenijalci” nisu baš tako loši i prgavi.
Predrasude koje o njima važe su da su narcisi, lenji, nekoncentrisani, da im je jedino lični interes na pameti su zaista samo predrasude, mada iskreno ni sami “milenijalci” ne pomažu mnogo da se otarase tih predrasuda.
Dakle, ako imate slične probleme koje sam i ja imao, prvo treba da razumete zašto je neko takav kakav jeste.
Sve počinje od porodice. A “milenijalici” su odrastali okruženi pričama o tome koliko su posebni, da mogu da imaju sve u životu što požele samo zato što to nešto žele. Da mogu da imaju peticu iz bilo kog predmeta samo ako roditelji to želi i dovoljno su uporni, a ne zato što je petica zaslužena. Nagrađivanje za učešće, trčiš 800 metara u školi, stigneš poslednji i dobiješ medalju za učestvovanje, što potpuno obezvredi medalje prvih troje. Ovo poslednje je rašireno u zapadnom svetu, pa i ovde u Portugalu. Jeste da je važno učestvovati, ali je podjednako važno i pobediti.
Tako vaspitani, izađu iz škole i sudare se sa stvarnim svetom. Prvo što shvate da nisu posebni, da tata neće moći da im pomogne oko unapređenja kao oko petica i da se ništa ne dobija ako si poslednji i da ti niko ništa neće dati zato što ti to želiš. Ako tome dodamo i činjenicu da je dobar deo njih odrastao uz filtrirani svet socijalnih mreža u kojem su svi srećni, nasmejani i lepi, razumno je očekivati da će taj filtrirani svet da pokušaju da prenesu i u realan život, pa samim tim i na posao. Osim toga svi znamo interakcija na socijalnim mrežama oslobađa dopamin, hormon zadovoljstva. Daleko bilo da im na poslednji Instagram post ili TikTok video nije stigao željeni broj lajkova. Drama i odmah pitanja: “Da li me više ne vole? Šta radim pogrešno?”… što naravno utiče na samopouzdanje koje se preliva i na posao. Kako imaju neograničen pristup socijalnim mrežama kao deca, kada porastu ne umeju da uspostave duboke i smislene veze, bez obzira da li se radi o prijateljima, partnerima ili poslu. Ako porazgovarate sa njima na tu temu, čućete da su prijatelji tu za zabavu, ali da ne računaju na prijatelje u teškim trenucima. O poslu će reći da im je ambicija da u kompaniji ostanu godinu dana ili da u tom periodu dobiju drugu poziciju, što je direktna posledica instant zadovoljstva koje pružaju socijalne mreže.
Slušajte i čujte ljude koji rade za vas
Ono što “milenijalci” moraju da nauče jeste strpljenje i da za je za sve potrebno vreme. Ljubav, napredovanje u poslu, ispunjenost poslom koji radiš, veštine neophodne za posao – za sve to je potrebno vreme.
Kada se tako jedna instant generacija suoči sa kompanijom i korporativnim mentalitetom naravno da će biti problema. Kompanije brinu više o brojevima nego o tim mladim ljudima, o dobicima nego o njihovim životima. Više brinu o fiskalnoj godini nego šta će biti sa njima. U nedostatku vremena ne učimo ih da uživaju u poslu i onome što paušalno zovemo “plodovima sopstvenog rada” i da će do njih sasvim sigurno doći, ali kroz duži vremenski period.
Da situacija bude gora, obično će u takvim situacijama “milenijalcima” biti najlakše da okrive sebe za neuspeh. Ali nije do njih, ili samo do njih, već i do loših namćorastih menadžera. I to je bila tačka u kojoj sam shvatio da ceo pristup moram da promenim iz korena, da obrazujem sebe da bih obrazovao njih i bio u situaciji da im pomognem u svakom trenutku kada se sapletu ili nađu u nedoumici.
Na nama menadžerima je da im pomognemo da izgrade samopouzdanje, da uložimo dodatni napor da unaprede svoje socijalne veštine jer ispod svog tog prenemaganja su zapravo vredni, pametni, ambiciozni ljudi, koji su odgojeni na pogrešan način i u vreme instant zadovoljstava. Svi oni imaju snove kako žele da njihov život izgleda u budućnosti. Na nama je da ih naučimo da za ostvarenje snova treba vreme i da to nužno nije loše, da je život padanje i podizanje, plakanje za hrčkom i da svako zadovoljstvo ne mora nužno da bude instant.
I nije ovo poziv da budemo roditelji već da pokažemo da nismo samo menadžeri i tehnokrate, već i lideri koji će bar svom timu biti u stanju da pokažu put i vode primerom. Menadžerisanje nije samo davanje zadataka i njihovo odrađivanje na vreme. Slušanje je jedna od najbitnijih osobina koje menadžer mora da ima. Slušajte i čujte ljude koji rade za vas. Odnos nikada nije jednosmerna ulica, već uvek dvosmerna, a katkad i bulevar sa šest traka. Ako ne čujete, ako ne vidite džaba svi brojevi. Radujte se njihovom uspehu, jer je to i vaš uspeh. Iz mog tima troje su već unapređeni na druge pozicije u kompaniji. Srećan sam jer su pokazali da mogu i srećan sam da sam im na tom putu pomogao.
I zato ne kukajte na “milenijalce”, ne žalite se, već im pomozite i setite se da je neko nekada pomogao i vama – savetom, ako ničim drugim. A dobar savet zlata vredi posebno kada je besplatan.