“Da bismo se pomirili, moramo biti živi”.
Ovim je riječima poglavar Ukrajinske grkokatoličke crkve Svjatoslav Ševčuk odreagovao na predlog pape Franja da na uskršnjoj procesiji po gregorijanskom kalendaru krst nose Ukrajinka i Ruskinja, kao simbol pomirenja dva naroda.
Njegovo blaženstvo Svjatoslav deli stav velikog dela svojih sunarodnika u Ukrajini da nije vreme govoriti o pomirenju dok traje aktivna faza krvavog rata koji je započela Rusija, a u kom svakodnevno ginu civili, deca i žene. Do temelja su uništeni gradovi, gori zemlja, a najteži ratni zločini upućuju da su namere agresora genocidne.
Obeležavajući po gregorijanskom kalendaru “ratni Uskrs” u Rimu, papa Franja je veći deo mise posvetio Ukrajini. On je optužio Rusiju da je zemlju uvukla u “okrutan i bezuman” sukob i pozvao na mir za “izmučenu Ukrajinu”.
Obnova bezbožničke imperije
Sasvim je izvesno da pontifik nije imao nikakve loše namere u vezi sa procesijom pomirenja, niti da je na bilo koji način želeo da podiđe agresoru. Iako je Uskrs, čije se obeležavanje po gregorijanskom i julijanskom kalendaru ove godine razlikuje svega jednu nedelju, blagdan pobede života nad smrću i pomirenje, Sveta stolica očito nije najbolje procenila pravi momenat pokretanja tog pitanja.
Reakcije u ukrajinskom ranjenom društvu bile su veoma oštre, protestovao je zvanični Kijev, a društvene mreže preplavile su kritike na adresu Vatikana. U jednom su verovatno bili u pravu – papa Franja nije dovoljno oštro osudio rusku agresiju na Ukrajinu.
Papa Ivan Pavlo II je 2001. godine posetio Ukrajinu. Bio je popularan ne samo među ukrajinskim katolicima i grkokatolicima, već je tamo bio simbol sloma komunističke diktature u Poljskoj i pokretač raspada SSSR-a, čime su stvoreni uslovi za ukrajinsku nezavisnost. Od Revolucije na Majdanu i početka rata u Donbasu 2014, u Ukrajini se raspravlja o tome da li da se pređe na obeležavanje verskih praznika po novom, gregorijanskom kalendaru, kako bi barem simbolično bili bliži Evropi.
Želja Ukrajine da zauvek pobegne od Rusije i nove imperije jaka je, kao i Putinova težnja da uništi Ukrajinu i obnovi SSSR. Za vreme Sovjetskog Saveza, posebno na zapadu Ukrajine, Ukrajinci su bili proganjani za nacionalizam zbog najobičnijih narodnih, hrišćanskih običaja i pesama.
I za ruske liberale SSSR je bila bezbožnička totalitarna imperija. Zato je i Putin, obnavljajući novo rusko carstvo, po cezaropapističkom principu prvo pod čizmu stavio patrijarha Kirila i Rusku pravoslavnu crkvu. Isti Kiril je blagoslovio vojsku i njen krvavi pohod na Ukrajinu, čime je u celom ruskom društvu dodatno podstakao netrpeljivost prema Ukrajincima. Patrijarh vseje Rusi blagoslovio je smrt i genocid.
Ruski režiser Aleksej Balabanov još ranije je snimio film „Gruz 200“ po istinitim događajima, koji prikazuju propast SSSR kao društva bezbožničkog morala. Čak i u vreme Perestrojke nikom nije smetalo da su crkve bile pretvorene na mesta za zabavu mladih, a verske prostorije u lokalnoj diskoteci na toalete. U fokusu filma je rasprava o Bogu i marksističko-lenjinskom materijalizmu, u okolnostima nemaštine i sovjetskog poraza u Avganistanu, sa zaključkom da je na pragu katastrofa jednog sistema i društva. Tako je i bilo, kroz nekoliko godina veoma traumatično i u lokalnim ratovima raspao se SSSR.
Pomirenje tek nakon rata
Slična situacija je i danas, iako u Rusiji crkva nije zabranjena i u udžbenicima nema lenjinskog ateizma. Možda je sada još gore, jer se radi o lažnoj veri u Boga u korist diktatora i njegove totalitarne evroazijske imperije koju je Putin rešio da sagradi na ruševinama i kostima Ukrajine. U svojim obraćanjima, Putin ne samo da Ukrajinu naziva „nacističkom“, već i celo liberalno zapadno demokratsko društvo. Po uzoru na staljinističku i sovjetsku praksu, Putin smatra Zapad nemoralnim, potkupljivim, konformističkim i umesto toga celom postsovjetskom prostranstvu nudi izmišljene Aleksandrom Duginim filozofske ideje Evroazijanizma. Reč je o užasavajućem antiutopijskom društvu, gde vlada kult vođe, represija, strah i kolektivna lobotomija, koje će ranije ili kasnije završiti onako kako je završila i prethodna ruska imperija u obliku SSSR-a. U potpunom kolapsu, moralnom rastrojstvu, sa društvenim podelama i mogućim sukobima.
I već su vidljivi rezultati te filozofije, a to su ne samo silovanja, masovne grobnice i genocid u Ukrajini. Rusija je poslala u smrt i svoje tek punoletne redovne vojnike koji nisu ni znali da idu u rat. Od strane komande ranjeni su ostavljani da iskrvare, a za hiljade leševa koji su ostali razbacani po ukrajinskim drumovima matuška Rusija do današnjeg dana se nikad nije interesovala i od javnosti krije da oni uopšte postoje.
Pred julijanski, pravoslavni ukrajinski i ruski, Uskrs započeta je, kako je još nazivaju, istorijska bitka svih bitaka za Donbas. Tamo je spremno najubojitije oružje sveta. Ogromna Rusija je na istok Ukrajine dovukla čitav svoj smrtonosni arsenal i iz rupa izvlači izvršitelje zločinačkog posla. Ukrajinske ruke branitelja su same, iako im u snabdevanju oružjem pomaže Zapad. Očekuje se da poteku reke krvi. Od samog početka ruske agresije na Ukrajinu, to nije samo sukob s jedne strane demokratije i sa druge novog totalitarizma, već nikad očitiji kontrastni primer poput onog iz verskih knjiga o sukobu dobra i zla. Davida i Golijata. Porabljenog i tirana. Vaskrsnuće je pobeda dobra nad mučeničkom smrću.
Pontifik je u pravu, najvažniji je mir i pomirenje, ali tek nakon pobede života, nad kultom smrti i zla.