Fado je čežnja, melanholija i nostalgija, duša jednog naroda

Fado je bez sumnje vezivno tkivo za Portugalce kako bi željeli da ih drugi vide, razdragane i vesele, i onoga što zaista jesu – melanholični i nostalgični za nečim neobjašnjivim.

Fado daje balans portugalskoj duši i znanje da nema radosti bez bola i tuge, svjetla bez tame, dobrog bez lošeg, piše autor (EPA)

U pretpandemijsko vreme, a evo i sad sa laganim povratkom turista u Portugal, najveći broj njih prvo što će posetiti u Lisabonu je Alfama. Jeste da je to najstariji deo grada, jedini koji je koliko-toliko sačuvan u zemljotresu i požaru iz 1755. godine. Jeste i da ima neke od najlepših vidikovaca sa pogledom na reku Težo, ali i naselje Portas do Sol (Vrata Sunca). Ipak, Alfama je previše turistička, dobar deo lokalnog stanovništva je popustio pod pritiskom i napustio taj deo grada. Ne sporim, ima zaista dobrih restorana, neki od njih uz večeru u ponudi imaju i fado, a tu je i muzej fada. Ali, Alfama je taj fado kidnapovala od jednog drugog dela grada, meni mnogo dražeg.

Muraria (Mouraria) je drugo najstarije naselje u Lisabonu, sa druge strane istog brda na kome se nalazi Alfama. Memli strana kako bi to rekli u Sarajevu. Kao što i samo ime kaže, naselje je ime dobilo po Maorima koji su se tu smestili nakon rekonkviste 1147. godine i nakon što ih je kralj Afonso Enrikeš izbacio iz tvrđave. To je deo grada gde turista još uvek može da oseti glavni grad Portugala u njegovom prirodnom stanju. Uske ulice, male prodavnice, piljare, mesare, zgrade koje su sjaj izgubile odavno, a i dalje su lepe, sa stotinama različitih mustri pločica koje prekrivaju njihove fasade. Veš na prozorima i terasama, komšije koje se dovikuju sa prozora, milioni različitih mirisa, kombinacija nacija koja se u gradu još može samo naći ovde – Kinezi, Pakistanci, Indijci, Bengalci, Mozambičani, Nepalci i naravno Portugalci starosedeoci…

U takvom okruženju koje se malo menjalo, a u kome su stanovnici različitih nacionalnosti samo dodavani, jedna prostitutka preokrenuće istoriju ove zemlje zauvek i staviti je na muzičku mapu svetu.

‘Nije to bila obična žena’

Maria Severa rođena je 1820. godine u Lisabonu u Murariji. Otac Rom, majka poznata prostitutka. Egzotične lepote, Maria je izrasla u devojku koja je krenula majčinim putem. Ipak, imala je talenat koji joj je pomogao da postane popularnija mnogo više u nečem drugom. Imala je, kažu hroničari, magičan glas i znala je da svira portugalsku gitaru. Pevala je u mnogim tadašnjim lokalima u i oko ulice Do Capelão, poznatoj po prostituciji. Zahvaljujući Severi i bogatim ljudima oko nje, fado je brzo našao put i do salona aristokratskih stanova.

Jedan od njenih bogatih ljubavnika i protežea, vojvoda od Vimisoa, toliko je bio zaljubljen u nju da tu ljubav nije želeo ni da krije, pa ju je često vodio na koridu, koju je Severa koristila da bi pevala. To joj je donelo još veću popularnost, takvu o kojoj je mogla samo da sanja pevajući u tavernama u Murariji i Bairo Altu. Severa je postala otelotvorenje fada koji se i danas peva u Lisabonu.

Pisac Luis Augusto Palmeirim zapisao je: “Nikada neću zaboraviti tu vitku devojku sa vatrom u očima i žalobnim glasom, koja je uprkos svim predvinim zadovoljstvima bila naglih manira koji su mi govorili – drži se van domašaja te nesreće”.

“Sirota devojka bila je najinteresantniji fadista kakvu Murarija neće imati ponovo. Biće teško da se pojavi nova Severa, ohola, nasilna, hrabra, puna naklonosti prema onima o kojima je brinula, ali i gruba prema svoijm neprijateljima. Nije to bila obična žena, u to možete biti sigurni”, zapisao je pesnik Buljao Pato.

Maria Severa umrla je 1846. godine od tuberkuloze u 26-oj godini života.

Fado je ostao da živi.

Fado jeste život

Ne samo da je ostao da živi, fado je sudbina i čežnja, melanholija i nostalgija, ono što Portugalci zovu “saudade”, što je zaista duša tog naroda, neraskidiv deo zemlje. Fado je život jer te pesme jesu život, bez obzira o čemu pevaju ili u koju se svrhu upotrebljavaju. To su priče iz svakodnevice o ribarima daleko na moru koji čeznu za obalom i porodicom, o neuzvraćenim ili tragičnim ljubavima, o gubitku koji je kao stalna kategorija vezana za Portugal, iz meni ne sasvim razumljivih razloga.

Fado se uglavnom peva uz protugalsku gitaru, instrument sa 12 žica, a dve su uslovno govoreći škole fada. Nije to neka velika razliku u načinu izvođenja već u pristupu onome o čemu se peva. Prvi je lisabonski fado, koji se karakteristično od početka izvodi u zatvorenom prostoru taverni i restorana. Sami tekstovi su često improvizacija i kuda će pesma otići zavisi od onoga koji peva.

Koimbra je druga škola fada i vezana je za čuveni Univerzitet u Koimbri. Pevači i muzičari te vrste fada su često mlađi, odeveni u crne univerzitetske odore, a fado se izvodi na ulicama ili trgovima tokom noći. Lisabonski fado je mnogo više fatalistički, na životne teškoće kao po pravilu nudi predaju i odustajanje, dok fado iz Koimbre u sličnim životnim izazovima nalazi novu nadu i optimizam.

Ne često, ali u nekoliko istorijskih okolnosti fado je korišćen i u političke svrhe. Tokom Prve Republike, anarhisti i sindikalci koristili su fado za mobilizaciju radničke klase. Tokom diktature, fado je često upotrebljavan za promociju Portugala. Sam Salazar jednom je rekao da je Portugal zemlja tri F – fudbala, Fatime i fada.

Nasljednici Marije Severe

Fado može da peva svako. Dobrog glasa. Koliko sam puta slušao u nekim malim restoranima porodično pevanje fada. Meni laiku nema mnogo razlike, ali ipak koliko god da je dobro ništa nije dobro kao Amalia Rodrigues. Rođena u Lisabonu, pronela je slavu ovog muzičkog žanra širom sveta. Njen život mogao bi biti fado – pesma sama za sebe.

Rođena u skromnoj porodici vinula se u nebesa i postala prva portugalska “celebrity”, rečeno današnjim rečnikom. Prokazana posle pada diktature 1974. godine zbog navodne saradnje sa režimom, povratila je popularnost kada se saznalo da je učestvovala u osnivanju Komunističke partije. Snimila je više od 150 albuma, odlikovana je najvišim državnim ordenom “Krstom Santijaga”, a kada je umrla 1999. godine Portugal je stao, a ceo Lisabon izašao na ulice. Niko pre i niko posle nije ispraćen tako. Sahranjena je uz državne počasti, a 2001. godine njeni posmrtni ostaci premešteni su u “Nacionalni Panteon”, crkvu na obodu Alfame u kojoj su sahranjene najveće i najznačajnije ličnosti Portugala. Bila je prva žena koja je sahranjena u Panteonu.

Amalia Rodrigues i njoj slični izvođači zapravo su održali fado u životu. Jer posle revolucije 1974. godine i promene režima do tada mahom cenzurisani inostrani pop i rock preplavili su portugalsko tržište. Fado je bio u stagnaciji sve do početka devedestih. U međuvremenu, UNESCO je fado proglasio nematerijalnom svetskom kulturnom baštinom.

Zvuk je moderniji, ali to je ipak fado

Danas Fado ponovo cveta. Modernizovan svakako. Teme su se promenile, dvanaestožičanoj gitari dodati su drugi instrumenti, zvuk je moderniji, ali to je ipak još uvek fado. Mariza je preuzela palicu od Amalije Rodrigues i bez sumnje popularizovala fado daleko van granica Portugala. Ana Moura, još jedna divna dama, dala je ono što je fadu trebalo u današnje vreme – veselost i primesu popa. Ne možeš da budeš normalan čovek, a da bar ne pocupkuješ uz pesme kao što su “Desfado” ili “Dia do Folga”. Bez sumnje, Ana Moura vrhunska je pevačica i fadistkinja sa specifičnom bojom glasa koja podjednako zvuči i na studijskom albumu i uživo.

Fado je našao put i do mlađih generacija i novih bendova i izvođača – Beatbombers, Stereossauro, Fado Bicha… da pomenem samo neke.

Jedna od najlepših fado momenata u mom životu bio je u jednom manjem gradu. Bila je leto i sezona onoga što zovu “festa popular”. Bilo nas je oko 2.000, a nastupala je pevačica Carminho, takođe mlađa generacija fadistkinja. Ogromna buka iz obližnjeg luna parka postavljenog za tu priliku, ali i vika i dreka okupljenih ljudi. U jednom trenutku Carminho je zaćutala. Rekla nam je koliko voli da peva u tradicionalnim “fado kućama” u kojima se još održava fado bonton, a to je da niko ništa ne govori dok fadista peva. Zamolila nas je za potpunu tišinu i da ignorišemo sve zvukove koji su dolazili iz luna parka. Odložila je mikrofon na stalak, pomerila se za korak i zapevala. Sama. Bez orkestra. Činilo nam se svima kao da smo na pola metra od nje, a nismo bili. Završila je pesmu. Jedno tridesetak sekundi potpune tišine, a onda gromoglasan aplauz.

Fado je bez sumnje vezivno tkivo Portugalce kako bi želeli da ih drugi vide, razdragane i vesele, kao i onoga što zaista jesu – melanholični i nostalgični za nečim neobjašnjivim. Fado daje balans portugalskoj duši i znanje da nema radosti bez bola i tuge, svetla bez tame, dobrog bez lošeg i da kao ljudi to prihvatimo kao jednostavnu činjenicu života uz čašu dobrog vina i po mogućstvu sa pogledom na nepregledni okean.

Izvor: Al Jazeera