Moja majka mnogo voli Portugal. Rekao bih da je malo i opterećena, pa mi svako malo pošalje poruku na WhatsApp te kako je vazduh najkvalitetniji, te kako je Portugal najbolji sa vakcinacijom, te kako je četvrta zemlja po sigurnosti na svetu. Kao da ona živi ovde, a ne ja.
Tako mi je pre nekoliko nedelja poslala tekst iz jednih beogradskih dnevnih novina o jednom „našem“ koji se doselio na jug Portugala. Pročitam tekst. Sudeći po onome što je napisano, čovek se pojavio i dok si dlanom o dlan našao posao u turizmu, dete upisano u školu, papiri rešeni. Mislim: ili je gospodin poluilegalno ovde, ili neko od nas dvojice živi u paralelnom univerzumu.
Jer ko se našao u kontaktu sa portugalskom administracijom, ali i svakom službom koja ima dodira sa građanima, zna šta je životna agonija. Može biti da niko nije tako lepo opisao prosečnu balkansku šaltersku službenicu kao Dragoljub Ljubičić Mićko – Mica ubica u Portugalu je dobila svoju unapređenu verziju.
Prvo da raščistimo oko posla. Do posla se može lako ako ćete da radite poslove koji su ili deficitarni, ili Portugalci neće da ih rade. Ovo drugo je češći slučaj. Mislite da je „pola na račun, pola na ruke“ naša balkanska specijalnost. O, kako grešite! Na primer, za sezonske poslove u turizmu ili u ugostiteljstvu platiće vam pola iznosa na ruke i pola iznosa na račun preko takozvanog „zelenog računa“ (recibo verde). Kao što možete da zamislite, razlog je da bi platili manje poreze.
Ugovori o radu su posebna agonija. Donedavno, poslodavci su mogli da vam produžavaju ugovor na svakih šest meseci do dve godine ukupno. Nakon toga ili moraju da vam daju ugovor za stalno ili da vas otpuste. Pogađate, uglavnom se dešava ovo drugo. U međuvremenu je zakon promenjen pa su poslodavci obavezni da vam daju ugovor na godinu dana do dve godine ukupno, mada je ishod uglavnom isti. Meni je trebalo pune četiri godine da dobijem ugovor za stalno. Doduše dobio sam ga pre isteka dve godine, što je podrazumevalo prekovremeni rad, rad vikendom i mnogo truda nego što bi ga Portugalci uložili.
Red da bi stao u red
Jedino mesto gde nećete provesti sate čekajući u redu jesu finansije. Poreski broj, NIF, dobija se dok kažeš keks i bez rešenog boravišnog statusa. Jer porez državi mora da se plaća.
Većinu potreba sa i prema državi građani mogu da reše, što ne znači da će i rešiti, u nečemu što se zove loja do cidadão. Bukvalan prevod bi bio „prodavnica za građane“. Da biste ušli u zgradu potrebno je da se nacrtate u redu, što je pre moguće u rano jutro. Što pre uđete, dobićete manji broj za naredni red koji čekate da nešto završite. Dakle, nacrtate se u redu oko sedam, prodavnica se otvara u devet. U međuvremenu gledate državne službenike kako radosni, naspavani, sa lunch torbicama ulaze u zgradu. U devet se otvaraju vrata, srećom nema guranja. Do mašine nađete šta vam treba i dobijete broj. Sa tim brojem idete u službu koja vam treba i čekate da se vaš broj pojavi na ekranu. Izgleda jednostavno. Da.
Međutim, vrlo brzo shvatite da svaka trudnica, majka sa decom i naravno dame i gospoda preko 65 godina imaju prednost. Nije problem, tako i treba. Ono što mi nije jasno zašto na takva mesta dovlače po troje dece. Mislim i dolazak sa jednim detetom rešava im problem. Naravno, kao i svi južnjaci i Portugalci su osetljivi na decu. Pre nego što se krene sa rešavanje problema, ide razgovor te kako je beba slatka (zar nije svaka), ista je majka (čudno, može biti da liči na oca ili na komšinicu), koliko ima, kako se slatko smeje… I to traje.
Stariji su tek posebna priča. Ne tvrdim svi, ali dobar deo njih zaista je za Oskara. Dolaze sa svim pomagalima – štapovi, štake, hodalice. A onda kad završe šta treba, jedan deo njih upakuje rekvizite i odlazi vrlo normalnim hodom. Posle tri sata čekanja, shvatite da recimo broj 8 koji ste dobili od mašine više ne znači ništa i preostaje vam da molite onog gore da dođete na red do jedan popodne. Jer tada počinje pauza.
Kada vam se konačno pojavi broj na ekranu imate 15 sekundi da se nacrtate ispred gospođe na šalteru jer toliko joj treba da pozove naredni broj. Sve je u redu dok ne shvati da ne govorite portugalski. Gotovo. I ono malo osmeha nestaje, a gospođa krene baš na portugalskom da vam objašnjava kako za to za šta ste došli niste poneli svu dokumentaciju i dodaje ono famozno FT1P – „fali ti jedan papir“.
U međuvremenu sam unapredio portugalski do nivoa da mogu da se raspravljam i da pre nego što pođem proverim na web stranici šta treba od dokumentacije za ono što hoću da rešim.
Sve pod konac, pa u ured za strance
To što piše na web stranici ne mora da znači i da je tačno, jer zavisi kada je stranica poslednji put ažurirana.
Nedavno sam vadio prvu ličnu kartu. Kako sam stranac, prvu vam izdaje ured za strance, SEF. Kada idete u SEF morate da budete spremni i da su svi papiri pod konac, svi podaci ažurirani, lekovi za smirenje upakovani, jer SEF može i da odbije. A nikome nije do odbijanja.
Proverim šta mi treba od dokumenata. Štampam, kopiram, slikam se. Dolazim u SEF srećan i onako malo balkanski drzak, jer imam sve što mi treba, spreman kao zapeta puška. U SEF-u ne govorite. Dok vas ne pitaju. A pitaju retko. I kada pitaju znači da nešto nije uredu. Otkada je počela pandemija svi izgledamo kao hirurzi, ali znam 100 odsto da ispod tih maski u SEF-u osmeha nema. Dođem na red, sad već sa graškama hladnog znoja na čelu.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
Uzima gospodin papire kojih je bilo onako poprilično.
– Ugovor o najmu stana, u redu. Ugovor o stalnom zaposlenju, ne treba. Prošlogodišnja poreska prijava, ne treba. Izvodi poslednje tri plate, ne treba. Četiri slike ne starije od mesec dana, ne treba – slikaćete se ovde. Potvrda o bračnom stanju. Kada je ovo izvađeno?
– Nije vađeno, nego dobijeno na dan venčanja.
– Aaaa, pa to ne može… ne sme da bude starija od tri meseca. To da donesete. Kopija pasoša, to ne treba. Uverenje o kaznenoj evidenciji, ni to ne treba – to ćemo mi da proverimo. Broj socijalnog?
– Nemam, to niste naveli na web stranici.
– Nije neophodan nego da vam stavimo na ličnu kartu kao i poreski i broj zdravstvenog osiguranja. Kad smo kod toga, NIF je tu, broj zdravstvenog je tu. U redu, idite do mašine da vas slikam. Kad kažem da je gotovo potpišite se na elektronskoj tabli.
Uslikan, potpisan vratim se nazad, gura mi ono pola kile papira kroz prozorče. Ne mogu da ne pitam zašto sam odštampao sve te papire ako ništa nije trebalo.
– Verovatno da nam web stranica nije ažurirana odavno.
– Da li treba još nešto?
– Ništa više. Samo da donesete potvrdu o braku.
Birokratija kao birokratija, ali se u EU očekuje više
Da bi ste došli do konzervatorijuma (nešto između opštine i spomenute loja do cidedao) u doba pandemije morate da se zakažete. Zakazivanje je online. U novembru prošle godine prvi slobodni termin bio je u aprilu ove godine. Može biti da dobijem termin ranije ako pozovem. Prvi put zvoni do kraja, nema odgovor, drugi, treći, četvrti put isto. Iz petog puta javi se neko. Verujem da je gospođa slučajno pritisnula gumb, jer čujem da sa drugom razgovara o nekim privatnim stvarima. Posle tri-četiri minuta konačno valjda shvati da se javila.
– Dobar dan! Treba mi potvrda o bračnom stanju ne starija od tri meseca.
– Morate da zakažete.
– Znam, ali prvi naredni termin je u aprilu, a ovo moram da dostavim do kraja sedmice.
– Gde živite? Sekund da proverim. Ni tamo ništa nije bolje. Tek u martu naredne godine. Stubal, hmmm! Ista situacija. Samo još malo. Evo, imate sreće u Montižu imaju slobodan termin u četvrtak.
– Gospođo, Montižo je 40 kilometara od mene.
– To zaista nije moj problem.
– Znam, doviđenja.
Na kraju mi drug objasni da na web stranici opštine na kojoj sam prijavljen mogu da skinem papir koji mi treba. Odštampam, papir potpuno identičan onom koji sam i odneo u SEF, jedina razlika je datum kada je papir odštampan.
Birokratija kao birokratija, rekli bi ste. I ja, samo što sam od zemlje članice EU očekivao malo više. U većini slučajeva su ljubazni, ali ljubaznost ne završava posao, jer kako su mi objasnili sami Portugalci državni činovnički posao je siguran, dolazi sa dosta benefita, nacionalnom penzijom, pa zaposleni u državnoj upravi prvo rade za sebe, onda za država, pa tek na kraju za građane koji ih plaćaju.
Ceo sistem koji zasnovan na nepotizmu, prevelikom zapošljavanju, odrađivanju posla, sporosti, ne ažurnosti, trebalo bi menjati. Što reče jedan moj prijatelj: „Vladimire, ovde si sedam godina. Promenićemo i to kad nas budu pritisnuli sa strane“.
Do tada Portugal će ostati prvoklasna razvijena zapadnoevropska demokratija, sa trećerazrednom birokratijom.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.