Kad je 26. maja 2014. godine, u počecima onoga što je nedavno dobilo nastavak ruskom invazijom na Ukrajinu, vojska krenula u operaciju oslobađanja zaposednutog donjeckog aerodroma i bombardovala ga šest sati, logičan izbor za moju ekipu i mene bio je da se zaputimo tamo. Uz mene su bili snimatelj, fikser i obezbeđenje. U blizini aerodroma smo upali u zasedu.
Ko god je pucao po nama bio je rešen da nas pobije. Sve je trajalo ne više od dva minuta. Mislio sam da u tim trenucima čovek paniči, da se boji smrti… Ništa, potpuni mir. Bar dok radi adrenalin.
A sve je, tri meseca ranije, počelo na prilično neobičan način – reklo bi se da će brzo proći.
***
„Revolucija dostojanstva“, koja je u Ukrajini počela u novembru 2013, buknula je u februaru 2014. godine u smrtonosne proteste. Narod je bio nezadovoljan zbog odluke tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča da ne potpiše sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom. Na žalost, niko nije mogao ni pomišljati šta će uslediti.
Od kraja februara u naredna tri meseca sam u više navrata izveštavao iz Luganjske i Donjecke oblasti i svedočio kako protesti građana prerastaju u nešto što će u samo nekoliko meseci postati rovovski rat, sa velikim žrtvama na obe strane.
Donjeck, Luganjsk, Slavjansk, Izjun, Mariuopolj, Gorlivka, Kramatorsk, Dnipro… za ogromnu većinu ljudi bili su neki nepoznati toponimi u jednoj zemlji o kojoj su znali malo ili ništa. Ni sam nisam znao mnogo, ali morao sa brzo da učim.
U Donjeck smo došli redovnom aviolinijom iz Kijeva. Iz njega izašli sa obučenim pancirima i šlemovima na glavama. Kada smo prvi put stigli, snimatelj, fikser i ja borili smo se da nađemo priču. Na protestima su uglavnom bile babuške, nešto mlađeg sveta i oni koji su učestvovali u velikom otadžbinskom ratu (Drugi svetski rat). Babuške su bili ljute. Vlada u Kijevu želi da im ukine ruski jezik… ili su im bar tako rekli. Većina stanovnika Donjecka tih dana išla je za svojim poslom, verovatno i ne sanjajući šta sve stiže.
A stiglo je brzo, prebrzo. Mart je bio relativno miran mesec. Demonstracije su se uglavnom održavale vikendom. One ukrajinske već su utihnule, jer je na jednom od tih skupova početkom meseca jedna osoba ubijena. Bio je to mesec kada ni sami Rusi, ukrajinski državljani, nisu baš bili sasvim načisto šta će i kako će. Deo Rusa tražio je federalizaciju države i više ovlašćenja za oblasti u kojima su Rusi većina. Drugi deo hteo je otcepljenje. Ruska vojska u tome trenutku nije bila na samoj granici sa Ukrajinom, ali jeste nedaleko od nje. Ukrajinci su tvrdili tada da je napad ruske vojske moguć svakog minuta, a Evropljani i SAD da Rusija želi novu bezbednosnu podelu Evrope.
April je doneo prekretnicu, a rat je bio tu. Ukrajinska vlada još uvek je držala opciju referenduma za Donjeck i Luganjsk na stolu. U međuvremenu proruski demonstranti zauzeli su zgradu vlade i skupštine Donjecke oblasti. Na ulicama Donjecka bilo je sve je više naoružanih ljudi. Ozbiljno naoružanih. Više nije bilo smisla nazivati ih demonstrantima. To su tada već bili naoružani separatisti.
Situacija je zaista bila nadrealna. Jedna po jedna zgrada lokalnih administracija, policijske stanice padale su pod kontrolu proruskih separatista. Policija koja je trebala da ih štiti, objekte bi napuštala i prepuštala. Zaista mi se činilo da nema nikog ko bi proruske separatiste mogao da spreči da urade bilo šta.
Uskoro je stigla informacija da se ukrajinska vojska sprema za protivterorističku operaciju. Mnoge kolege verovale su da će situacija konačno biti stavljena pod kontrolu. Oni iskusniji znali su već tada da ukrajinska vojska nema snage za jednu tako opsežnu akciju.
Od punkta do punkta
Barikade i kontrolni punktovi svuda. Neke drži ukrajinska vojska, neke proruski separatisti, neke civili, neke ukrajinski dobrovoljci. Od Donjecka do Slavjanska u normalnim uslovima vozi se dva i po sata. Sa svim barikadama i kontrolnim punktovima bar sat više. Ljudi su bili nervozni. U samom Slavjansku napeto je bilo još od kraja marta. Grad je zabarakadiran. Civili su naoružani, mahom kalašnjikovima. Tvrde da je naoružanje privatno i da ga nemaju dovoljno. Iako je postojao dogovor o uklanjanju barikada, niti jedna nije uklonjena. Nema nikakve reakcije. Proruski separatisti sredinom aprila pod kontrolom drže devet gradova, a samoproglašena Donjecka republika poprima i svoje geografske obrise.
Sredinom aprila ukrajinska vojska konačno počinje dugo najavljivanu protivterorističku akciju. Nalaze se 188 kilometara od Donjecka u gradu Izjumu. Dodatna komplikacija je što je grad izvan Donjecke oblasti. To znači dodatni punktovi, nove barikade. Posle ko zna koliko sati vožnje stižemo na obod Izjuma. Šest transportera, dva transportna helikoptera i šest autobusa sa ukrajinskim vojnicima. Gledam i ne verujem. To je sve? Nalazim jednog narednika, naravno ne želi da mi da ime. “To je to, za sad”, potvrđuje.
Vraćamo se nazad. Valja nam sad ponovo ući i proći kroz Slavjansk. Nekoliko kilometara pre ulaza u sam grad, opet barikada. Isto jutro je nije bilo. Zaustavlja nas jedan mladić. Kapa mu je navučena preko celog lica, otvori za oči i usta pomereni skroz u stranu, u rukama kalašnjikov. Pitao sam se da li nas uopšte vidi. Napeto je. Garry, bivši pripadnik SAS-a koji brine o našoj bezbednosti, kaže da prepustimo sve njemu. Uzalud, ovaj naoružani već je bio otvorio vrata kombija i urla. Razumem da je rešen da svi izađemo iz kombija, a pušku je uperio u naše obezbeđenje. Pojavljuje se stariji čovek takođe u uniformi. Vidno iznerviran što stojimo već deset minuta na punktu, pita šta se dešava. Snimatelj i ja dajemo pasoše. Konačno nas puštaju. Treba ući u Slavjansk i proći kroz njega i ko zna kroz koliko još ovakvih punktova.
Kroz Slavjansk se vozilo polako. Svi su nervozni i na ivici. Stiže nam informacija da je ukrajinska vojska zauzela aerodrom u Kramatorsku. Menjamo plan i idemo tamo. Sada smo već svi sa pancirima i šlemovima na samom aerodromu. Ukrajinska vojska se vidi u daljini, pa nam nije jasno šta su zauzeli.
Ukrajinska vojska kasnije te večeri pokušaće da zauzme grad Kramatorsk. Dalje od prvih barikada nisu makli, a proruski separatisti oduzimaju im svih šest transportera koji će završiti u Slavjansku.
Ubijeni kolega
Narednog dana zauzeta je gradska skupština u Donjecku. Prva smo ekipa koja je ušla u skupštinu grada nakon zauzimanja. Razgovarao sam sa Aleksandrom Zaharčenkom, čovekom koji je predvodio upad. Kaže da su naoružani upali da bi zamolili gradsku vladu da im pomogne oko organizovanja referenduma, a od vlasti u Kijevu traže promenu zakona kako bi održavanje referenduma bilo moguće. Zaharčenko će 14. avgusta iste godine postati premijer samoproglašene Donjecke republike. Ubijen je 2018. u eksploziji bombe u jednom donjeckom kafiću.
April će se završiti proglašenjem takozvane Luganjske narodne republike, a početak maja obeležiće sveobuhvatna vojna operacija ukrajinskih snaga da zauzmu Slavjansk. Rat je počeo.
U Donjeck se vraćamo sredinom maja. Borbe su se rasplamsale, a sukoba ima i van Donbasa. U Odesi je u sukobu proruskih i proukrajinskih demonstranata ubijeno šestoro ljudi na obe strane. Deo proukrajinskih demonstranata predvođenih ekstremno desnim grupama pale zgradu sindikata u koju se sakrio deo proruskih demonstranata. Od trovanja ugljen-monoksidom stradalo je 32 ljudi, 10 je ubijeno palicama ili iz pištolja nakon što su skočili iz zapaljene zgrade. Komšije, dojučerašnji prijatelji, zemljaci, sugrađani.
U takvoj situaciji Ukrajina se spremala za predsedničke izbore. Pitanje je bilo da li će ih biti na istoku zemlje. Tamo su se pripremali za referendum o osamostaljenju Donjecke i Luganske republike.
Svi mi novinari sjatili smo se u hotel Park Inn. Mislim da i nije bilo drugih gostiju. Dobar deo kolega nije ni odlazio iz Donjecka još od marta. Mnogima se već vidi umor. Šale postaju sve crnje i politički nekorektne. Najcrnje viceve ima tehnička ekipa BBC-ja koja je ovde i sa reportažnim kolima. Voleo sam da sedim sa njima. Mnogo smeha u luda vremena. Uveče 23. maja sa nama je bio i kolega fotoreporter Andrea Rocchelli. Kratko, tek toliko da se pozdravi. Sa prevodiocem je krenuo na novinarski zadatak u Slavjansk, u kome su ponovo žestoke borbe. Više se ne sećam ni da li je neko pokušao da ga odvrati. Sve i da jeste, sumnjam da bi promenio odluku.
Narednog jutra, sve kolega u hotelu bile su smrknute. Andrea Rocchelli se nije vratio sa zadataka. Upao je u unakrsnu vatru. Ubijen je kod Slavjanska zajedno sa prevodiocem Andrejom Mirnovim. Od tog momenta svako jutro i svako veče nemo smo se prebrojavali. To su bili jedini trenuci kada smo svi bili zajedno. Ostatak vremena provodili smo na zadacima. Niko od nas nije bio tu zbog toga što voli rat ili smo ga bili željni. Posao je da prenesemo informaciju, a u ratnim situacijama valja biti na terenu. Uvek je bolje verovati svojim ušima i očima, posebno u vremenu kada su se obe strane obilato koristile dezinformacijama.
Ko je pucao, htio nas je pobiti
Bio je kraj maja. Antiteroristička akcija ukrajinske vojske odvija se još samo u saopštenjima nadležnih. Na dan izbora Luganjska i Donjecka republika proglašavaju ujedinjenje i stvaranje samoproglašene države “Nova Rusija”. Proruski separatisti zauzeli su aerodrom “Sergej Prokofjev” u Donjecku. Od predsedničkih izbora u oblastima pod kontrolom proruskih separatista nema ništa.
Ukrajinska vojska počela je 26. maja operaciju oslobađanja donjeckog aerodroma. Aerodrom je bombardovan više sati. Snimatelj, fikser, obezbeđenje i ja krenuli smo ka aerodromu. I tada su pucali na nas.
U blizini aerodroma smo upali u zasedu. Ko god je pucao po nama bio je rešen da nas pobije. Sve je trajalo ne više od dva minuta. Mislio sam da u tim trenucima čovek paniči, da se boji smrti… Ništa, potpuni mir. Bar dok radi adrenalin. Do kraja dana aerodrom je potpuno uništen.
Dva dana kasnije napustili smo Ukrajinu. Šest sati smo se vozili do aerodroma u gradu Dnipro. Kroz nepregledna polja pšenice. Dokle god pogled dopire. Koliko je lepa i napaćena ova zemlja. I koliko će tek propatiti i ukrajinski, i ruski narod u narednih osam godina. Istinski sam brinuo. Za fiksera i vozača koji nas je sve te mesece vozio od nemila do nedraga. Za sve divne, obične ljude koje sam upoznao na obe strane. Razmišljao samo o kolegama koji ostaju. Rat nije njihov, ali neko mora da izveštava.
Do ruske invazije, rat na istoku Ukrajine vođen je sa manjim ili većim intenzitetom osam godina. Za EU, SAD i ostale to je bio neki daleki univerzum. Toliko dalek da ni danas ne postoje precizni brojevi o ubijenim civilima, interno raseljenim i izbeglim. Duboko verujem da je trenutna katastrofa u tih osam godina mogla biti izbegnuta.