Kada je prvi put kročio na ovo ostrvo bio je polugol. Njegov drug Sandro i on plivali su boreći se sa talasima, kako bi stigli do stenovite obale. Čamac su usidrili u blizini, a sa sobom su poneli samo papuče koje su zaglavili u kupaćim kostimima.
Bila je to najnepristupačnija strana ostrva do kojeg su doplivali, a na kojem se nalazio jedan od najsurovijih, danas napušteni zatvor Santo Stefano.
Kada su ga ugledali, oronula građevina izgledala im je kao neki antički teatar.
Tako u svom romanu Due volte a Santo Stefano (Dva puta na Svetom Stefanu), pisac i scenarista Edoardo Albinati, opisuje svoje prvo iskustvo i susret sa nekadašnjim zatvorom koji se nalazi na istoimenom ostrvu na kojem danas ne živi niko.
Na prvi pogled, reklo bi se zaista neki ogroman teatar. Arhitektonski gledano, pomalo liči na čuveno pozorište San Carlo, sagrađeno u 18. veku u Napulju. U istom tom veku sagrađena je i ova građevina, na zahtev Ferdinada I Burbonskog, kralja tadašnje dve Sicilije, a u koju su bili zatvarani njegovi politički protivnici i zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili na smrtnu kaznu.
Sjećanje na bolnu prošlost
U nehumanim uslovima, bez hrane i vode, mnogi zatvorenici bi umirali i pre nego što bi dočekali izvršenje kazne. Na desetine hiljada njih služilo je svoje kazne u tamnim i malim zatvorskim ćelijama. Retki su bili oni koji su pomiilovani, a niko nikada nije iz istog pobegao. A i da je hteo, mogao bi samo u more.
Drugi put, posle skoro dvadeset godina, sa svojom ženom Francescom, pisac Albinati posetio je ponovo ovo pusto ostrvo, kako bi povratio sećanja jedne bolne prošlosti.
Tada je i napisao svoj kratki roman, kao doprinos izložbi La memoria del dolore (Sećanje na bol), koja se održala prošle godine u Nacionalnom rimskom muzeju, kao rekonstrukcija sećanja i događaja vezana za ovo mesto. Izložba je bila i povod za najavu početka radova i rekonstrukcije zloglasnog zatvora.
Nije pozorište, već Panoptikon
Iako nalik teatru, u ovom ogromnom i otvorenom zatvoru, jedna ista predstava ponavljala se godinama. Mučenje i izvršenje smrtnih kazni pred publikom osuđenika koji su čekali svoj red za isto.
Osim fizičke torture, psihičkoj je doprinosila sama konstrukcija nemile građevine. Iako sagrađen na ostrvu, zatvorenici nikada nisu mogli iz svojih ćelija da vide more. A samo zdanje napravljeno je po uzoru na Panoptikon, kojeg je dizajnirao i osmislio engleski filozof Jeremy Bentham, kao koncept da se svi zatvorenici mogu posmatrati u bilo kom trenutku i to od strane samog jednog čuvara.
Čuvar bi boravio u svom stražarskom tornju, smeštenom u centralnom delu zatvorskog kruga, tako da zatvorenici ne bi znali koga on posmatra u datom trenutku, što je povećavalo efekat straha i kontrole.
Devedeset devet ćelija bio je kapacitet za oko 300 ljudi, raspoređenih na tri sprata. Vrlo često ih je bilo dupolo više. U prizemlju su bili smešteni ljudi koji su počinili najteže “zločine” i taj deo zatvora je bio poznat kao pakao, u koji svetlost dana nikada nije dopirala. Drugi sprat se nazivao čistilište, dok je poslednji bio raj za te nesrećnike koji su kroz svoje male prozore mogli da vide tek tračak neba.
Ipak nije reč o Božanstvenoj komediji Dante Alighierija, već o jednoj instituciji koja je stvarno postojala i koja je zatvorena tek 1965. godine. Nekoliko godina pre zatvaranja, na mesto direktora došao je Eugenio Perucatti, čovek koji se izborio za ukidanje smrtne kazne kao i za bolje uslove i dostojanstveniji život njegovih zatvorenika. Njegov uticaj takođe je bio i podsticaj za zatvaranje ove ustanove.
Manifest slobodne i ujedinjene Evrope
U vreme pred i tokom Drugog svetskog rata, Santo Stefano je bilo fiktivno stecište komunista i političkih protivnika fašističkog režima Benita Mussolinija. Takođe, svoju kaznu tu je služio i nekadašnji predsednik Italije Sandro Pertini, kao i Umberto Teraccini, kasnije predsednik Ustavotvorne skupštine Republike Italije.
Zajedno sa njima, tu su bili zatvoreni i mnogi drugi antifašisti, poput Altiero Spinellija, Ernesta Rossija i Eugenija Colornija, autori čuvenog Ventotenskog manifesta, napisanog 1941. godine u nekoj od mračnih ćelija zloglasnog zatvora. Ovaj politički dokument čiji je cilj slobodna i ujedinjena Evropa, dobio je ime zapravo po drugom ostrvu Ventotene, koji se nalazi preko puta ovog prvog, a koje je za zatvorenike bio simbol slobode.
Posle konačnog zatvaranja i deceniju kasnije Santo Stefano, kao i celo ostrvo proglašeni su nacionalnim i kulturnim dobrom Italije. Međutim, dugo vremena ostao je napušteno mesto, u istom onom stanju kakvom su ga ostavili poslednji ljudi koji su iz njega izašli.
Tek 2016. godine izdvojeno je 70 miliona evra za potrebe restauracije i njegovu obnovu. Završetak radova predviđen je 2026. godine i nosiće ime po nedavno preminulom italijanskom političaru i evroparlamentarcu Davidu Sassoliju.
Jedan deo će biti pretvoren u memorijalni centar i muzej, kao i rezidencu za umetnike. Kako objašnjava Silvia Costa, bivši poslanik u Evropskom parlamentu i državni komesar za obnovu ovog zatvora, veći deo istog postaće ipak centar za edukaciju mladih političkih lidera, u kojem će se širiti ideje o ljudskim pravima, pravdi, solidarnosti i dostojanstvu. Sve one vrednosti zarobljene u jednoj tamnoj prošlosti i koje su bile uskraćene njegovim zatvorenicima.