“Kapitalizam znači da će mase raditi, dok će nekolicina ljudi, koji možda uopšte neće raditi, profitirati od tog posla. Njih nekoliko će se gostiti na piru, dok će mase jesti ono što preostane.”
Mwalimu / Julius K. Nyerere
Dr. Walter Rodney, u svojoj knjizi Kako je Evropa unazadila Afriku, napisao je da su pre dolaska Britanaca na “crni kontinent”, oni bili razvijeni narodi koji su imali vlastite institucije i pojmove o upravi, a da je osnovna karakteristika bila jednakost.
Kako Afrika može danas da bude rastrzana između socijalizma, kapitalizma i kolonijalizma? Kakva je njena prošlost, sadašnjost, a kakva će biti njena budućnost?
Pojavom hrišcanskih istraživača i misionara u 15. veku, kolonijalizam već nestrpljivo kuca na afrička vrata. Najpre je Portugal sa Saom, Dijasom, De Gamom otškrinuo ta vrata, zatim su se u 19. veku odomaćili avanturisti i misionari iz Velike Britanije, Francuske, Holandije, Danske.
Svirepi Leopod II od Belgije je današnji DR Kongo i Kongo proglasio za teritoriju Belgije, pod ironičnim nazivom Slobodna država Kongo. Danas znamo da se jedan od najvećih genocida dogodio upravo u belgijskom Kongu, a preko 10 miliona dece, žena i muškaraca je ubijeno, a nebrojeno osakaćeno.
Leopod II je nemilosrdno eksploatisao prirodne resurse i danas jednog od prirodno najbogatijeg dela Afrike, uništavajući ekosisteme i čitave kulture i sebično uvećavajući svoje bogatstvo na gumi, zlatu i slonovači. Nakon Prvog svetskog rata Velika Britanija i Francuska su prisvojile veći dio kontinenta, no tada se budi patriotizam u Africi, dok pokreti otpora jačaju na čitavom kontinentu.
Period velike nade i velikog očaja
Antikolonijalna borba se, kako Dragan Mateljak navodi, može podeliti u dve faze. Prva je od kraja Drugog svetskog rata, do šezdesetih godina, kada mnoge zemlje dobijaju nezavisnost, i od šezdesetih do osamdesetih godina, kada i ostatak zemalja dobija slobodu, a borba za društveni i ekonomski napredak se zahuktava.
Proces dekolonizacije Afrike počinje 1951. godine, kad Libija dobija nezavisnost, a potom sledi i Mau Mau pobuna u Keniji, koja 1952. dobija svog prvog predsednika, Jomo Kenyattu. Među najmlađima je Namibija, koja je 1990. godine postala nezavisna.
Prodiranje zapadne kulture i religije preko hrišćanskih misionara i vojske se nastavilo tokom 20. veka, i to je bio period velike nade i velikog očaja za Afriku, jer su usledili brojni krvavi građanski ratovi i sukobi, koji negde i danas traju, a koje, kako ih Wallerstain naziva, zemlje jezgra, nisu želele da zaustave.
U svojoj zbirci eseja Porodica, Julius K. Nyerere, prvi predsednik nezavisne Tanzanije doslovno kaže da je „ujamaa” (porodica) smisao afričkog socijalizma, jer se protivi kapitalizmu koji hoće da gradi srećno društvo na bazi eksploatacije čoveka od čoveka. On dalje objašnjava da je zbog priliva do sada njima nepoznatog, veoma potentnog kapitala, određen broj Afrikanaca počeo da želi isti i da “radom svoga brata gradi ličnu moć”, a trebao bi da bogatstvo deli.
„Ujamaa“ može biti razlog zašto je socijalizam proklijao na crvenoj afričkoj zemlji. Danas ćete u selima naići na proširene porodice sa preko dvadeset, trideset duša, u malim kućama od blata i slame, kako dele vodu, hranu, njivu, alat, krevet, osmehe i suze. Upravo su te male zajednice stvorile neraskidivu vezu između dužnosti pojedinca i prava društva, što je temelj jedinstvenog afričkog oblika “demokratije jednakosti“.
Iz toga se spontano rodio panafrikanizam, a njegov kredo je jedinstvo cele Afrike. U prvom redu boraca za panafrikanizam bio je George Padmore, koji je i nadahnuo afričke socijaliste. Sloboda je bila tu, a jednakost se sanjala.
Organizacija afričkog jedinstva (OAJ) osnovana je 1963. godine, sa zajedničkim telima za privredno planiranje, političko delovanje i vojnu odbranu. Afrika je prepoznala svoj nacionalni identitet i slavila ga je.
Zaostavština kolonijalizma bila je nerazvijenost, siromaštvo, naturalno privređivanje i sirovinska monokultura, što je nedovoljno za privredni i ekonomski oporavak, jer bi zemlje opet zavisile od onih u koje se te sirovine izvoze, od zemalja centra. Revolucionari i borci za nezavisnost bili su najistaknutiji teoretičari socijalizma, a usled nužne centralizacije vlasti mnogi su postali i šefovi država. Pokret nesvrstanih je prolongirao veliki san o međunarodnom jedinstvu, i 1961. godine u Beogradu, preko sto zemalja je nastavilo zajedničku borbu za slobodu.
‘Džentlmenski’ oblik robovlasništva
Afrika i socijalizam Ivana Ivekovića je, zapravo, zbirka eseja istaknutih afričkih mislilaca iz vremena buđenja socijalizma i daje nam uvid u probleme, težnje i nadanja Afrike u 20. veku.
Počeću sa Jullesom Ferryjem, francuskim državnikom, koji je srčano zagovarao kolonijalnu ekspanziju. Ferry je istakao tri glavna razloga zbog kojih su kolonije nužne. To su raspolaganje sirovinama iz kolonija, nova tržišta za evropske proizvode i mesto gde se mogu uložiti viškovi kapitala.
Dakle, krajem 19. veka čini se da su zemlje centra bile spremne na planska, perfidna osvajanja.
Kwame Nkrumah, „afrički Lenjin” iz Gane, nazvao je kapitalizam „džentlmenskim oblikom robovlasništva”, i nije bio daleko od istine. Radna snaga dobija opšta svojstva robe, a radnik je, dakle, samo roba sa cenom koja se iznova prodaje, sve dok ne skonča.
No, kapitalizam nema manire jednog džentlmena, budući da se surovo koristi različitostima i podstiče na krvave sukobe. Ogroman profit se pravda i dobija ulaganjima u nesigurne, konfliktne zone, dok predstavnici stranih korporacija, uz blagoslov nekih afričkih vlada, mirno spavaju dok ih čuva električna bodljikava žica i skupo privatno obezbeđenje.
Nkrumah tvrdi da je sve bilo zajedničko, “rad je bio potreba i navika sviju”, dok je nasleđe kolonijalizama to uništilo. On govori o „kolonijalizmu u orahovoj ljusci”, objašnjavajući da Velika Britanija, Francuska i Belgija, pod plaštom lažnog humanitarizma, najpre otimaju sirovine, da bi zatim kolonijama, koje su izvor tih sirovina i jeftine radne snage, plasirale gotove proizvode po veoma visokim cenama, a zaradu od prodaje opet stavile u svoju, sve dublju, kasu.
Kolonijalni narodi su de facto robovi! Nkrumah govori i o primeru Britanije, koja je oprezno nadzirala izvoz iz svojih kolonija, time štiteći zaradu, a koliko je zlata, novca i ostalih sirovina odneto, nikada se neće saznati. Kwame navodi da je Britanija najbolji primer kako organizovati legalnu pljačku – izdavajući „naredbe” na osnovu kojih su delovi zemlje bogati vrednim rudama otimani radi, recimo, pošumljavanja.
Ukoliko bi se neko pobunio, Britanci bi tražili dokaz da je zemlja baš njegova, no budući da u afričkim društvima nije postojalo privatno vlasništvo i zemlja nije bila uknjižena, spor bi dobio, naravno, kolonijalista.
“Prisustvo Britanije donelo je kolonijalnim narodima rat, ugnjetavanje, siromaštvo, bolesti i masovnu nepismenost”, kaže Kwame Nkrumah.
Neuravnotežena, nejednaka i nepravedna globalizacija
Krv i znoj afričkih robova utisnut je u poreklo Franz Fanona, te nakon studija on odlazi u Alžir i pridružuje se Frontu nacionalnog oslobođenja. On konstruiše teoriju o spontanosti revolucionarnog nasilja, jer ono mora biti odgovor na ugnjetavanje kolonijalista, tvrdeći da je jedino seljaštvo revolucionarno u zemljama Trećeg sveta.
Najveći deo kolonijalizovanih su seljaci, što na svojim leđima nose ožiljke nemilosti svojih gospodara, seljaci čiji je jedini izlaz nasilje, „nož pod grlo kolonijalizmu”, kako Franz piše. On tvrdi da je u kolonijama čovek bogat jer je bele puti i da je vlast ona koja ne liči na domoroce.
„Kolon čini od koloniziranog kvintesenciju zla”.
Franz Fanon glasno poziva na borbu, dugu, tešku i neizvesnu, borbu protiv ugnjetavanja, borbu za nacionalno oslobođenje, obrazovanje i prosperitet.
Leopod Sedar Senghor, pesnik, filozof i državnik, tvorac je pojma “crnaštvo”, što označava skup vrednosti civilizacije crnog sveta. Afrički socijalizam svoju zvučnost duguje Senghoru. On socijalizam vidi kroz modernizaciju, kroz razvoj svesti protkan etikom, obrazovanjem i, kako Leopod kaže, srcem. On ima romantično viđenje crnca, za njega je on čovek prirode, vođen emocijama, “on oseća pre nego što vidi, asimilira predmet s ljubavlju, kako bi ga duboko upoznao”.
“Crnac umire u sebi, da bi se rodio u drugom”, kaže Leopod i, pozivajući se na sveti afrički ritam, dodaje „Osećam, plešem Drugoga, Jesam.”
Narušena ljudska prava, korupcija, ekstremno siromaštvo, sukobi, uništeni ekosistemi, nedostatak zdravstvene zaštite, obrazovanja su i dalje bolna sadašnjost Afrike.
“Došli smo dotle da nas Ujedinjene Nacije izdaju, da teraju našu braću Afrikance da nas dočekaju bajonetima uperenim u naše grudi”, vikao je veliki Patris Lumumba, prvi premijer Konga.
Ubijen je 1961. godine i od tada je DR Kongo, resursima najbogatija zemlja Afrike, konfliktna zona, mesto gde su ubistva, silovanja, deca vojnici, bolesti i neuhranjenost svakodnevnica.
Umesto zaključka, citirala bih Samir Amina, ekonomistu i borca za slobodnu Afriku, koji je rekao da “živimo u sistemu neuravnotežene, nejednake i nepravedne globalizacije. Jedni imaju sva prava pristupa i korišćenja resursa planete i ta prava koriste ekskluzivno. Drugima preostaje obaveza da prihvate takav poredak, da se adaptiraju na njihove zahteve, da se odreknu vlastitog razvoja, čak i elementarnih prava poput prava na obrazovanje, zdravlje, pa čak i prava na sam život – to se odnosi na veliki broj naroda – naroda zemalja nesvrstanih. Intervencije su jednostavno razorile te države i njihova društva. One nisu otvorile put napretka i demokratije, već suprotno – taj put su zatvorile. Da pojasnim: nismo protivnici svih oblika globalizacije. Protivnici smo ovako nepravednog oblika globalizacije koji od nas pravi žrtve”.
Kolonijalizam, kao i njegovo perfidno čedo, neokolonijalizam, uništavaju svaku priliku za ekonomski, privredni i društveni razvitak Afrike.