“Moram da krenem. Živim tu odmah iza ovog brda.“
Fatima je mlada majka dvoje dece. Žive u prostranom šatoru na jednoj od padina Atlasa. Dok sam hodala za njom, oštro kamenje se usecalo u moje čizme.
Fatima je na nogama imala cipele od tanke gume. Bio je kraj oktobra, a već se osećao miris zime u vazduhu. Večeri na planinama umeju da budu hladne, te Fatima ima shesh, šal koji prekriva glavu, a kad vetar razbudi pesak sa suvih padina, prekrivala bi nos i usta.
Njeno lice bilo je išarano nežnim borama, onim koje glasno govore o surovim uslovima života u planinskom delu Maroka. Ovim zaboravljenim putevima samo se još magle u jesen tope, tiho iščekujući sneg.
Fatimin muž u potrazi za vodom i plodnim pašnjacima visokog Atlasa prelazi desetine kilometara, čuvajući svoje stado. Osluškujući vetar, svake jeseni se vraća pre početka snega.
Njihov način života nije se menjao vekovima, a odlikuje ga jednostavnost. Dok mi tragamo za slobodom, često ne uspevajući da je prepoznamo ni kad nam je blizu, čini se nekad da nomadi žive tu slobodu. Mi u toj potrazi neretko gubimo sebe, dok nomadi iznova sebe pronalaze.
Potraga za vodom
Svaka stvar koju sam videla u šatoru, a nema ih mnogo, imala je važnu ulogu u njihovim skromnim životima. No, najvažnija svakako je voda.
„Vode nema svuda, i nema je dovoljno. To nam pravi najveći problem.“ Naglašava da su suše sve češće i duže, i da je to mnogo plaši. „I dani su sve topliji, ponekad sam baš iscrpljena.“
„Kuvam ti čaj“, tiho je kazala dok je palila vatru. Čaj je deo bogate tradicije ovih izdržljivih ljudi.
Berberski čaj u sebi ima obilje bilja, poput divlje majčine dušice i nane, služi i kao lek, da odagna prehladu, opusti um i telo nakon napornog dana. Deca su se smestila kraj vatre i samo je povremeno revanje magarca paralo tišinu u koju smo utonuli.
Tokom 2014. godine bilo je još samo oko 25.000 nomada u Maroku, zemlji od preko 37 miliona ljudi. Broj nomada se rapidno smanjuje svake godine, a za samo deceniju smanjio se za dve trećine.
Prema nekim predviđanjima padavine će se smanjiti za čak 11 posto do 2050. godine, dok će temperatura nastaviti da raste. Ako nomadi ne mogu da prežive ove promene i adaptiraju se na nove uslove, njihova kultura i dosadašnji način života osuđeni su na propast.
Ovi kišni nomadi su vekovima unazad pešačili po obodu pustinje u potrazi za izvorima i potocima da bi napojili ono najvrednije što imaju, svoje stado.
Kad je kiše sve manje, a izvori presušuju, njihov život postaje preživljavanje, jer je potraga za vodom postala isuviše teška, a u mnogim selima postali su nepoželjni. Da bi stado opstalo, uzimaju zajmove koje veoma teško vraćaju.
Privatizacija zemlje i širenje poljoprivrednog zemljišta takođe ugrožavaju nomade, jer njihova stada ne mogu slobodno da se kreću, i na taj način gurnuti su u još veće siromaštvo.
Ne tako davno je bilo lako da se ispod površine suvog korita pronađe voda, no sad mora duboko da se kopa.
„Šta nam ostaje? Samo da se preselimo. Da prodamo sve i zaboravimo na ovaj život“, kaže Fatima. „Ali šta onda? Treba onda započeti novi život… A kako? Strah me obuzme svaki put kad pomislim na to.“
Kad govorimo o izbeglicama, uglavnom mislimo na konflikte i rat, koji ni danas ne jenjavaju, ali klimatske izbeglice su relativno nov pojam koji ćemo sve češće koristiti. Iako nomadi, kao mobilan oblik pastoralizma, omogućavaju očuvanje fragilnih ekosistema, jer ispašom u nekim drugim delovima zemlje dopuštaju starim delovima oporave, nomadi ipak gube ovu bitku.
Djeca i žene najugroženiji
Veliki broj nomada nema formalno obrazovanje, a bez mesa, mleka, kože i vune koje im životinje daju, oni gube i mogućnost zarade.
Pustinjski delovi sveta čine preko 30 posto površine zemlje, a glavni izvor prihoda je stočarstvo, koje izdržava preko milijardu ljudi, prema podacima Helmholtz centra. Deca i žene su najugroženiji klimatskim promenama.
Rodna neravnopravnost, uz klimatske promene, predstavlja jedan od najvećih izazova današnjice. Žene zavise od prirodnih resursa, one su zadužene za vodu i hranu. Poljoprivredom se bavi najveći broj žena u zemljama sa niskim prihodima, a tokom perioda suše one moraju da rade više kako bi porodici osigurale opstanak.
Neretko devojčice moraju da prekinu obrazovanje kako bi pomogle porodici, navodi se u saopštenju UN Women.
Klimatske promene umnožavaju postojeće probleme i rađaju nove, a tenzije su prisutne na političkom, ekonomskom i društvenom polju. Konflikti su česti, te su najranjivije žene i devojčice, čija je bezbednost najviše i ugrožena, uključujući seksualno nasilje, trgovinu ljudima i dečiji brak.
Pristup zdravstvenoj zaštiti je ograničen, a kako se u izveštaju UN Women navodi, visoke temperature povećavaju procenat mrtvorođene dece, dok je primećeno širenje vektorskih bolesti, poput malarije, zika i denga groznice, koje povećavaju smrtnost beba i majki.
To nije zastarjela tradicija
Socioekonomske promene takođe pritiskaju nomade i mogu imati i veći uticaj od klimatskih promena u sušnim delovima sveta, po studiji Helmholtz centra i Univerziteta u Kelnu.
Oni zaključuju da se negativni efekti klimatskih promena u određenoj meri mogu nadoknaditi povećanom mobilnošću nomada i njihovih stada, međutim primetan rast cena i manja raspoloživost pašnjaka onemogućavaju nomadima da slobodno premeštaju svoja stada kako bi im obezbedili opstanak.
Istraživači ovog centra naglašavaju da se nomadska praksa ne sme klasifikovati kao zastarela tradicija, naprotiv, jer u mnogim sušnim regionima ovo može da bude jedini održivi oblik korišćenja zemljišta, za razliku od intenzivne poljoprivredne proizvodnje koja eksploatiše zemljišne i vodne resurse do krajnjih granica.
Pojam klimatske pravde važan je deo borbe sa klimatskim promenama, jer su često najugroženiji oni koji su i najmanje odgovorni za iste.
Dr. Schweitzer ukazuje da kad smo inspirisani humanošću, verni smo sebi i sposobni da stvaramo, a dok smo inspirisani suprotnim duhom, postajemo neverni sebi i postajemo žrtve svih grešaka. Na nama je da odaberemo.