Svaki put kada se vrati sa letovanja, moj prijatelj Marten na društvenim mrežama objavi fotografiju sa naslovima knjiga koje je pročitao tokom godišnjeg odmora. Ima tu uvek oko desetak, možda čak i više knjiga koje svakog leta pročita.
Nekoliko puta sam se zapitala, kako je moguće da tokom tog njegovog odmora od dve nedelje, možda koji dan više, pročita sve te knjige. Ima tu i ozbiljnih književnih dela, onih koja zahtevaju pažnju i koncentraciju, koje tokom leta umeju da popuste – barem u mom slučaju.
S obzirom da je moje čitanje knjiga poslednjih godina postala obaveza koju obavljam tokom vožnje u metrou, od kuće do kancelarije ili eventualno pred spavanje, ako se za to ima vremena, prošlog leta sam odlučila da isprobam Martenov metod.
Prije nego što sam se vratila čitanju
Vožnja metroom traje pola sata do 40 minuta. Posle nekoliko pročitanih redova knjige, vibrira mi telefon. Namerno sam ga stavila na vibraciju, kako ne bih previše obraćala pažnju na poruke i koncentrisala se na ono što sam rešila da pročitam tokom tih pola sata. Telefon opet vibrira. Možda je mama ili mejl od Tereze koji očekujem. Nisu ni jedna ni druga, već notifikacija na Instagramu. Sanja mi šalje video nekog psa koji gleda televiziju. Ona obožava pse-I ja takođe. Dok još držim telefon u ruci, proveravam usput mejl. Ništa za sada važno, rano je jutro.
Vraćam telefon u torbu i čitam tamo gde sam stala, te shvatam da sam još uvek na istoj stranici od kada je voz krenuo. Odlučujem da isključim vibraciju kako bih nastavila sa čitanjem.
Dok proveravam broj stranica do kraja knjige, čujem kako neki čovek govori da je sutra predviđen štrajk vozova. Vadim telefon samo kako bih pogledala u koje vreme je predviđen taj štrajk. Sestra mi na WhatsAppu šalje sliku torte koju je napravila mužu za rođendan. Na Viberu dobijam poruku od koleginice koja me pita da li je sala za konferencije danas slobodna. Odgovaram joj audio porukom, kako bih uštedela vreme i vratila se čitanju. Stiže i Terezin mejl na koji odgovaram brzinski da ću joj uskoro poslati više detalja.
Dakle, štrajk je sutra od devet ujutru do tri popodne. Nastavljam sa čitanjem, telefon krijem ispod knjige. Pre toga sam samo poslala poruku sestri i Sanji. Tek što sam završila jednu stranicu, stižem na stanicu na kojoj treba da izađem. Razmišljam o tome kako ću večeras sigurno da čitam.
Pred spavanje obično bih uzela knjigu, ali bih prvo pročitala sve vesti na telefonu, možda neki zanimljivi članak usput, zatim proverila mejlove i poruke na koje nisam odgovorila tokom dana. Taman kada bih uzela knjigu, posle nekoliko redova i nefokusirane pažnje na to što čitam, jednostavno bi mi se prispavalo.
Knjiga ne treba biti teret
Kada sam bila mlađa gutala sam knjige, zamišljala sam u glavi već pročitane scene i smišljala moguće scenarije. Vremenom je to gutanje preraslo u guštanje s vremena na vreme da bi se pretvorilo u čitanje usput.
To moje površno iščitavanje trajalo je tako godinama unazad. Menjala bih knjige, pisce, žanrove. Neke bih tek počela da čitam, a potom ostavljala sa strane za neki sledeći put. U drugima bih preskočila nekoliko poglavlja, kako bih što pre stigla do kraja. Čitanje sam smatrala obaveznim samo kako bih sebe uverila da ipak čitam.
Međutim, takva obaveza počela je vremenom da kvari i moje pisanje. A onda sam odlučila da vežbam. U isto to neke vreme kada je Marten čitao možda već svoju ko zna koju po redu knjigu, jer on je uvežbani čitač, ja sam izabrala jednu, ali vrednu.
Otišla bih na plažu sama i sa knjigom. Telefon sa namerom nisam nosila. Bio je to bestseller italijanskog pisca za koji su mi rekli da se čita u cugu, barem oni koji čitaju.
Čitanje se vježba
Po navici, prvog dana sam odmah pogledala koliko stranica ima knjiga, te izračunala koliko će mi trebati dana da je pročitam do kraja. Optimalna računica je bila pet dana, ako sve bude u redu.
Čitala sam jednu rečenicu i po dva puta, misli su mi lutale. Onda bih se vratila na istu tu rečenicu, pa nastavljala dalje. Pošto nisam imala telefon, fokus bi se pomerao ka ljudima oko mene ili ka nekom beznačajnom razgovoru koji bih uspela da čujem. Trudila sam se da se ne zadržavam dugo na tome, ali bih svakako pravila kraće pauze u razmišljanju o tome šta ću sve da uradim kada završim sa današnjim čitanjem. Između tih pauza distrakcije, vraćala bih se uporno na tok radnje, koji je polako počeo sve više da me zanima.
Narednih dana sam počela da se udubljujem u tok radnje, sve više i više. Prestala sam da brojim stranice do kraja i svakog dana čitala po koju više od broja koji sam predvidela za čitanje. Drugi i treći dan su isto bilo problematični, ali sam nastavljala uporno i pažljivo da čitam, uprkos nagonu da razmišljam o različitim stvarima u isto vreme. Četvrtog dana sve manje sam čula ljude oko sebe, dok sam sve dublje doživljavala likove i scene iz tog romana. Na trenutak mi se učinilo kao da je gutam, kao nekada kada sam zaista čitala knjige.
‘Ko ne čita ima samo jedan život’
Prema podacima ISTAT-a, nacionalnog instituta za statistiku u Italiji, čak 60 odsto Italijana nije pročitalo ni jednu knjigu prošle godine. Među onima koji su pročitali barem jednu, dominiraju osobe ženskog pola i to one u dobi između jedanaeste i dvadeset četvrte godine.
Interesantan je podatak da su najveći čitaoci mladi između 11 i 14 godina. Možda je to tako jer ipak školska lektira je još uvek obavezna.
Knjige koje nisu lektire nisu obavezne, ali od njih ne bi trebali da odustajemo, samo zbog poruke, mejla ili razgovora u metrou. Tendencija je i da se sve više čitaju elektronske knjige ili jednostavno se slušaju u audio formatu kako bi čitalac mogao da obavi i neku drugu radnju usput.
Tokom mog vežbanja, prisećala sam se onoga o čemu je govorio Umberto Eco: da je čitanje put u besmrtnost ili besmrtnost sama. U svom stanu u kojem je živeo u Milanu imao je više od 30.000 knjiga. Pisao je do kraja života o svemu što je video ili pročitao. Jednom je rekao da ko ne čita ima samo jedan život, a kada je umro, nastavio je da živi u svojim knjigama.
Prilikom mog povratka knjizi, nisam toliko duboko zalazila u ono što je govorio Eco, niti razmišljala o tome da li ima čitanja i posle smrti. Svakako, jedno sam naučila: da posvećeno čitanje, ono sa pažnjom i razumevanjem nije nemoguće – ono može da se uvežba, iako traje danima.