Jug Srbije – među rijetkima koji nisu uz Vučića

Srbija ima 168 gradova i opština, a Vučićevi naprednjaci su, osim na jugu, opozicija još u zlatiborskoj opštini Čajetina, Bačkom Petrovcu i Beočinu u Vojvodini, kao i Svilajncu u centralnoj Srbiji.

Ne računajući dio Bošnjaka u Sandžaku, Albanci su jedina manjinska zajednica u Srbiji koja nije uz Vučića i njegovu vlast (Nikola Lazić)

Od svega sedam lokalnih samouprava u Srbiji u kojima Srpska napredna stranka (SNS) predsednika Aleksandra Vučića nije na vlasti, tri se nalaze na multietničkom jugu zemlje, tačnije u Pčinjskom okrugu sa 230.000 stanovnika čiji je administrativni centar Vranje.

Radi se o Surdulici, u kojoj žive Srbi i bugarska manjina, te o Bujanovcu i Preševu u kojima su većinski živalj Albanci koji čine gotovo trećinu stanovništva Pčinjskog okruga.

Srbija ima 168 gradova i opština, a Vučićevi naprednjaci su, osim u ovim južnosrpskim sredinama, opozicija još u zlatiborskoj opštini Čajetina, Bačkom Petrovcu i Beočinu u Vojvodini, kao i Svilajncu u centralnoj Srbiji.

Pobeda Tomislava Nikolića nad Borisom Tadićem na predsedničkim izborima 2012. godine, istovremeno je najpre označila i uspostavljanje naprednjačke vlasti na republičkom nivou, a tokom godina, sve do danas, i na lokalu.

Srbija je, tokom brojnih izbornih ciklusa u poslednjih devet godina, bila svedok potpuno novog vida kampanje koju je patentirao SNS, i koja u borbi za glasove podrazumeva džipove bez registarskih oznaka, nabildovane i tetovirane “aktiviste” oko biračkih mesta, zastrašivanja i ucene.

Uz to, naprednjaci su zaigrali i na kartu nesumnjive popularnosti svoga vođe, koji je “nosio” i liste na lokalu, pa su mnogi građani, gledajući njegov lik na bilbordima uz geslo “Za našu decu” poverovali da će Vučić biti i predsednik njihove opštine.

Stalo im da zauzmu i najmanje selo

Sve to najbolje govori koliko je naprednjacima stalo da zauzmu i najmanje srbijansko selo, sve uz pomoć koalicionih prijatelja predvođenih Socijalističkom partijom Srbije (SPS) osnivača Slobodana Miloševića, koju sada vodi Ivica Dačić, aktuelni predsednik republičkog parlamenta.

Paradoksalno, u pomenutoj Surdulici, ekonomski najrazvijenijoj opštini Pčinjskog okruga, upravo je SPS “došao glave” naprednjacima.

Antagonizmi dve stranke u ovom gradiću traju od samog formiranja SNS-a 2008. godine, da bi kulminirali na izborima četiri godine kasnije, kada je SPS uspeo da do nogu potuče naprednjake i sam formira lokalnu vlast.

Svega ovoga, međutim, ne bi bilo da na čelu lokalnih socijalista nije bilo Novice Tončeva, i njegovog animoziteta prema surduličkim naprednjacima i ljudima koji vode stranku. Finansijski nezavistan, čovek koji se pre ulaska u politiku poslovno ostvario kao vlasnik moćne građevinske kompanije, ni po koju cenu nije želeo deal sa SNS-om, pa je posle izbora njegova stranka sama formirala većinu i tako zadržala kontinuitet vlasti od 2008.

I ponovo paradoks, koji bi neki sasvim pogrešno nazvali i odrazom srbijanske demokratije: Novica je Tončev, posle izbora 2020. postao ministar u Vladi Srbije i vodi resor za nedovoljno razvijene opštine. Ipak, iako je deo Vučićeve centralne vlasti, njegovim naprednjacima u svojoj Surdulici ne dozvoljava ni da joj omirišu.

Srbi izvan vlasti

Ne računajući deo Bošnjaka, pristalica Sulejmana Ugljanina u Sandžaku, Albanci su jedina manjinska zajednica u Srbiji koja nije uz Vučića i njegovu vlast. Albanska zajednica u Preševu čini oko 90 odsto stanovništva i sasvim je logično što su lokalnu vlast nakon izbora formirale stranke koje okupljaju Albance.

Izbori u Preševu, međutim, zapravo razbijaju stereotipne mitove o nekakvoj koherentnosti albanske zajednice. Tamošnje političke stranke u svaku izbornu trku ulaze “naoštrenih zuba”, u kampanji se ne štede optužbe, uvrede i klevete i sve se odvija na ivici fizičkog sukoba. Kad se glasanje završi, nekoliko stranaka napravi kompromis i formira većinu koja obično ne izdrži propisane četiri godine. Tako je bilo i posle vanrednih izbora marta 2021, kao i onih dve godine ranije. Odbornici sa liste koja je nosila Vučićevo ime, njih dvojica, ostali su 2020. u opoziciji.

U susednom Bujanovcu, gde Albanci ne predstavljaju tako dominantnu većinu, po prvi put se od izbora 2002. desilo da stranke koje okupljaju Srbe, pa samim tim i SNS, ostanu izvan vlasti.

Izbori u leto 2002, kao prelomna tačka lokalne demokratije, održani su tačno godinu dana nakon završetka oružanih sukoba na jugu Srbije uz samu granicu sa Kosovom, između pobunjenih Albanaca i državnih snaga bezbednosti, koji su okončani uz posredovanje NATO-a i međunarodne zajednice. Albanske stranke osvojile su većinu u parlamentu koji ima 41 mesto, ali je formirana multietnička vlast uz učešće lokalnih Srba i Roma.

Tako je deljena vlast na svim izborima do onih prošle godine, kada su četiri partije koje okupljaju Albance same formirale većinu, što je naišlo na golemi revolt lokalnih Srba i njihovih političkih lidera.

Kad u ponoć zazvone telefoni

Naprednjaci su na ovim izborima, osvojivši 10 mandata, koliko i najjača albanska partija aktuelnog predsednika opštine Nagipa Arifija, poverovali da je kucnuo čas da i u Bujanovcu konačno pokažu šta znaju.

Njihov je lokalni lider Nenad Mitrović i pre izbora napravio dogovor sa Arifijem o zajedničkoj vlasti, kojoj bi se pridružila i neka od manjih stranaka sa albanskim predznakom. Takav bi se scenario pretvorio u realnost da uoči konstitutivne sednice parlamenta jula 2020. nisu u ponoć zazvonili telefoni svih albanskih lidera.

Na drugoj strani linije bio je Gent Cakaj, kasnije smenjeni ministar u Vladi Edija Rame, koji je šefove stranaka pozvao u Tiranu na hitne konsultacije. Na put su se dali svi osim Arifija, koji je uveliko sa Mitrovićem delio resore, ali je u prestonicu Albanije ipak otišao sa zakašnjenjem.

Otuda su se vratili sa otkucanim sporazumom o formiranju “svealbanske koalicije”, kojeg su odmah potisali i implementirali na ranije zakazanoj parlamentarnoj sednici. Posle nje je Arifi rekao da vrata vlasti za SNS i uopšte srpske partije ostaju otvorena, ali do danas, više od godinu dana kasnije, stiče se utisak da se brava na njima pokvarila.

Na dnu po zaradama

Ako se za Surdulicu može reći da zbog činjenice da ima ministra u Vladi Srbije ne trpi drastične posledice svog opozicionarstva, za Preševo i Bujanovac to nije slučaj.

Prema zvaničnim statističkim parametrima, ove su opštine na republičkom dnu po proseku zarada koji se kreće oko minimalca (300 evra), nema nikakvih investicija osim redovnih u infrastrukturu, a od pogona inostranih fabrika nema ni traga. Doduše, ni ranije nije bilo mnogo sjajnije, i niko ne može da tvrdi kako bi ulaskom Vučićevih u vlast potekli med i mleko.

Ambasador Misije OEBS-a u Srbiji Jan Bratu rekao je početkom septembra u Bujanovcu kako se ta organizacija zalaže za dosadašnju praksu multietničke vlasti. Lokalni naprednjaci upozoravaju da jednonacionalna vlast u gradu odvraća investitore, Albanci odgovaraju da je na delu Vučićeva odmazda prema neposlušnicima, ali bez obzira na to ko je u pravu rezultat je svakako porazan: masovni odlazak ne samo mladih ljudi iz ovih sredina, podjednako Srba i Albanaca, koji svoj komad hleba traže u Zapadnoj Evropi, ali i većim regionalnim centrima poput Prištine, Beograda ili Niša.

A kao ilustracija odnosa centralne vlasti prema jugu zemlje neka posluži primer Vučićeve posete Bujanovcu s početka 2019, kada kao predsednik države nije ni navratio u zgradu opštine, niti se susreo sa predstavnicima Albanaca koji su i tada činili vladajuću većinu, već su ga građani dočekali na ulici. Sa lokalnim srpskim liderima razgovarao u obližnjem kafiću i tu davao izjave za medije.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike BLOG
POPULARNO