Sjećanje beogradske reporterke na neki bolji Afganistan

Groblje svjetskih imperija je sahranilo još jednu vojsku, ali i nade svojih građana; snovi o boljem životu u Afganistanu su sada veoma daleko.

Dijelovi Kabula iz 18. vijeka ukazuju na bogatu prošlost Afganistana i njenih hrabrih ljudi (Svetlana Dojčinović)

Markantan muškarac, čija je tamna kosa izvirivala ispod pakhola, sedeo je ispruženih nogu na tepihu išaranom tradicionalnim simbolima, u jednoj od čajdžinica u Murad Khane. To je stari deo Kabula, gde naizgled još uvek možete pronaći nekog džinija, od vatre stvorenog, neobičnog prodavca antikvarnog nakita ili pak neku zalutalu kozu.

Ovaj deo glavnog grada Avganistana iz 18. veka ukazivao je na bogatu prošlost ove lepe zemlje i njenih hrabrih ljudi. Sunce je već umorno grejalo, bio je kraj septembra 2019. godine, baš uoči predsedničkih izbora, koji su već nekoliko puta odgađani usled pretnji i straha od terorističkih napada.

Čovek kojeg sam znatiželjno posmatrala je mirno vrteo tespih, zagledan u fasade od blata drevnog dela Kabula. Šoljica čaja je netaknuta stajala kraj njegove ruke, dok je rapava koža izvirivala ispod tradicionalne odeće. Posmatrala sam ga, njegove usne se nisu micale, mislila sam da je sigurno izgovarao molitvu u sebi. Izgledao je tako nedostupan i dalek, a onda se najednom okrenuo ka meni i osmehnuo.

Lice mu je bilo prošarano dubokim borama, koje su se usecale u kožu kao što reke u ovoj suvoj zemlji traže svoj put i bore se da nastave da teku. Takve oči, boje najčistijeg tirkiza, poput zanosnih činija iz Istalifa, sela nedaleko od Kabula, viđala sam uredno poslagane u radnjama glavnog grada. U tom delu Avganistana se pravi najlepša grnčarija od poludragog kamenja i gline, a vrhovi planina uz sneg čuvaju i molitve lokalnih gorštaka.

I danas me zove Sultana

Avganistan je nekada bio na čuvenom putu svile i pravi je mali Eden za sve ljubitelje portreta i fotografije. Osunčana i lica boje alabastera, oplemenjena očima tamnim kao najmračnija noć u Panšir dolini, nebesko plavim ili zelenim poput Band-e-Amir jezera. Često bih sedela na ulici i, pijući vruć čaj, posmatrala ljude koji tuda prolaze, potpuno zaboravljajući na vreme.

Muškarci su nosili tradicionalnu odeću, salwar kameez, uz obavezan vuneni pakhol na glavi. Žene su mogle da budu nešto kreativnije, no svakako bi morale da kosu pokriju maramom. Nekada bi ispod duže tunike virile štikle i uske farmerke u različitim bojama.

Naweed, prevodilac sa kojim sa sarađivala, jedno jutro me je upitao zašto sam stalno u crnom.

„Sultana, stalno si u istom? Zar nemaš ništa drugo da obučeš?“

I danas me zove Sultana, jer kaže da mu lepše zvuči nego Svetlana.

Objasnio mi je da je ženska tradicionalna nošnja bogata bojama, dezenima i prekrasnim tkaninama, oplemenjena nakitom u zavisnosti od nasleđa svake etničke zajednice, kojih u Avganistanu ima mnogo, pa žene izgledaju kao kakve princeze. Na pijaci u Kabulu smo zajedno tražili materijale za haljine.

„Svaki deo zemlje ima neko svoje nasleđe… Ovo je Kuchi nakit, što znači ’oni koji migriraju’. Ovakav nakit ne samo da ženu čini lepom, već je i štiti od zlih duhova koji obitavaju Zemljom“.

Odlučila sam da budem praktična i pazarim prsluk boje peska, sa mnogo džepova, kakav samo muškarci nose. A kad sam uzbuđeno stavila crno-belu maramu na glavu, Naweed je uzviknuo: „To je muška marama, to je shemagh!“

Osmehujući se, dodao je: „Sultana, ti ipak nisi muškarac, naći ćemo ti nešto drugo“.

Opet se nose burke

U avgustu ove godine najpre je pao Kunduz, a onda je sve krenulo da se ruši, kao kula od karata. Gazni, Herat, Kandahar, Mazar… i na kraju Kabul. Sve je izgledalo mnogo strašnije nego pre 20 godina, jer su svi znali šta sledi.

Dok su talibani bili na vlasti u Avganistanu burka je bila obavezna, a kako će se danas odevati žene i muškarci? Nesumnjivo će žene morati da se pokriju i da opet nose burke, dok je u berbernicama zabranjeno šišanje po ugledu na moderne frizure sa zapada.

U nekada najvećoj američkoj bazi Bagramu sada sede nasmejani muškarci sa dugim bradama i automatskim puškama, a Pul-e Charki, najozloglašeniji zatvor u Kabulu, je sablasno  prazan. Na ulicama su talibani naoružani do zuba. Pucaju u nebo ciljajući oblake i zvezde. Proslavljaju pobedu i pad stare vlade, brzo povlačenje američkih trupa i konačan krah glavnog grada, Kabula.

Svet je u šoku pratio dešavanja u Avganistanu, dok je strah prožimao duše ljudi koji žive tamo.

Naweed je odlučio da mora da pobegne i odvede porodicu daleko od zemlje u kojoj su koreni njegove dece.

„Plašim se za njih, za sve nas“, pričao mi je kad smo se nedavno čuli. „Ne znam kako ću da odem, ali znam da moram“.

Quo vadis, Afghanistan?

Ne možemo, a da se ne zapitamo šta će se dogoditi kad talibane prestane da opija izvojevana pobeda i kad shvate da državni aparat mora da funkcioniše bez novca od pomoći?

Mnogi su s pravom zabrinuti zbog činjenice da talibani moraju da počnu da vode državu, a oni su ratnici i pobunjenici. Više od 40 miliona ljudi u zemlji zavisi od njih sada. Milijarde koje su upumpane su doslovno nestale, ostavljajući za sobom pustoš i nefunkcionalne organe koji ne znaju s čim pre da se bore, talibanima ili praznom kasom.

UN predviđa da se do sledeće godine 97 odsto Avganistanaca može suočiti sa životom u potpunom siromaštvu i da je situacija ne samo veoma ozbiljna, već i preti da postane očajna. Postoje indicije da će međunarodna zajednica ipak pristati da sarađuje sa talibanima, da će prihvatiti neku vrstu dijaloga, samo da bi se na bilo koji način pomoglo lokalnom stanovništvu.

Da li je možda na pomolu novi put svile, imajući u vidu da je Kina zainteresovana da Avganistanu pruži finansijsku pomoć, ali i da sarađuje sa talibanima? Deo novca je već stigao, uz vakcine i hranu. Nesumnjivo je da Kina ojačava svoj položaj u regionu, ali i u svetu.

Groblje svetskih imperija je sahranilo, pored ruske i britanske, i američku vojsku, a ujedno i nade svojih građana. Snovi o boljem životu su, uz sva obećanja predstavnika talibana na pregovorima u Dohi, ipak veoma daleko.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike BLOG
POPULARNO