Gordana Suša, biografija u imenu

Mnogi od onih koji su s Gordanom proveli u poslu makar par mjeseci sada na rever s ponosom mogu staviti bedž: ‘Radio sam s Gocom Sušom’.

Gordana Suša nikad nije očekivala da je vole, ona je i neistomišljenike i protivnike, a naročito kolege, spontano primoravala da je poštuju, piše autor (Foto: Medija Centar Beograd)
Gordana Suša nikad nije očekivala da je vole, ona je i neistomišljenike i protivnike, a naročito kolege, spontano primoravala da je poštuju, piše autor (Foto: Medija Centar Beograd)

Život ponekad ume da se poigra s novinarstvom i da lapsus ili štamparsku grešku pretvori u činjenicu. U naslov su se umešala dva slova, susedi na tastaturi – S i D. I zato danas vest više nije da je preminula novinarka Gordana Suša već da je ovozemaljski svet 22. juna 2020. napustila – Gordana Duša.

Slovo D, kao prvo sledeće slovo na tastaturi posle S, tako je samo preoblikovalo istinu i otvorilo sasvim drugačiju dimenziju suštine – Duša. Da, umu nedokučivim zakonima kosmičkog redosleda, u nebesku redakciju preselila se jedna od retkih preostalih duša nepotkupljivog novinarstva na ex-Yu prostorima. I jedna od običnih, ljudskih, duša koja je – ne samo novinarstvu, kolegama, profesiji i prijateljima – udahnula neuporedivo više nego što mnogi za života uspeju da uteftere u svoj ovozemaljski raboš.

Prijateljstvo iznad profesije

Gordana Suša nikad nije očekivala da je vole – ona je, naprosto, i neistomišljenike i protivnike, a naročito kolege – sasvim spontano primoravala da je – poštuju. A do tog poštovanja put im je trasirala upravo ona – svojim stavom, profesionalnim, etičkim i ličnim kodeksima koji nisu ostavljali naročitu šansu za ozbiljniji prigovor.

A Gordana bi i danas, odlazeći iz ovdašnjeg i sveopšteg civilizacijskog bespuća, imala bezbroj prigovora, poruka, zamerki, primedbi, saveta…

“Ako niste spremni da menjate svet nemojte ni da se bavite novinarstvom”, savetovala je mlađe kolege, nadajući se da će proniknuti u suštinu profesije i uloge novinara.

Mnogi od onih koji su minulih decenija s Gordanom proveli u poslu makar i koji mesec, danas na rever s ponosom mogu da zadenu bedž: “Radio sam s Gocom Sušom”.

Da, upravo to i ja činim, sebično ističući naše prijateljstvo iznad profesije, jer nas je upravo novinarstvo učinilo prijateljima. Novinarstvo u vreme devedesetih kad je Video-nedeljnik – koji je stvorila i potpisivala – gerilski, na video-kaetama, slao svoje priloge lokalnim televizijama u Srbiji da bi kasnije svedočio 5. oktobru i istorijskim datumima jedne epohe koja je menjala istoriju I ljudske sudbine.

To nas čini novinarima

Život nam je namestio i ukrštao da se profesionalno podudaramo u Yutelu, Borbi, Video-nedeljniku (VIN), Našoj borbi… Čak je – neka datumi, tekstovi i reportaže o tome svedoče – mesecima trajalo da smo jednom drugom bili urednici – ona meni u Video-nedeljnku, a ja njoj u Nedeljnoj Borbi. Granica je uvek bila – profesionalnost. A sve što sam o televizijskom novinarstvu naučio – naučio sam od Gordane.

“Kad pred kamerom imaš mikrofon važno je da se čuje tvoje pitanje sagovorniku – to nas čini novinarima”, jedna je od doživotno neizbrisivih lekcija.

Godinama kasnije, danas je, rekao bih, dugačak niz onih koji bi trebalo da priznaju slične lekcije.

Gordana je, nažalost, otišla s nemirom da nije promenila bar ono što je mislila da može.

“Humor je postao najozbiljnija stvar u ovoj državi”, rekla je u januaru ove godine u video-gostovanju autoru koji je, s neskrivenim divljenjiem i poštovanjem, poželeo njeno sledeće gostovanje u svojoj emisiji – uživo.

Neće biti tog gostovanja, Ivane. Ako je za utehu – televizije mogu da emituju reprizu, a život – ne. Pa

Ostao je trag, neizbrisiv

Kao što više neće biti reprize one njen čuvene “mišance” sa nekoliko vrtsta pasulja, leblebijama i pestom, za rođendan 2. februara ili prvog vikenda oko tog datuma… I neće više biti ni onog “ajd’ samo po jedan viski, popićemo na distanci” kad sam u doba korona-karantina donosio naručeni provijant, uz napomenu u porudžbini: ”Molim te, kupi mi boks Karelije, dva bataka i pakovanje pršuta”.

A onda je došlo vreme surovih reči: “Mene su otpisali”, rekla je kad su lekari počeli da filozofiraju da li bi joj pomogla imunoterapija i da li bi državna kasa mogla da podense tih par hiljada troška za njen život.

A znaš li koliko te ljudi nije otpisalo, Goxy? I znaš li koliko ih pamti, od Vardara pa do Triglava?

I zato – zaplovi s tim vetrom u jedrima. Vredelo je, ipak! Ostao je trag, neizbrisiv. Ti si biografija u imenu!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike BLOG
POPULARNO