Boša Tanjević u Beogradu, a duša mu ostala u Sarajevu

Pošto sam dolazak legendarnog trenera najavio preko društvenih mreža, javili su se mnogi prijatelji iz bivše Juge i naši iz svijeta.

Kud god krene, Bogdan Tanjević sije prijateljstva, piše autor (Ustupljeno Al Jazeeri)
Kud god krene, Bogdan Tanjević sije prijateljstva, piše autor (Ustupljeno Al Jazeeri)

“Težak je ovi posa'”, govorio je Miljenko Smoje i bio je itekako u pravu. Ispričati priču ili sročiti intervju sa ljudima koje dugo i dobro znate vrlo je teško. Jednom prilikom, dok sam “ugovarao” intervju sa rediteljem Lordanom Zafranovićem, rekao mi je da sve obavim sam, postavim pitanja i napišem odgovore. Naravno, nisam ga poslušao i propisno sam ga namučio, iako smo bili znanci skoro pola veka.

Tako je i sa Bogdanom Tanjevićem. Pre nekoliko dana zove iz Trsta, šalje viber poruke: “U prvu subotu koja dođe dolazim u ‘Galeriju’ [kafe Dragana Kapičića] i, molim te, obavesti ‘sektu’ i rezerviši  mesto i kod ‘Vuka’ [restoran Ljubiše Tomića], a Filipu Davidu reci da sljedeće hefte preuzimam šefovstvo.”

Kažem mu da Filip i ne drži toliko do šefovanja koliko do stolice u ćošku – kako u bašti, tako i u kafeu. Njegova se stolica zna, slično poziciji koju je nekad u pariskoj “Rotondi” imao Ilja Grigorijevič Erenburg.

Sarajevo, Istra, Split, Skoplje…

Pošto sam Tanjevićev dolazak najavio preko Facebooka, javili su se mnogi prijatelji iz bivše Juge i naši iz sveta. Među prvima Puljanin, glumac Igor Galo. “Molim te da pozdraviš druga Tanjevića. Zadnji put smo se vidjeli u Trstu u januaru 1993. ili 1994, na filmskom festivalu. Došao je sa suprugom, kratko smo razgovarali, ali ostalo mi je trajno u sjećanju. On je bio zvijezda, trenirao je valjda reprezentaciju Italije… zaboravio sam. Samo da me pelcuju po drugi put, pa da se zaletim do Beograda.” (“Moraš me povezati sa tim čovjekom”, kaže Bogdan.)

Potom Ljubinka – Buba Trgovčević. Ona je došla. Vezuje ih dugogodišnje prijateljstvo.

Iz Sarajeva kolega Senad Pećanin kaže: “Zavidim vam”, uz veliki pozdrav. “Dođi, čoveče”, otpisujem mu, a Senad poručuje: “Joj, kako bih volio… Nadam se da će biti prilike ubrzo.” Znanci iz Splita i Skoplja nisu radi da im se otkrije identitet. Jedan kaže da pozdravim najvećeg Jugoslovena, a drugi (Splićanin) da je Tanjević od vrste koja izumire.

Filip David bez angažmana

Tanjević stiže u dogovoreno vreme. Pozdravlja se sa Kapičićem, Davidom i sa mnom. Potom stižu Ibrahim Hadžić sa unukom košarkašem, Vasilije Anđelić, Predrag Čudić, predsednik GDF-a Zoran Vuletić, fudbalska legenda Dževad Prekazi, advokat Vesko Ivanović, izdavač Dušan Janić, novinar Fahri Musliu, Buba Trgovčević… Nailaze neki nepoznati ljudi, očito najbolji primerci iz Bosne i Hercegovine, pozdravljaju se rukovanjem i grljenjem (s maskom na licu) i, nakon kraćeg divana, odlaze.

Filip David mu odmah prebacuje da nije ispunio obećanje od pre nekoliko godina. U vreme kada je Bogdan bio šef svih selekcija italijanske košarke, David je tražio da bude postavljen za “kondicionog trenera” A reprezentacije. Nije poznato da li je bivši talentovani fudbaler ikad probacio loptu kroz obruč, ali Tanjevićev uslov je bio da se Filip preseli u Rim. Pisac je pokušao da se prema tom angažmanu ponese u srpsko-crnogorskom duhu, burazerski.

Zapravo se radilo o reanimaciji stare priče, koja je prerasla u vic, u kome neki Crnogorac preko strica budže u Beogradu traži zaposlenje. Ovaj mu pronađe posao, ali sinovac nikako da dođe u Beograd i otpočne sa radom. Stric ga grdi, kaže da mu je zbog njega kod poslodavca “izgoreo obraz”… Šta misliš, striko, da ti nađeš nekog Srbina da pola radnog vremena radi taj posao, a neka meni onu polovinu para šalju u Crnu Goru…” Tako nekako.

Dok je živeo u Istanbulu, Tanjević nam je slao “pretnje” da pazimo šta radimo i kako se ponašamo. Jer, predsednik Turske Recep Tayyip Erdogan navodno planira da ga postavi za velikog vezira na Balkanu. A kad se ustoliči, Bogdan namerava da ukine sve nacionalne(ističke) stranke i trajno izmiri balkanska plemena.

Zgodna crnka Ljilja

Kasnije nam se pridružuju Bošini saigrači iz OKK Beograd, Blaž Kotarac, Momčilo Pazmanj i Nenad Subotić. Ova trojica stalno navode vodu na košarkaški teren, a Hadžić i Čudić bi da evociraju uspomene na studentske dane, pominju profesore sa svetske književnosti, zgodne devojke, odlaske na tulumbe u Knez Mihailovoj…

Bogdan priča kako je upoznao Hadžića za prvih brucoških dana. Tražeći fakultet u centru grada, naišao je na mladog Rožajca, koji mu je rekao da i on ide tamo, i da je to u Takovskoj ulici… Ali, neumorni građevinski inženjer (Blaž Kotarac) neprestano lista crno-bele fotografije iz mobilnog telefona, pokazuje i nutka ih Tanjeviću i ostalima. Na jednoj snimak tabele prve jugoslovenske košarkašle lige i ispod naslov koji kaže da je Kotarac na utakmici u Zrenjaninu postigao 51 poen. Sledi prepucavanje koliko je lopti dobio od Tanjevića, Pazmanja i Milorada Ivačkovića.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Neki klasići sa studija nisu im više među živima, sećaju se mnogih, ali ne i zgodne crnke. “Je li bila visoka?”, pita Čudić. “Jeste”, potvrđuje Boša. “Da nije Ljilja?”, reče Hadžić i svima laknu. Posle su se setili i njenog pokojnog muža… Sa druženju sa Bošom u subotu opravdano su izostali Svetislav Basara, Nenad Prokić i novinar Velimir Ilić. Sa doktorom Zdeslavom Milinkovićem razgovarao je telefonom. Nije u Beogradu, a moju bolju polovinu (telefonski) je naružio što nije došla da se s njim poljubi…

Cerar i Daneu

Kud god krene, Tanjević seje prijateljstva. I dalje se redovno druži sa Ivom Daneuom i Vinkom Jelovcem. Priča da su njegovi preci iz kraja blizu njegove Ljubišnje u Crnoj Gori i da kuju planove da tamo odu zajedno.

Pored “Žućka” (Radivoj Korać), obožavao je Daneua i Miroslava Cerara, ali nikako da upozna “vjerovatno najboljeg jugoslovenskog sportistu svih vremena”.

“Ali, negdje 2010. godine, pozovu me na neko druženje u Ljubljanu i Novu Goricu. Sve je organizovao Miran Franko, brat od strica slavnog jugoslovenskog i slovenačkog skijaša Jure Franka, i morao sam da držim nekakvu govoranciju. Između ostalog, pomenem da sam imao dva idola – Daneua i Cerara”. [Koliko znam, treći na toj listi je Viktor Ivančić…]

Priđe mi Idol [Cerar], tu se izgrlimo i izljubimo i ispriča mi priču koju mi moja Jasna nikad nije rekla. Znaš li, kaže, imena troje sportista koji su u Domu sindikata 1968, na Kongresu omladine Jugoslavije, bili gosti? Pogodim njega, drugo dvoje ne. Atletičarka Vera Nikolić i košarkašica Jasna Selimović, otkrio mu je Miroslav.

Elektroinženjer koji voli crtati

O politici nije bilo govora. Valjda zato što većina protagonista ne zaslužuje ni da im se ime pomene. Tanjević mi u jednom času kaže: “Da nam je Džemil ovdje…” I zaista je s mislima u Sarajevu, pominje svoje pajtaše tamošnje, njih dvadeset, “džumatlije”, koje se sastaju svakog petka u podne.

Džemila Huseinovića uvek pominjemo. O njemu je dosta znao i Mirko Kovač, a potpisnik ovih redova upoznao ga je tokom rata. Držao je mali kafe u blizini nekadašnje robne kuće i tu bih svratio uglavnom sa Memicom Husićem, gde je svraćao i Vlastimir Mijović, profesor Bašić (Adem?), uopšte jedno prijatno društvo…

Džemil je odličan portretista i zaslužne likove stavljao je iznad šanka. Kada je došao vakat za studije, hteo je na Likovnu akademiju u Beograd (u Sarajevu tada nije postojala), ali mu je otac (poznati krojač sa radnjom na Baščaršiji) rekao da on treba da završi neki pravi fakultet, a onda da crta do mile volje. Tako je Džemil stekao zvanje elektroinženjera, a crtao za svoju dušu. Jednom smo tu banuli Husić i ja u društvu sa jednim političarom.

“Kako bih mogao da dođem među društvo iznad šanka?”, pitao je Džemila. “Neka ti objasni Memica…” “Treba da si raja, da ideš po kafanama, da ne budeš stipsa, nego da plaćaš prijateljima ture…” “Sve te uslove ispunjavam”. “Ispunjavaš”, kazao mu je Husić, “ali jedan te ‘handri'”. “Koji?” “I tako stotinu godina, jer ti si došljo”, sarkastično će Husić. A Džemil se kiselo osmehnu.

Savjetnik gradonačelnice Sarajeva

U posednje vreme je bolešljiv. Kada bi ga Bogdan nazvao iz Italije, javila bi se supruga Azra (kćerka Džemala Bijedića) i žalila se da neće da uzima lekove. “Počnem da ga ubjeđujem, a on samo odbrusi da je tu godinu proglasio – godinom zdravlja.”

Pohvalio se Tanjević i da je nedavno razgovarao sa Benjaminom Karić, gradonačelnicom Sarajeva. Zvala ga je, uz posredovanje Nijaza Skenderagića, moleći da bude u njenom političkom savetu, stidljivo objašnjavajući da se radi o funkciji koja nije plaćena.

Pravimo planove da odemo do groblja Bare i poklonimo se Mirzi i Dači, spustimo po cvet i pustimo koju suzu. Slutite, u pitanju su Mirza Delibašić i Davorin Popović. Boša kaže da on ovde ne može, ali da “laje” u Sarajevu i iz Italije. Pominje učešće na Face TV-u, kod zajedničkog nam prijatelja Senada Hadžifejzovića, zajedno sa glumcem Radetom Šerbedžijom, kada je pohvalio izbor Benjamine Karić za 39. gradonačelnika Sarajeva.

I zaista, ali objašnjivo: S nama je, ali duša mu je u Sarajevu…

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Bogdan Tanjević davno je odbranio svoj košarkaški doktorat. Prvi je trener s Balkana koji se popeo na evropski tron vodeći sarajevsku Bosnu Voli da se veže za ekipe, a posebno za igrače koje vodi. Kroz njegove ruke prošli su neki od najvećih, Delibašić, Bodiroga, Fučka, Smith… Vodio je četiri reprezentacije. Italijansku odveo do kraja, a […]

Više iz rubrike BLOG
POPULARNO