Balašević na ‘autoputu bratstva-jedinstva’

Različite su reakcije na ideju da dio autoputa Beograd – Zagreb – Ljubljana bude nazvan po Balaševiću.

Ma koliko ideja o preimenovanju dijela autoputa do granice s Hrvatskom bila dobronamjerna, bit će da je Balašević svoj postovozemaljski trenutak vječnosti već opjevao (EPA)
Ma koliko ideja o preimenovanju dijela autoputa do granice s Hrvatskom bila dobronamjerna, bit će da je Balašević svoj postovozemaljski trenutak vječnosti već opjevao (EPA)

Đorđe Balašević nije čestito ni zaorao svoju prvu brazdu nebeske njive, kad se – u duhu pijeteta kojim je uzduž i popreko bivše Jugoslavije propraćen njegov odlazak – pojavila ideja da deo autoputa Beograd – Zagreb – Ljubljana do granice sa Hrvatskom bude nazvan – njegovim imenom.

Osvanula je na društvernim mrežama, nesumnjivim senzibilitetom i iskrenošću, iz koje se čitaju Balaševićevi „lik i delo“, ispreplitani na prostorima „domaćeg inostranstva“, kako ih je nazivao na svojim koncertima, od Pule do Novog Sada i od Ljubljane do Skoplja.

Sročena, očito, iz najbolje namere, ideja – po rečima njenog autora – nosi višestruku simboliku jer se cela ta deonica autputa nalazi u Panonskoj niziji, a veći deo puta je u Vojvodini, dok bi se davanjem Balaševićevog imena putu poslala „jasna poruka zapadnim komšijama – Hrvatskoj i BiH, pre svega, kako vidimo budućnost u našim odnosima“.

Budućnost nikako da iskorači iz prošlosti

No, kako to obično biva – pokazalo se da ovde budućnost nikako da iskorači iz prošlosti, iz bespuća nedokazane ljubavi i dokazane mržnje.

Bilo je dovoljno samo da se vest zavrti na portalima, pa da krene lavina komentara – od oduševljenja, podrške i romantičnih poruka, uz poneku mrvu patetike, nekoliko suvislih primedbi i nesuvislih kontrapredloga, do izliva gnojne mržnje kojoj je, očito, dovoljan bilo kakav okidač, pa makar to bilo i ime Đorđa Balaševića, u bilo kom kontekstu.

Komentarišem ideju s koleginicom iz Zagreba, kaže: „meni se osobno dopada, ali… možda je prihvate u Puli, za druge dijelove zemlje nisam baš sigurna“.

I zbilja, kad pogledate komentare i reagovanja na portalima i u Hrvatskoj i Srbiji očito je da stavovi mnogih potpisnika, imenom ili skrivenih iza raznih pseudonima, zaslužuju ozbiljnu psihološku i sociološku studiju o ovdašnjoj političkoj i društvenoj stvarnosti.

„Dobra ideja, koju ne razume samo neko ko nije ni Đoleta razumeo…“, „korak ka pomirenju na ovim prostorima“ ili „Đoletov put bi mogao da postane put pomirenja i razumevanja“; „On je sam sagradio mnoge ceste i mostove i pokrenuo mnoge rijeke emocija. Koliko je samo duša taknuo za vrijeme svog života. Ne trebaju njemu nikakvi auto putevi ni putokazi. On je sam putokaz mnogima!“.

Uz poruke poput „nemojte skrnaviti njegovo ime, njegovu poeziju i njegovu muziku“ nadovezuju se pitanja „šta je on toliko zadužio srpski narod pa da se put zove po njemu? Ništa, napisao je pesme i to je to. Meni je draži Tozovac“ i konstatacije „to je na ovim prostorima nemoguća misija jer se sve gleda politički, a najmanje se cijeni ljudskost koju je taj čovijek imao“ ili „kao što ništa normalno ne može da prođe u ovoj zemlji, tako neće proći ni ova lepa ideja“.

Kako je Balašević ujedinio srpske i hrvatske desničare

A potom baražna vatra jastrebova koji bi da se autoput nazove po ustaškom čelniku Maksu Luburiću, „da ima 4 trake, tri za automobile i jednu za traktore i motokultivatore“, drugi po Alojzoju Stepincu, treći po Marku Perkoviću Tompsonu je, eto, i on je muzičar.

„Beogradska mahala misli da Juga još traje pa bi oni nešto prekrajali po Hrvatskoj, opančari malo morgen“ ili uz jasne aluzije na „Oluju“ poput „autoput traktora i kombajna“.

Ili – „kad čuješ da Balaševića istovremeno mrze i Šešelj i Hasanbegović znaš da je bio legenda. Pa čovjek je ujedinio srpske i hrvatske desničare kaj nitko nilad nije uspio“.

Zagrebački portal Index.hr postavio je anketu s pitanjem: „Podržavate li ideju da se autocesta Zagreb – Beograd nazove po Balaševiću?“. Odgovori, svakako, nisu presudni za čvrsto utemeljene ocene, ali je podatak o 74 odsto „za“ i 26 odsto „protiv“, od oko 3.500 glasova, naznaka o stavu javnog mišljenja.

Ipak, nepomirljivi su tasovi te vage uzajamnog srpsko-hrvatskog poimanja. Ne može se, očito, očekivati da će Balaševićeve niti kojima je premrežio živote mnogih generacija neki ljudi, zarobljeni hobotnicom mržnje, videti kao sliku koju je pokušavao da naslika mnogim svojim stihovima, između ostalih:

„Da od silnih briga Bog posustane
pa me zamoli da ga odmenim
ne bi bilo lepo da mu, dok ne ustane
svet na bolje promenim“.

I svakako se ideja Balaševićevih fanova o simboličnom preminovanju stotinak kilometara asfalta ne može podvesti samo pod neke od pojednostavljenih ocena, poput: „mrzeli su ga ustaše i četnici, a voleli ga Srbi i Hrvati“. Ali bi je, možda trebalo, pogledati kroz  prizmu njegove ćerke Bebe i njen tvit iz 2016. „Moj ćale nikad nije imao problema sa Hrvatima. Ni Bosancima. Ma ni sa Makedoncima. Nije ni sa Srbima. Ili Slovencima… Samo sa budalama“

Ma koliko ideja o preimenovanju dela autoputa do granice s Hrvatskom bila dobronamerna, biće da je Balašević svoj postovozemaljski trenutak večnosti već opevao:

„Ako umrem mlad
Posadi mi na grobu samo ružmarin
Ne dozvoli tad
Da naprave od toga tužni, treći čin
Nek’ mi ne drže govore
Nek’ drugom pletu lovore…“

Što bi rekao kolega Ranko Pivljanin, „on se društvu nije ni obraćao, on se obraćao ljudima, on će živeti kroz ljude i kroz njihov glas, onih koji će pevati njegove pesme“.

Tako je nastao i onaj ćirilični transparent „BEĆARAC“ i zagrebačkoj Ilici. Tako je ostala i činjenica da će se ime Đorđa Balaševića, kako god jastrebovi sa velikim U ili velikim Č mislili i govorili, i dalje pisati i ćirilicom i latinicom.

Voleli Balaševića ili ne, činjenica je i da su brojne njegove pesme ostale nepročitane lekcije, za mnoge uzaludne. Jer:

„Postoji stih naizgled vrlo prost
stih iznad svih, stih više kao most
da premosti, da prebrodi
postoji rima koja se ne prevodi“.

„A svi ti pajaci na pokretnoj traci, nek’ žure bez nas…“

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike BLOG
POPULARNO