Kad Valter brani Beograd

Fenomen ‘Valtera’, o kome je i reditelj Goran Marković svojevremeno pisao, brani Srbiju od okupacije, baš kao u filmu – ne zna se ko je organizator, ni ko je smislio ovu pobunu.

Da li danas na protestima uživo gledamo modernu verziju starog filma ili su to samo kadrovi koji ne mogu da otjeraju okupatora, pita autorica (EPA)

Jednu od poslednjih kolumni u najstarijem dnevnom listu, pre nego što je iz rubrike “Pogledi” izgnan i oklevetan, veliki reditelj Goran Marković posvetio je fenomenu Valter. I on je kao i svako ko je duže boravio u Pekingu primetio koliko je Bata Živojinović popularan u Kini. “Bukvalno ga je svaki Kinez sa kojim sam stupio u razgovor ne samo poznavao nego i obožavao”, piše te 2017. godine u maju, i pola u šali a pola u zbilji dodaje da je imao utisak da je “Bata, u neku ruku, drugoplasirani – odmah iza Maoa”.

Svestan da ta ogromna popularnost potiče iz filma Valter brani Sarajevo koji je tamo decenijama prikazivan u bioskopima i na televiziji, odajući priznanje rediteljskom majstorstvu (Hajrudin Šiba Krvavac), reditelj koji je do tada već sedam godina svakog trećeg četvrtka imao svoju kolumnu u Politici, pokušava da objasni otkud tom jugoslovenskom partizanskom filmu iz 1972. godine “tolika magija”. Otkud da na tako dugo vreme osvoji srca milijardu ljudi i to tako daleko od našeg podneblja?

“Caka je”, pretpostavlja reditelj, “u samoj priči, jer sve se vrti oko dosetke da je u okupiranom Sarajevu, glavni borac protiv Nemaca, čovek koji pravi čuda nepoznata, misteriozna osoba po imenu Valter”, dok zli i pomalo glupi okupatori pokušavaju na sve moguće načine da se dokopaju vođe, to jest Valtera, i na taj način slome narodni otpor. Ali u tome je stvar, objašnjava reditelj.

“Valter nije niko. To jest, Valter su svi, celokupno stanovništvo porobljenog grada”, piše Goran Marković, u svojoj poslednjoj kolumni te izborne godine.

I tada su Beogradom i nekolikim većim gradovima u Srbiji tekli protesti nastali kao reakcija na predsedničke izbore održane 2. aprila. A neposredni povod je bila medijska slika i sveukupna atmosfera u kojima su izbori održani: “zastrašivanje glasača, pritisci na zaposlene u državnim institucijama, zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje…” (iz izveštaja OEBS-a).

Morala sam da odem na internet da bih se podsetila tih protesta. Toliko ih je bilo i uvek su nestajali, pa sam počela da gubim pamćenje, o zanosima. Bunt 2017. kada je Aleksandar Vučić sa premijerskog mesta, preko takvih izbora, uskočio u predsedničku fotelju na Andrićevom vencu, imao je svoje ime. To su bili “protesti protiv diktature”.

Prave pobune ne trebaju vođu

U kolumni “Valter”, Goran Marković se iz Kine i Sarajeva u vreme NOB-a, vraća u tadašnju atmosferu, pravi razumljivu kopču sa tada aktuelnom situacijom kad vlasti pokušavaju da “otkriju” Valtera, odnosno organizatora protesta protiv diktature.

“Sumnja se na nekoliko opozicionih vođa, snimaju se demonstranti, u žutoj štampi se ponovo pojavljuju dokazi o mračnim idejama stranih plaćenika”.

Ali ne vredi… još uvek nikome nije jasno ko je na čelu ove pobune, ne zna se ko je Valter. Zato, kako kaže, prave pobune ne treba da imaju vođu, odnosno treba da imaju Valtera.

I kao da ovaj priznati umetnik opisuje sadašnji trenutak u Srbiji, gde se pobunilo stanovništvo širom zemlje, a ne zna se ko je vođa ustanka.

“Kada pogledate razdragana lica mladih anonimnih ljudi koji hodaju našim gradovima i slobodno uzvikuju ono što misle, a da pritom nemaju potrebu da se lično predstave, jer ne rade to radi lične promocije, već zbog osećanja koja nose u sebi, postaje jasno da su ovaj grad i ova zemlja dobili svog Valtera”, zaključuje Marković.

Nije mnogo vremena prošlo od tada, masovnost je počela da se osipa. Da li zato što je zli okupator upotrebio sav svoj arsenal da ućutka i ucenama onesposobi stanovništvo ili zato što opozicija nije prepoznala moć Valtera, tek ovaj junak je otišao u svoju unutrašnju emigraciju. A mnogo desetina hiljada mladih Valtera sa aerodroma Nikola Tesla odleteli su u drugi svet.

Hoće li nam se opet danas ponoviti taj film u kome smo izgubili Valtera? Ne sme! I čini se da neće.

Iako u buntu protiv zagađivanja vode, vazduha i zemlje, preovlađuje ime Rio Tinta, jasno je da postoji čvrst lanac saveznika ovog korporativnog okupatora koji nam otima domovinu.

Od notornog prekršitelja do ustavobranitelja

Gledam, navijam, strepim, kad mi to dozvoljava zdravlje, rado se i fizički priključujem protestima.

Studenti su krenuli i pevaju: “Siniša, Siniša, gde ti je doktorat Siniša”. Aludiraju na plagirani doktorat ministra finansija, nekadašnjeg vlasnika 24 luksuzna stana na bugarskoj rivijeri, koji su kupljeni preko nekih devičanskih ostrva što je dokazano u Pandorinim papirima.

Neki drugi mladi ljudi uzvikuju ministru policije: “Vuline, Vuline, kako ti je tetka Vuline”. Ismejavaju se sa nekadašnjim glasnogovornikom Jugoslovenske levice (JUL) kome je “ženina tetka iz Kanade” dala pare da kupi stan vredan nekoliko stotina hiljada evra.

Preko društvenih mreža emituju se autentični snimci Slobodana Miloševića koji pred sam pad govori kako je njegov sin sve sam zaradio “noseći gajbice piva”. I odmah zatim snimci Aleksandra Vučića koji govori o plati ispod proseka, koju zarađuje njegov sin pošteno radeći u nekoj beogradskoj vinariji.

Da li smo tolike ovce, pita se moj prijatelj anesteziolog dr Nikac Tomanović, Srbin iz Britanije, kad možemo pored svega ovoga da verujemo kako su nam “za sve krivi masoni, mormoni, moroni, rokfeleri, rotšildi, rotvajleri, soroši, fondacije, konradi adenauri…”

Premijerka Ana Brnabić je pred kamerama postala jako tužna jer zbog “terora manjine” (dvočasovna blokada puteva) “baka” nije stigla na ručak ni da uzme svoju terapiju. Kako to da se nije ranije rastužila kad desetine hiljada ljudi ne mogu ni da dođu do pregleda ili recepta.

No, u svakom slučaju nadam se da je i ta žena, za koju se prvobitno pogrešno tvrdilo da je ista ona koja u jednom spotu reklamira neki lek (ali Istinomer je brzo naveo da to nije ista osoba) stigla bezbedno svojoj kući.

Ima međutim u ovim događanjima mnogo lažnih briga i loših predstava. Zar nije tragikomično to što predsednik zaključuje svoj boravak u Gornjim Nedeljicama izjavom: “ja ne mogu da se igram sa Ustavom”. A prethodno je u stilu Jagodinca [Dragana Markovića] Palme, dodelio fiskulturnu salu jednoj seoskoj školi, promenio bandere u drugom zaseoku, asfaltirao put od pet stotina metara u trećem, pa čak i obećao da će videti da li može da usliši želju jednoj ženi koja traži da njena komšinica dobije penziju svog preminulog muža, na koju nema pravo. Bar tako joj je rečeno u nadležnim institucijama.

Od toga kako to radi Palma razlikuje ga samo još što se u ovim predsednikovim ad hoc raspodelama dodeljuju na licu mesta mnogo veće sume novca od onih “tri hiljade za gospođu”.

U kom to zakonu ili Ustavu piše da Aleksandar Vučić ima ovlašćena da on lično deli koliko god i štagod mu se prohte.

No, ostavimo samozvanog protivustavnog Robina Huda da kroz svoju skupštinsku pretorijansku gardu nekako poništi ovaj zakon o eksproprijaciji, kojim je mislio da će moći po hitnom postupku da oduzme ljudima sve što po ćefu ekipe proglase za javni interes. To nije samo i jedino Rio Tinto, to je i nacionalni stadion u Surčinu za koji su u budžetu već izdvojene milijarde, to su i mnoge druge građevine koje car proglašava za najlepše u Evropi, dok u rizik dovodi rečne obale, i pijaću vodu, i vazduh…

Kako kleveću Gorana Markovića

Hajde da se podsetimo šta se neposredno posle rubrike “Valter” desilo Goranu Markoviću, pre četiri godine.

U jednom od najsramnijih tekstova u istoriji najstarijeg lista na Balkanu, autor se na pet stubaca obrušio na Gorana Markovića, “filmskog radnika” koji je “uverio naučnike da na njegovom slučaju Darvin ne bi mogao da objasni kako je od onako divnih roditelja nastao takav čovek s takvim stavom o sopstvenoj naciji”. A kao dokaz da je Darvin omanuo u slučaju sina Olivere Marković, autor je izvukao Markovićev film Turneja čijoj je premijeri prisustvovao zajedno sa “žutima” deset godina pre nego što je nastao ovaj njegov pamflet.

Film je “antisrpski, diletantski režiran, sa diletantskim scenarijem…S rbi su ubice, Hrvati su pravedni, Bosanci setne ljudine”.

Goran Marković se odmah posle te “naučno-umetničke paškvile” zapečene u kuhinji SNS-a oprostio od najstarijeg dnevnog lista. Niko iz redakcije nije izgovorio ni reč protiv takve vrste novinarstva, niti je zažalio što je list izgubio eminentnog kolumnistu.

Kasnije, u jednopartijskoj totalitarnoj Skupštini Srbije ta radikalska mantra o zlom antisrbinu (Goranu Markoviću) “od divnih roditelja” se ponavljala, kad god bi reditelj izašao u javnost.

A evo danas “fenomen Valtera”, o kome je Goran Marković pisao, brani Srbiju od okupacije, baš kao u filmu. Ne zna se ko je organizator, ni ko je smislio ovu pobunu.

Kada se prošle subote vraćao sa protesta Gorana Markovića je policija u civilu pokušala da ga legitimiše na Kosančićevom vencu. Odbio je. Priprećeno mu je da će biti uhapšen. Prolaznici oko njega počeli su da snimaju ovu scenu. I policija se razbežala. Nisu želeli da ostanu “u kadru”.

Na Festivalu autorskog filma, završenom pre neki dan, Goran Marković dobio je nagradu za životno delo. Doživeo je gromoglasan aplauz u Domu sindikata. Istovremeno, Upravni odbor Filmskog centra poništio je odluku komisije da mu se dodele sredstva za snimanje novog filma “Doktor D”.

Nije se mnogo potresao. Shvatio je to kao još jedan dokaz o režimskom diktatu. I očigledno se prepustio “fenomenu Valter”. Ili hodanju posred mosta. Policajci su naučeni da to zovu “nedoličnim ponašanjem”, ali su i sami zbunjeni i kako svedoče ljudi sa terena “počeli su da se plaše”.

“Ako mene pitate, prave pobune ne treba da imaju vođu. To jest, on bi trebalo da se zove Valter. Jer, svako ko se odvažio da napusti sigurnost toplog doma i krenuo na ulicu, u avanturu otpora mračnoj sili, zaslužio je to ime”, Goran Marković je to rekao pre četiri godine. I sada učestvuje u tom filmu uživo. A nije ga on režirao.

Hoće li Valter odbraniti zemlju? To donekle zavisi od svih, pametnih i nepotkupljivih, zabavnih i ozbiljnih junaka ovog filma. On traje dugo, ali mu se kraj nazire.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera