Baršunast pesak je pod bosim stopalima, nepregledno plavetnilo Indijskog okeana spaja se sa nebom, dok se palme nežno uvijaju pod vetrom što duva sa pučine. Pravi raj, baš tako ga zamišljamo. To je Zanzibar.
Bajkoviti Zanzibar čini grupa malih ostrva u Tanzaniji, u istočnom delu Afrike, čije obale ljubi topli Indijski okean. I upravo je on taj koji daje osmehe i nadu, daje život.
Na istočnom delu ostrva, okrenutom ka nepreglednoj plavoj pučini nalaze se farme morske trave. Svakog jutra kada se voda povuče, javi se oseka i ostavi mekani pesak da se suši na nemilosrdnom afričkom suncu, stotine žena kreće na svoj posao. Obavijene kangama prkose suncu, gazeći plitku, toplu vodu, one beru morsku travu koja raste oko kratkih štapova zabodenih u pesak.
Dar iz okeana, kako žene koje rade na farmama nazivaju morsku travu, osnovni je izvozni proizvod Zanzibara već decenijama i veoma je dobrog kvaliteta. Oko 90 posto zaposlenih na ovim farmama čine upravo žene i njihovi, ali i životi njihove dece, decenijama su zavisili upravo od ovih plantaža.
Morska trava se koristi kao baza u brojnim kozmetičkim proizvodima, farmaceutskoj industriji, ali i kao hrana u mnogim azijskim zemljama. Morska trava se nalazi u kvalitetnim šamponima i kremama za lice, u proizvodima koje one nikada neće koristiti.
Od izlaska do zalaska Sunca
Dan žena koje naporno rade na farmama morske trave počinje sa rađanjem Sunca, završava se, simbolično, sa zalaskom. Od sejanja do žetve morske trave, koja se na svahiliju, bantu jeziku koji se govori u istočnom i jugoistočnom delu Afrike, zove Mwani, treba da prođe i do dva meseca, a neophodan je svakodnevni rad ovih vrednih žena na plantažama.
Kad je trava dovoljno sazrela, odnosno porasla, žene moraju da je uberu i raspletu. Tako je pripremaju za sušenje i pakovanje. Da bi morska trava živela i bujala, štapovi moraju da se zabodu dovoljno duboko u pesak kako bi izdržali svu snagu okeana, plimu i oseku, talase koje nosi vetar sa nepregledne pučine.
Žetva je samo u vreme oseke. Tad žene gaze mekani pesak i pažljivo sakupljaju morsku travu, koja se na zanzibarskom suncu suši oko tri dana. Za oko četiri kilograma sveže morske trave, sušenjem se dobija oko kilogram. Takođe, vrednost morske trave na tržištu je opala, te za iste količine one sada dobijaju mnogo manje novca. No, uprkos svim teškoćama, ove žene ne odustaju.
Žene nemaju veliku slobodu
U patrijarhalnom društvu, čiji su temelji snažni u čitavoj Africi, pa i na Zanzibaru, žene nemaju veliku slobodu, ali zato imaju mnogo dnevnih zadataka, koje moraju da obave i ispune. Briga o deci je jedna od njih.
Rano jutro je rezervisano za kuvanje, pripremu za medresu, ali i za čišćenje, pranje, pomaganje muževima da spakuju svoje dugačke mreže za ribarenje. Sela na ostrvu su mala, razbacana oko rajskih plaža, zapljusnuta belim peskom i umivena samo tropskim kišama. Porodice su mnogobrojne, broje i petoro-šestoro, pa i više dece, a devojčice su te koje obično pomažu majkama, pripremajući se tako za svoju najvažniju ulogu u životu, ulogu majke.
Kada vredne mame završe sve svoje obaveze, kreću na posao – u okean. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, zarada na plantažama morske trave nije bila mala, te su žene mogle da plate školovanje svojoj deci, pokušavajući tako da im daruju bolji, drugačiji život i ono najvažnije, obrazovanje, život sa mnogo više mogućnosti.
Turizam donosi probleme
Mnoga deca su otišla na kopno, preselila se u velike gradove Tanzanije, no kako je turizam počeo da cveta na ovom ostrvu, oni su počeli da se vraćaju.
Međutim, veliki broj turista doneo je i veliki broj problema. Neki od njih su zagađenje, prekomerni ribolov, ali i sve manje plaža na kojima mogu da se posade i održavaju farme morske trave. Sve to direktno dotiče žene Zanzibara, jer one ne mogu da zarade svoju platu. Danas mnoge žene opet zavise od svojih muževa i njihove male zarade, nedovoljne za porodicu.
Poslednja decenija donela je velike nevolje. Okean nije više na strani ovih vrednih žena. Usled klimatskih promena, voda je sve toplija, a to ne prija morskoj travi, koja sada mora da se sadi u sve dubljoj vodi, kako bi opstala i rasla.
Žene su danas prinuđene da prevaziđu svoj strah – strah od vode. One, po tradiciji, ne uče da plivaju, to im nije bilo dozvoljeno. Zato im svaki novi korak ka pučini traži sve dublji udah, više snage i veću hrabrost, jer se ove žene bore ne samo protiv tradicije i patrijarhata, one se bore protiv svojih strahova, a za svoju slobodu. I uspevaju da ih se oslobode!
Na jednoj od prelepih plaža Zanzibara sada postoji škola plivanja za lokalne žene. One plivaju obučene u svoje šarene kange, te voda dobija obrise veselih afričkih boja. Dobija obrise nade. One ne predaju, već nastavljaju da se bore kako bi bile nezavisne i slobodne.
Afričke žene su inspiracija za sve nas. One idu napred, znajući da budućnost zavisi samo od njih.