Vlada Severne Makedonije organizovala je 8. septembra paradu kako bi proslavila tridesetu godišnjicu državne nezavisnosti. Tokom parade, vojnici, policajci i bolničari marširali su prestonicom, ispred zgrade Sobranja. Bili su tamo i vatrogasna kola i vatrogasci, kao deo iste parade. Ko bi mogao znati da će oni biti krajnje potrebni samo nekoliko sati kasnije.
Na Dan nezavisnosti, u večernjim časovima, velika se tragedija dogodila u gradu Tetovo. Jedna od modularnih bolnica, podignuta radi tretmana pacijenata sa COVID-19 obolenjem (deo projekta u kome je ukupno bilo podignuto 19 modularnih bolnica, finansiran uz pomoć zajma iz Svetske Banke) počela je da gori. Zgrada je bila u plamenu i oduzela je živote 14 ljudi koji su ušli u tu zgradu radi tretmana. Desetine drugih bili su povređeni.
Objavljeni snimak sa nadzornih kamera bio je strašan i pokazao je kako se vatra brzo raširila ka svim prostorijama u bolnici. U roku od nekoliko minuta, bolnica je bila svedena na ruševinu. Bez pomoći personala i okupljenih ljudi, broj žrtava bio bi još veći.
Zabrinjavajuće informacije
Nakon požara, dok su dani prolazili, sve više zabrinjavajućih informacija počeli su da cirkulišu preko medija. Za početak, problematičan je bio način kako je bolnica bila izgrađena. Iako su vlasti navele da je bolnica bila izgrađena prema najvišim profesionalnim standardima, mnogi su pitali da li bi takva konstrukcija bila uništena za manje od pet minuta ukoliko je stvarno tako dobro građena.
Prema jednom od svedoka, u zgradi nije bilo aparata za gašenje požara, niti je postojao sistem koji je sposoban da ugasi vatru. Iako je posetiocima strogo bio zabranjen ulaz u bolnicu kako bi se videli sa svojim prijateljima i rođacima, posete su bile redovno dozvoljavane, čime su uvećavane šanse za širenje virusa izvan bolnice. I oni su se našli u opasnosti nakon izbijanja požara.
Odmah nakon okončanja incidenta, bilo je obelodanjeno još više zabrinjavajućih informacija. Rođak jednog od poginulih u požaru, u intervjuu za Deutsche Welle otkrio je da je dobio mnogo pretnji da ne kaže ništa i da ne otkrije šta se dešavalo u bolnici. On je izjavio da je morao da podmiti neke iz personala u bolnici da bi se brinuli o njegovom bolesnom ocu. Povrh svega, kada je izbio požar, oni su morali da koriste kofe sa vodom da bi gasili vatru, zbog nedostatka vatrogasnih aparata. Rekao je i da mu je jedan od lekara u bolnici kazao da će bolnica biti zatvorena, a da mu pritom nije otkrio razloge za to.
Nimalo odgovornosti
Kao dodatnu uvredu u tragediji, političari i institucije nisu preuzeli odgovornost za požar. Ne samo što nisu preuzeli nikakvu odgovornost, oni su čak i prenosili odgovornost između sebe. Čak i sada, više od tri nedelje kasnije, niko ne zna šta je bio uzrok požara.
Nekoliko dana nakon požara, zbog žestokih kritika iz javnosti i protesta čiji je bilans bio nekoliko povređenih policajaca i privedenih demonstranata, direktor bolnice, kao i ministar zdravlja Venko Filipče, podneli su svoje ostavke premijeru – iz moralnih razloga. A ipak, njihove ostavke još nisu prihvaćene.
Premijer je izjavio da je istraga u toku i da za sada neće doneti nikakve odluke o tome ko je odgovoran. Zato, kako kaže, prihvatanje njihovih ostavki zasad nije idealno rešenje.
Ovo je ostavilo gorak ukus kod kritičara. Neki su rekli da ostavke nisu bile iskrene, već da su samo pokazivale odgovornost. Ako neko stvarno oseća moralnu odgovornost, kažu oni, ne bi bio ostavljen prostor da njihovi nadređeni “procenjuju” ostavke.
Počela kampanja za lokalne izbore
Čini se da svako čeka kraj istrage, ali niko kao ljudi bliski žrtvama. Kao i u mnogim drugim delovima makedonskog društva, institucije nesnosno sporo idu ka okončanju istrage, čak i sa ekspertima iz NATO-a i Nemačke koji su tu da pomognu.
U međuvremenu, počela je punom parom kampanja za lokalne izbore, 17. oktobra. Ljudi se pitaju je li završetak istrage visoko na spisku vladinih prioriteta u toku ovog perioda. Ministar Filipče već marljivo radi na promovisanju programa svoje partije (SDSM) na jednom od njihovih javnih nastupa, a njegova ostavka već je stvar prošlosti.
Dok vreme odmiče, sve više pitanja odnose se na karakter tragedije i šta (ili ko) je bio njen uzrok. Jesu li postojali propusti tokom izgradnje bolnice? Je li požar bio podmetnut? Čija je odgovornost bila da obezbedi ispunjavanje svih neophodnih bezbednosnih protokola? Šta je moglo da bude učinjeno bolje kako bi se sprečilo gubljenje 14 života?
Na kraju i pitanje: koliko života treba da bude okončano pre nego što institucije i političari preuzmu odgovornost za svoje (ne)delovanje?