Skoro istovremeno su se ovih dana pojavile dve „vizne vesti“ u regionalnim medijima. Jedna je odlična i glasi da će građani Hrvatske od 1. decembra moći bez vize da borave do 90 dana u Sjedinjenim Američkim Državama, čime se još jedna zemlja nastala od rebara bivše SFRJ, pored Slovenije, plasirala na prestižnu listu 40 država čiji građani ne moraju da prolaze kompleksan proces dobijanja dozvole da bi „prešli preko bare“, odnosno ušli u najmoćniju državu sveta. Druga je pak obeshrabrujuća i veli da Evropska unija najozbiljnije razmatra mogućnost da suspenduje bezvizni režim za nekoliko zemalja istočne Evrope, između ostalog i za Srbiju i Albaniju. Razlog za to je uvećan broj nezakonitih (produženih) boravaka građana ovih država na teritoriji EU, kao i neosnovani zahtevi za azil koje oni podnose vladama šengenskih zemalja.
Ne mora posebno da se navodi koliko bi ukidanje, makar privremeno, bezviznog režima bio udarac za preduzetnike i „obične ljude“ sa ovih prostora koji su navikli da bez administrativnih zavrzlama i dugog čekanja putuju po Evropi, sklapaju poslove, posećuju rodbinu i prijatelje, ili se turizma radi gibaju na prostorima od Lisabona do Talina.
Ove dve vesti su, naravno, bile odličan povod – a povoda ako i nema, oni se već pronađu – da na društvenim mrežama, odnosno u komentarima, u punom sjaju zablista nikada presahli rat srpskih i hrvatskih nacionalista. Nacionalni aktivisti srpske provenijencije su, ne skrivajući frustraciju, ukazivali da je odluka Washingtona posledica činjenice da je Hrvatska „lažna država“ i da predstavlja „slugu Amerike i zapada“, da je za sve ovo „kriv“ Vatikan, a da Srbe zapadnjaci mrze jer su „mali Rusi“ i pravoslavci, dok su opet hrvatski aktivisti, među kojima je sigurno najveći broj onih koji se nikada neće dokopati Severne Amerike, seirili sve u šesnaest, smatrajući da je ovo još jedan dokaz da su Hrvati civilizovani, a da Srbi to baš i nisu. Ništa, elem, novoga pod kapom balkanskom!
Dakako, bilo je i mnogo građana Srbije koji su iskreno čestitali hrvatskoj državi na uspehu i kritikovali Vučićev režim koji bi, ukoliko bi se bezvizni režim i stvarno suspendovao, likvidirao i poslednje dostignuće, među ne baš brojnim dostignućima, postpetoktobarske demokratske vlasti u Srbiji. Prethodno su ukinuti slobodni i demokratski izbori, a pojedine nezavisne kontrolne institucije koje su dosta ili relativno dobro radile svoj posao – stavljene su u funkciju izvršne vlasti.
Čovjek je čovjeku izgladnjeli vuk
Podsetimo da su šengenske vize za građane Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije ukinute 2009. godine, a godinu dana kasnije bez vize u razvijene zapadne zemlje mogli su da putuju i državljani Bosne i Hercegovine i Albanije. Od tada pa do danas, iz Brisela periodično stižu upozorenja da bi se dozvole za putovanje, koje podrazumevaju one užasne redove pred ambasadama i konzulatima, mogle ponovo uvesti ukoliko se bude povećavao broj „lažnih azilanata“ i osoba koji koriste bezvizni režim da bi ostali u evropskim državama duže od predviđenih 90 dana godišnje.
Mnogi zbog tih relativno čestih upozorenja i ne posvećuju veliku pažnju poslednjoj vesti, smatrajući da je to tek vrsta pritiska na balkanske države da urade što se uraditi mora kako bi sprečile svoje građane da, protivno procedurama, očajnički odlaze trbuhom za kruhom na zapad i sever. Sa druge strane opet, neki vele da poruku treba shvatiti ozbiljno, jer istraživanja kazuju da sve više građana Zapadnog Balkana kane svoju sreću potražiti negde drugde i napustiti svoje depresivne i siromašne države koje ne uspevaju da im obezbede dostojanstven život i rad. Čak i oni koji ne žive loše ne žele svoju decu „osuditi“ da „deveraju“ u ovom našem trodecenijskom košmaru koji teži da se pretvori u beskraj.
I odista, ako živite u Srbiji, ne morate konsultovati istraživanja da biste znali da mnogi planiraju da pošto-poto klisnu odavde i sreću okušaju u nekoj drugoj državi. Evropskoj. Neki iz čisto egzistencijalnih razloga, a neki jer više ne mogu da podnesu da žive u društvu kojem caruje nepotizam, partokratija, nacionalizam, u kojem vladaju najgori, a čovek je čoveku izgladneli vuk. Ako može, legalnim putem, ako ne, potražiće kakvu prečicu.
Srećom pa postoje braća
Ako su nečega dobroga doveli ovi naši zli ratovi i konstantne krize, onda je to činjenica da su se mnogi naši rođaci i prijatelji raštrkali širom sveta, pa im možemo s vremena na vreme banuti u goste. I za male pare obići zemlje uspešnice u kojima verovatno, da nije raštrkanih, nikada ne bismo bili. Ne moramo, je li, plaćati skupe hotele i bukinge, a i nađe se uvek neki krevet gde možemo prespavati.
Potpisnik ovih redova je, zahvaljujući njemu omiljenoj konstataciji da mu dva brata žive u inostranstvu, upoznao Berlin, Bristol, Cambridge, London i Oxford koliko i Živinice, gradić u kojem je proveo školsko doba, ali i Novi Sad, u kojem se nekim čudom zadesio početkom devedesetih i u kojem, iz nedovoljno poznatih razloga, živi i dan-danas. Mogao je lako postati stanovnikom i neke zapadne zemlje, ali je iz privatno-ljubavnih razloga propustio sve prilike da to i postane, zbog čega, u trenucima fljake, pomisli da je sopstveni život protekao pored njega, ne dodirnuvši ga. Optuži sebe da se sam osudio na dugogodišnji zatvor, što je bila definicija života u Srbiji tokom devedesetih, pa i dobrog dela dvehiljaditih, sa tendencijom da to ponovo postane.
Današnji studenti, koji uspevaju da žive prekogranično i da, uz pomoć raznih exchange erasmus programa, upoznaju razne gradove Evrope i kolege iz inostranstva sa kojima mogu razmenjivati znanja i emocije, verovatno ne mogu ni zamisliti kako smo živeli mi koji smo imali nesreću da svoje dvadesete provedemo devedesetih u Srbiji. Naravno da se naša nesreća ne može meriti sa onima koji su bili žrtve rata i zločina, ali tražimo nekada priliku da zakukamo kako smo, siromašni i bedni, najbolje godine proveli u kupoli od neprobojnog stakla, u zemlji koja je, prilično zasluženo, imala epitet svetskog parije. I kojom je vladao kriminal i nestašica ljudskosti, novca i robe.
Većini od nas je odlazak na zapad izgledao kao nemoguća misija, jer za to nije bilo para, a bogami se i viza veoma teško dobijala. Samo da biste platili troškove vize, morali biste tri meseca da radite kao kelner u nekom kafiću. Družili smo se u uskim krugovima ljudi koji su izgradili branu koja ih je štitila od spoljnog sveta i koji nisu dozvoljavali da se zaraze nacionalizmom i ratnohuškačkim ludilom. Dočekivali smo prijatelje i poznanike koji su živeli na zapadu i prosto udisali njihove reči dok su nam pričali o tome kao se negde – a već smo počeli i da sumnjamo da je to moguće – živi normalno.
Zemlja redova i praznine
Srbija je u to vreme bila zemlja redova i praznine. Čekalo se satima u povorkama ispred banaka koje su proneveravale novac koji im je ostavljen na čekanje, ispred praznih prodavnica, u karavanima za benzin, u redovima za sve. Ipak, najduži su bili oni ispred ambasada i konzulata, u kojima su satima i danima stajali ljudi, sa skrušenim i nevinim licima. Da bi otišao negde, morao si prethodno dobiti jako garantno pismo, skupiti gomilu dokumenata i onda se pripremiti na „čekićanje“. Nekada već u četiri ujutro je valjalo stati u red, za svaki slučaj. Neki su razvili i biznis, pa su se pojavljivali pred ambasadama i konzulatima tokom noći i potom prodavali svoje mesto u redu za 20-30 maraka.
Samo čekanje je bio manji problem. Veći je problem to što u njemu zasigurno gubiš dostojanstvo, osećaš se bedno, kao neko ko je unapred osuđen zbog dela koje nije izvršio i sada čeka na pomilovanje. Činilo se da su zapadne ambasade i konzulati razvijali sisteme čiji je smisao bio da vas obeshrabre da otputujete u njihove zemlje. A ako i prođete sve izazove, i dobijete vizu, toliko ste malo novca mogli da ponesete sa sobom da ste se na zapadu osećali kao beskrajno siromašno dete u prodavnici preskupih slatkiša. Podsetimo da je tokom devedesetih godina prosečna plata u Srbiji bila nekoliko desetina nemačkih maraka.
Uspeo sam, delimično, od druge polovine dvehiljaditih do danas, koliko-toliko ispuniti taj kanjon praznine, ali je činjenica, koje se iskreno sramim, da punih 17 godina nisam imao prilike napustiti naš nesrećni region. Mogli ste me videti samo na potezu Srbija – Bosna i Hercegovina – Hrvatska – Crna Gora.
Prvi put sam u red za šengensku vizu stao 2008. godine. Imao sam ogromnu tremu i danima sam bio pod stresom. Iz Novog Sada u Beograd stigao sam prvim autobusom, zorom. Uspinjao sam se praznim, ranojutarnjim ulicama do Birčaninove, gde se nalazi nemački konzulat. A tamo je opet sve vrvelo od ljudi, njih par stotina. Negde u rano popodne sam stigao na red, predao onu veliku kovertu prepunu papira. Sumnjičavoj službenici sam pojašnjavao razloge svog putovanja, rekao da idem u posetu bratu koji živi u Berlinu. Podvukao sam, misleći da će mi to povećati rejting, da je bratovljeva supruga Nemica. Ostavio sam na kraju dokumenta i pasoš, i rečeno mi je da za nekoliko dana dođem pod njega.
Tih dana opet nisam dobro spavao, kao da sam predosećao šta će mi se desiti. Ponovo sam stao u red pred improvizovanim šalterom u Birčaninovoj. Posle „samo“ nekoliko sati, eto me oči u oči sa službenicom. Veli da mi je viza odbijena. Zašto, pitam. Pogleda u neki papirić i kaže da se nalazim u nekakvom AZR (Ausländerzentralregister) registru, i da sam označen kao neko ko je u Nemačkoj izvršio krivično delo i kojem je ponovni dolazak u ovu zemlju strogo zabranjen. Službenici sam rekao da je to glupost, da ja u Nemačkoj nikada nisam bio, pa da je stoga sasvim logično da tamo nisam mogao ni da izvršim nekakvo krivično delo. I da sam u papirima već dostavio dokaz da nisam krivično gonjen ni u Srbiji. Ona je samo slegnula ramenima, i rekla: „Dalje!“
Spuštao sam se ka autobuskoj stanici „bedniji od šugavog psa“ (autorska prava: Charles Mingus).
Strah od povratka prošlosti
Za razliku od drugih koji su se eventualno našli u sličnoj situaciji, novinar sam i poznajem dosta ljudi, pa i jednog kolegu koji je tada radio u Ambasadi Nemačke. Kada sam mu rekao koji je moj problem, ta AZR lista, malo je ustuknuo i zaćutao. Onda sam prazninu u razgovoru nadoknadio rečima: „Ali ja nisam mogao da izvršim nikakvo krivično delo u Nemačkoj, jer jednostavno nikada u njoj nisam bio. Veruj mi!“
Na kraju mi je rekao da „napravim dopis“ ambasadoru i posle petnaestak dana sam ipak dobio vizu. Nikada nisam saznao kako je došlo do greške. Pomišljao sam da je možda neko nekad otputovao u Nemačku sa mojim dokumentima, koje sam zaboravio u Studentskom domu na Bjelavama, na samom početku rata u Bosni i Hercegovini.
Potom sam zaboravio na ovaj događaj, sve dok nisam pre neki dan pročitao da bi se redovi za vize u Srbiji mogle reinkarnirati. Čovek se lako navikne na dobro, ali ga s vremenom protrese PTSP zaboravljene, a neprežvakane prošlosti. I uplaši se, baš se uplaši da će se ona vratiti!