Merdevine umjesto polomljenog stuba društva

I sasvim je logično kada polomiš jedan od stubova društva, na posao dolaziš uz pomoć merdevina, piše autor (Ustupljeno Al Jazeeri)
I sasvim je logično kada polomiš jedan od stubova društva, na posao dolaziš uz pomoć merdevina, piše autor (Ustupljeno Al Jazeeri)

Kada je davne 1877. godine prvi put izvedena drama Stubovi društva, autor Henrik Ibzen nije mogao ni sanjati kakvu će buru reakcija izazvati priča o gradonačelniku, kojem je prošlost zakucala na vrata.

Još više, nije mogao ni sanjati da će skoro 150 godina kasnje, na Balkanu postojati jedna država u kojoj je skoro uvredljivo spominjati nečiju (nečasnu) prošlost ili da će jedan od stubova društva, a u ovom slučaju sudstvo, ‘stajati’ na potpuno polomljenim nogama.

Kažu da smo pred Bogom i pred Sudom svi jednaki. Ali da li je baš tako?

Ima li manje jednakih ili više jednakih? Nekim jednakim se momentalno provodi odluka Suda, a oni drugi jednaki mogu bez problema da ne poštuju odluke Suda, i da pritom prođu bez ikakvih sankcija.

Može im se…

Ovih dana aktuelna je priča oko poslovnih prostora u centru Sarajeva, u kojima je jedna firma kupila zgradu i betonskim barijerama i zaštitarima, zagradila put radnicima koji rade u zgradi prekoputa. Pa sad ljudi ulaze u svoje prostorije sa zadnje strane zgrade, kroz prozor i preko vatrogasnih merdevina, tik uz korito rijeke Miljacke. Uprkos odluci Suda da se uklone barijere i dopusti nesmetan rad radnicima iz zgrade prekoputa.

Dakle klasično nepoštivanje odluke Suda.

Ali može im se, izgleda.

Imam prijatelja koji radi baš u toj firmi, u koju se penje merdevinama, uskoro će u penziju a svako jutro se vere kao specijalac, da dođe do prostorija u kojima treba da radi. Šta će biti ako se oklizne i padne sa onih merdevina, povrijedi se, ili čak ne daj Bože doživi neki gori ishod nesreće. Ko će biti kriv? Sud koji je donio odluku, a nije se potrudio da se ta odluka i ispoštuje uz pomoć pa makar i policije, onaj bahati vlasnik betonskih barijera, čiji advokat kaže da neće poštovati odluke Suda, ili oni ljudi koji samo idu da zarade hljeb za sebe i svoju porodicu?

I sasvim je logično kada neko polomi jedan od stubova društva da neko drugi na posao dolazi uz pomoć merdevina.

Nije uzgred ni napomenuti da u firmi, čiji radnici iz korita Miljacke ulaze u poslovni prostor da završe svoje obaveze, radi skoro 80 ljudi i da od njihovog „planinarenja“ dobrim dijelom živi i 80 porodica. Da je firmu osnovao demobilisani borac Armije Bosne i Hercegovine i da su svi radnici veoma zadovoljni sa uslovima rada, odnosom vlasnika prema njima pa, u konačnici i primanjima.

Sejdić-Finci

Ali sve to pada u vodu jer „neko“ može da ne sprovodi odluku Suda. Čemo onda da se nadamo? Pravdi?

I uostalom šta se čudimo? Država ne poštuje odluku Međunarodnog suda, već godinama u slučaju Sejdić-Finci. I jasno nam daje do znanja da ipak pred Sudom nismo svi isti.

I kad shvatiš, da su neki od vodećih političara u BiH na slobodi još uvijek, jer se negdje izgubio predmet ili je daktolograf pogriješio u jednom slovu imena, onda je sve još jasnije.

Sudstvo bi trebalo biti jedan od stubova svakog društva. Sud bi jednako trebao poštovati i rudar  i političar. Očigledno, možda jednog dana budemo pred Bogom svi isti, ali u ovakvoj državi nismo i još dugo nećemo biti. Sve dok postoje oni koji javno i bez ikakvih sankcija kažu, da neće poštovati odluke suda, čemu mi ostali, obični građani možemo da se nadamo?

Jasno je, možemo se nadati strogoći, koja se trenira na onim najslabiojim i najranjivijim.

Za one jače ne postoji ni strogoća a ni odluka Suda. Na Sudske odluke se može neko i žaliti, ali ipak sudske odluke bi se u normalnoj državi trebale sprovoditi. To je jedan od načina da se u ovoj državi počne poštovati red.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO