„Po rešenju prvostepenog suda za grad Beograd od 5. juna 1898. god. Br. 12399… sredstvom javne licitacije na dan 15. februara 1899. godine u i pred kafanom kod ’Ruskog Prestolonaslednika’ u ’Sarajevskoj’ ulici izložiće prodaji sledeće nepokretno imanje g-đe Terezije M. Johan, i to: jedan plac koji postoji u ’Sarajevskoj ulici’…“
Tako su, po ondašnjem izvršnom pravu i književnom pravopisu, pisale Srpske novine 1899. godine, u vreme dinastije Obrenović.
„Nestaju imena ulica iz sredina gde se zatire srpstvo“, piše današnja prestonička štampa u vreme pokušaja da se ustanovi partokratija političkog i nacionalnog primitivizma, neuverljivo preodenutog iz velikosrpske kartografije u još ničim dokazanu proevropsku demokratiju.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Za ovu priliku ključna reč je, dakle – ulica. A ima svojevrsne simbolike i zanimljivih uzajamnih veza u pojedinim imenima i nazivima ulica, njihovom položaju u urbanističkom kolopletu i na mapama, u novijoj ili pređašnjoj istoriji gradova. Ulica nije samo kolovoz i trotoar, sokak ili kaldrma, nije samo toponim, puka adresa ili nečije mesto rođenja i bivstvovanja. Mnoge ulice su postale i ostale svedočanstva jednog vremena, postojanja i trajanja, belezi civilizacijskog razvoja, sazrevanja društva i savremenici njegovog napretka.
Kasapljenje prošlosti i sadašnjosti
Imena ulica su nekad manje-nekad više, bila i biće mešavina istorije i geografije, kulture ili tradicije, izraz poštovanja i sećanja, veza ili pripadnosti, ali – ruku na srce – uvek uz natruh politike i odluku vlasti.
A šta biva kad se političari na vlasti, umišljeno zaljubljeni i samouvereni u vlastitu, a nedokazanu pamet, nametnu kao neporecive sudije svemu postojećem, vidljivom i dostupnom? Šta se događa kad, dajući sebi za pravo da propisuju i određuju meru normalnosti, počnu da kasape prošlost i sadašnjost, manirom mesara koji satarom krčmi komad jagnjećeg buta, prodajući ga halapljivom puku pod vašarskom šatrom?
E, tad se izrode rečenice poput ove: „Zato ćemo nastaviti da menjamo imena svih ulica koje nose naziv po onima koji više nemaju veze sa Srbijom, kao i po sredinama u kojima bilo šta što dolazi iz Srbije nije dobrodošlo“. Da, upravo tu rečenicu – i još nekoliko sličnih – izgovorila je osoba G (Goran Vesić, zamjenik gradonačelnika Beograda, op. ur.), e da bi to veleumlje jedan dnevni list pretočio u nacionalnu, bolje reći šovinističku mantru: „Nestaju imena ulica iz sredina gde se zatire srpstvo“.
Iz ovih par rečenica počinje da klija sramota koju gospodin G. dodatno nameće Beogradu. Pozajmiću ovde razmišljanje pisca Dejana Tiaga Stankovića, jer njegova reč i objašnjava i optužuje: „Što se tiče Sarajevske ulice, podsetio bih da je nama duša grešna i da je, zato što su ovi koji su sada u Srbiji na vlasti to tako hteli, taj grad koji nam ništa nije skrivio krvnički bombardovan. Stradale su hiljade nevinih ljudi naših prijatelja, zemljaka. TO bez naših vlasti nije bilo moguće. Ozbiljno smo ogrešili dušu što tada nismo uspeli to da sprečimo. Najmanje što možemo da učinimo je da makar simboličiki ne dozvolimo da menjaju ime Sarajevske ulice. Šta je nama, na kraju krajeva, skrivilo Sarajevo? Koliko je otuda ljudi u Beograd gledalo kao u prestonicu? Nije u redu prema njima. Ružno je, pokazuje nedostatak dobrog ukusa i ne odgovara velegradskom duhu, jer Beograđani nisu mrzitelji. Tako makar ja smatram“.
Ali, osoba G. nekadašnji deklarisani demokrata, danas i dalje trbuhozbori pameću političke kaste kojoj se priklonio:
„Nije normalno da mi u Beogradu imamo Hrvatsku, Zagorsku, Zagrebačku ili Zadarsku ulicu. Kao što nije normalno ni to što smo imali do pre tri godine ulicu Goce Delčeva, osnivača VMRO, koji je možda zadužio Severne Makedonce, ali Srbe nije nikako. Takođe, nije normalno da se pojedine naše ulice zovu po gradovima koji nemaju Beogradsku ulicu“, poručila je osoba G.
Paranoja i frustracija
Iz te kuhinje slede najave da će se menjati imena Porečke, Hvarske, Splitske, Podravske, Bjelovarske, Šibeničke, Ljubljanske, Bledske, Bosanske i Mariborske, Celjske, Lopudske, Murske, Zeničke…
Naziv Kumanovske ulice neće se, kažu, menjati, „jer Kumanovska bitka svedoči i o srpskim herojskim podvizima“.
Ali, gradske vlasti razmišljaju da li da promene imena Sarajevske i Mostarske ulice u opštini Savski venac.
Nisam siguran da znam pouzdanu mernu jedinicu za takvu vrstu i količinu paranoje i frustracija. Možda bi to stalo u drevnu poruku „Ko zna da ne zna – najviši je; ko misli da zna – ograničen je“, koju nam je ostavio kineski filzof Lao Ce.
Kad sam došao u Beograd da studiram, doneo sam malo svoje provincije u džepovima i na đonovima, a u duši nešto malo tragova porekla i zavičaja, toliko da ne zaboravim ko sam i odakle sam. Došao sam i počeo da se prepuštam metropoli, ne joguneći se kad su me, ponekad i grubo, klesali i oblikovali Grad i njegovo biće, njegova kaldrma i asfalt, svi prošli vekovi i bogatstvo različitosti, vanvremenski kospompolitizam. Grad koji je, poput Feniksa, vekovima unazad bio sposoban da se uzdigne iznad svih poraza i osvajača, dahija i kabadahija, da dočeka, istrpi i isprati pobednike, gledajući ih kako odlaze podvijenog repa, poraženi i poniženi. Tako sam ja učio Grad i tako je Grad učio mene.
Danas neke nove kabadahije pokušavaju da ustroje Grad po svom.
‘Geografski recidivi’ bivše Jugoslavije
Sticajem okolnosti, Sarajevska ulica je prva komšinica Durmitorskoj u kojoj stanujem, paralelna joj je Savska, a odmah pored, u kvartu je Višegradska. I Sarajevska se, kakve li simbolike, okupljajući oko sebe te „geografske recidive“ bivše Jugoslavije, „uliva“ u Balkansku, koja, pak, vodi u centar Beograda.
A tamo – Prizrenska, pa zgrada Albanija, malo dalje, prema Beograđanki, raskrsnica zvana London. Smeta li i London? Ni Albanija nije baš srcu prirasla zvaničnom, političkom Beogradu? Restoran Zagreb je odavno ukinut, ali za hotel Moskva ne brinem.
Ali, da se vratimo Sarajevskoj, jer ona nije samo ulica koja, kako svedoče dokumenti, čini istoriju Beograda kroz tri veka. Sarajevska je sinonim duha starog Beograda, zanatskog, komšijskog, sinonim solidarnosti i poštovanja.
Sarajevska ulica je institucija, orijentir, album uspomena. Sarajevska je kišobran simbolike pod koji mogu manje ili više stati i ostale ulice sa spiska koji je javnosti u lice bacila osoba G.
Vlast jeste vlast, gospodine G, ali ne daje pravo za nakaradno tumačenje funkcije – tim pre što nije večna. Još manje daje prava za bahate provincijske frustracije i prekrajanje grada. Nije Beograd – a pogotovo ne njegova istorija, duh kosmpolitizma i različitosti – društvena igra nalik Monopolu da sve zavisi od toga kako će kocka da se okrene.
Ne daj vam za pravo, gospodine G, da ponižavate i sramotite ni one sunarodnike koji i dan-danas žive kojkuda po gradovima bivše države, koje bi vi da izbacite jer se ne rimuju sa mentalnom i nacionalnom matricom tog vašeg partokratskog jednoumlja.
Ne može se menjati istorija nakaradnom političkom geografijom. Zadržite svoje palanačke manire za sebe i ne dirajte ulice, gospodine G!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera