Ako ste ikad pomislili da nametnuta svakodnevica, koju nevoljno trpimo, ne može biti bizarnija nego što već jeste – onda vam nedostaje životnog iskustva na ovim prostorima.
Tako je, možda, nekog mogla da začudi ili iznenadi nedavna vest o otvaranju akademije za učesnike domaćih rijaliti programa, koju, navodno, planira da osnuje jedna beogradska televizija. Ta televizija jeste beogradska lokacijom, ali ima nacionalnu frekvenciju, dakle – zauzima deo resursa čija bar jedna mrva pripada svakom od nas, koliko god taj virtuelni prostor bio neopipljiv i nematerijalan.
Takve vesti, zapravo, nisu iznenađenje, ali je upravo zbog te kategorije “nacionalna frekvencija” rečeni slučaj zaslužuje malo pažnje. Zašto? Pa, zato što genijalnost najavljenog poslovnog poteza nameće potrebu za ozbiljnom psiho-sociološkom analizom, jer seže do povlađivanja najprizemnijim ljudskim strastima.
Naučiti kako pobijediti u rijalitiju
Projekat nazvan “Akademija za rijaliti glumce” namenjen je zainteresovanima uzrasta od 18 do 90 godina “koji žele da nauče kako da se ponašaju u rijalitiju, ali i kako da se domognu pobede”. I još par motiva pride: “kao predavači će se oprobati i iskusni rijaliti igrači…”, a “najbolji polaznici dobiće priliku da se oprobaju u novim projektima” dotične televizije.
No, ta vest nas, simbolički, sudara sa sijaset razbacanih činjenica, detalja, zapažanja i prizora koje često nedovoljno osvestimo pod teretom dnevne rutine.
Skoro da bih mogao zamisliti čekaonicu za upis nesuđenih “akademaca”, u kojoj se šepure nabildovani tipovi i tetovirane mišićave muškarčine nalik na pokretne stripove. Pored njih, grudima uz rame, usplahirene menekenke skupih salona za botoks i ambulanti za estetsku hirurgiju, samozvane starlete i silikonske lepotice ograničenog roka trajanja, a nedefinisane samospoznaje.
Ali, čemu ta akademija za rijaliti glumce? Zašto kad su nam tv-ekrani već odavno pretvoreni u svakodnevne rijaliti katedre? Čemu kad se puk već samovoljno i ćutke poređao u amfitetare i, otvorenih usta, anesteziran rečju i slikom, aplaudira papazjaniji estradno-političke i tabloidne svakodnevnice? Publika je, dakle, mahom već pretvorena u “akademce”, koji uveliko prihvataju i prepisuju obrasce bahatog i nadmenog ponašanja političara i u medijima prenaglašeno isturenih, a dnevno-politički poželjnih takozvanih javnih ličnosti.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ovde je ulaganje u pamet i znanje ionako dugoročno i neizvesno, a i kome, uopšte, znači par metara pročitanih knjiga? Ali se zato dobrovoljno pristaje na ulaganje u džepove medijskih tajkuna svakodnevnim SMS glasanjem za zvezde rijalitija.
I onda iz medija saznate da je taj i taj vlasnik moćne komercijalne prorežimske televizije kupio kuću u elitnom beogradskom naselju za tričavih 4,5 miliona evra. Za 4,5 miliona i ko zna koliko još novca koje mu je publika s ove strane ekrana dobrovoljno uterala u džepove, voajerski zabadajući nos u tuđe živote, u tobože dramaturški neizvesnu sudbinu rijaliti dobrovoljaca. I sve to, razume se, na nacionalnoj frekvenciji, kao opštem i svima pripadajućem dobru.
Prostakluci kvasac za gledanost
Rekoh, zabadajući nos u tuđe živote, ako je, uopšte, definiciji smislenog života blisko praviti od sebe karikaturu zarad prstohvata kratkotrajne popularnosti, tabloidnih naslova i “lajkova” na društvenim mrežama. Ta popularnost stiče se pod zastavama i posteljinama raznih farmi, zadruga, parova, velike braće i kojekakvih tome sličnih šou-programa.
A ljudi, dan za danom, kao da gube sposobnost emotivne percepcije i sagledavanja stvarnosti. Zatucanost rijalitijem, nesumnjivo, stvara zavisnost, a proizvodi ravnodušnost prema vlastitoj realnosti. Istovremeno, rijaliti sense pumpaju adrenalin iščekivanja raspleta “ko je koga” i “ko će koga”, ko su dobri, a ko loši momci (i devojke). Primitivizam, prostakluci i bahatost tako postaju kvasac za gledanost i rejtinge.
A u međuvremenu ekranima defiluju i smenjuju se opskurni likovi, izvitopereni sistem promoviše estradnu tv-prostituciju, mitinguju političari koji ne razlikuju ekstremitete od genitalija, kamerama i mikrofonima se nameću narcisoidne individue, patološki željne da ih ljudi vole i da im se dive. Ovde se i sa korona virusom – koliko god da ga svet smatra opasnim – zvaničnici sprdaju kao sa prehladom u lokalnom autobusu u koji su putnici ušli prljavih ruku.
Parlamenti su nam, svešću poslanika i političkih aktera da zasedaju u direktnim prenosima, srozani katkad i ispod nivoa uličnih rasprava i svađa priprostog, primitivnog i pijanog polusveta. Pijaca, koju često pežorativno i sa nipodaštavanjem uzimamo kao primer za poređenje, tad za parlamente postaje – akademija čestitosti.
A kad sistem nije u stanju da stvori, održi i promoviše prave vrednosti – on stvara privid zadovoljstava i napretka, stvara i prodaje ružičastu maglu i snoviđenja sreće, izmišlja akademije i fakultete, lažne doktore i stvarne prevarante.
Lažni doktori i stvarni prevaranti
U svakodnevnoj trci za ordenje i lente prezira su ministri i funkcioneri, tužioci i zamenici tužilaca; predsednice i predsednici koječega, partijski uhljebi i ucenjeni spletkaroši, prestrašeni i pokunjeni činovnici i činovnice, resorne institucije tobožnje države, koje ćutanjem, činjenjem i nečinjenjem gaze i nipodaštavaju, umesto da grade i jačaju vlastiti autoritet i autortet funkcija na kojima su.
Reže i laju na ono što im nije po volji, a na zlo ćute ili ga stvaraju, neguju, promovišu i razmnožavaju. Njihova percepcija svakodnevice, stvarnosti i društvene zbilje ne može i ne sme biti podastrta njihovoj potrebi da šibicare ljudskim životima i sudbinama, istovremeno prepuštajući obične smrtnike dnevno-političkim lešinarima koje podržavaju, plaćaju ili bar prećutkuju njihova nepočinstva, ekstremizme, zlodela i zločine.
Pobrkana su i izvitoperena pravila, mere i granice od kojih počinje i do kojih seže dnevna politika, a odakle nastupa estrada, gde počinje da se vrti ringišpil samozadovoljstva vlašću, vrteška demonstracije moći, bahatosti, titula, pozicija i privilegija. Ćutati na sve to znači – pristajati i saučestvovati. Kao žaba koja izabere da skoči u bunar, pa zaboravi koliko je veliko nebo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera