Dok se prijatelji i poštovaoci opraštaju od jedne istinske beogradske legende, Zorana Modlija (1948-2020), koji je iznenada preminuo proteklog vikenda, ne mogu a da se ne vratim u rane sedamdesete i čuvene igranke u zemunskoj Sinagogi. Tu sam kao frišak Novobeograđanin prvi put čuo glas Zorana Modlija što je bilo od presudnog značaja da se nešto kasnije opredijelim za slušanje Studija B na koji je Modli prešao sa do tada neprikosnovenog Radio Beograda 202. Naravno, zbog dobrog starog rock and rolla koji u to vrijeme uopšte nije bio star. Kao ni Modli.
Slučaj je htio da sam prije godinu i po dana, dakle skoro pola vijeka kasnije, razgovarao sa Zoranom Modlijem za zagrebački portal Media Daily koji se bavi medijima i medijskim stvaraocima. Bilo je to svojevrsno otkriće da se DJ Modli koji se proslavio krilaticom „program, program, program vodli – Zoran, Zoran, Zoran Modli“ u životu bavio i raznim drugim stvarima: godinama je bio instruktor letenja i pilot putničkog „boinga“ kojim je krstario svijetom baš kao što je svoj glas slao u etar preko mikrofona najviše zgrade u Beogradu…
Povratak u prošlost
Na pitanje da li će poslije raspada Jugoslavije Srbija moći da poleti dao je metaforičan, ali izgleda, sasvim precizan odgovor:
“Srbija je pretovareni avion na kratkoj pisti. Zaleti se, ali čim dostigne brzinu rotacije i podigne nosni točak – ode pista, a avion se smandrlja u blatnjavo kukuruzište van aerodroma… Srbija je opterećena pričama o slavnoj prošlosti, lošim procenama da se samo njoj čini nepravda, frustracijom zbog podvojene svesti od kojih jedna naginje Istoku, a druga Zapadu, infantilnim slavljenjem kulta ličnosti i idejom da jedan čovek može da joj donese spas. Otima se svakoj promeni sve dok je ova ne izmrcvari do kliničke smrti da bi, posle elektrošokova i veštačkog disanja, počela da se rita ispočetka. Dosta nas ima problem i zbog jadikovki nad pokojnom Jugoslavijom koja se, odavno je to jasno, nikada više neće ponovo materijalizovati. Svet se promenio, treću industrijsku revoluciju odavno već potiskuje četvrta, a mi imamo problem što se još ni od druge nismo odlepili.”
Karijeru je počeo kao disk džokej na igrankama u zemunskoj gimnaziji zajedno sa Davidom Albaharijem. Albahari je postao veliki pisac, a Modli di-džej koji je do kraja život letio na svom istoimenom internetskom asteroidu odakle je svake nedjelje emitovao superzanimljivu emisiju ZAIR (Zakon akcije i reakcije).
Pitao sam ga i da li obje njegove velike ljubavi, radio i letenje, osim što su vezane za zrak imaju još nešto zajedničko, a on je odgovorio: “Kao i pilotski posao, tako i posao za mikrofonom ponekad ume da bude samotan. Ni u jednom, ni u drugom slučaju to nije pravilo, ali može da bude – samo ako poželite. Ja ne spadam u osobenjake i volim da su ljudi oko mene. Dok sam vodio radio emisije uživo, a tako je bilo sve do početka novog milenijuma, oko mene je uvek bila gomila saradnika i gostiju. To je veoma važno za razmenu energije i dobru dramaturgiju emisije.”
Svijet sa 12.000 metara izgleda bajkovito
Pričao je i da svijet sa neba izgleda bajkovito “ma šta vam tog trenutka bilo u vidokrugu”.
Ne samo gradovi u noći i idilični alpski pejsaži. Bajkoliko izgledaju čak i oni odvratni rudnički kopovi, deponije sa smećem na ivicama velikih gradova, zadimljeni kompleksi megafabrika i cilindri nuklearnih elektrana. Svet se čini bezopasnim mestom sa visine od 12.000 metara zato što je mali, lepo skockan i potpuno benigan, poput Barbikine sobice… Kako se približavate zemlji dok slećete, tako i predmeti oko vas poprimaju realne i prepoznatljive oblike. Na kraju, kad se parkirate kraj gejta kroz koji će putnici napustiti avion, ugledate užurbane ljude koji pritrčavaju vašoj letelici i shvatite da se ništa nije promenilo i da vaša rodna planeta nakon ovog nije postala ništa idiličnija no što je pre bila.
Utisak mi je bio da mu je bilo najteže da priča o vremenu kada je već postao poznat i popularan radijski voditelj.
Studiju B je dao mnogo, a on njemu još više. Bio je prvi “free radio” na ovim prostorima i stegonoša revolucije u slobodnoj radio improvizaciji. Napustio je Studio B “kada je hijerarhija nekada malog radija počela neprimetno da metastazira i kada je postalo obavezno da, pre no što uđete u ‘važne’ kancelarije, najpre kucate”. Dao je otkaz i krenuo na pilotsku obuku.
Na Beograd 202 je prešao tek krajem sedamdesetih, kada je donekle izblijedila slika o njemu kao kontroverznom voditelju sa konkurentskog radija. Na Beogradu 202 je nastala njegova najznačajnija emisija “Ventilator 202”. Ušla je u istoriju po tri osnova: lansiranje demo grupa nastalih ranih osamdesetih kroz radijsku kampanju i tri long-plej ploče u izdanju PGP RTB-a, početak računarske revolucije na medijima kroz emitovanje kompjuterskih programa preko FM talasa za prvu generaciju kućnih računara i – prvo emitovanje kompletne tročasovne emisije iz aviona kojim je istovremeno i upravljao!
“Ventilator 202” je ostavio 1988. godine u trenutku kada je pozvan na školovanje za pilota na JAT-ovim velikim putničkim avionima.
Rado se Zoran Modli prisjetio i Radija Pingvin. Bio je to prvi privatni radio enormne slušanosti koji je stvorila ekipa veoma mladih ljudi, lansiravši se kasnije među radio i televizijske zvijezde.
“Na Pingvin sam došao u vreme njegove najveće popularnosti, 1993. godine, pokrenuvši emisiju “Modulacije”. Napustio sam ga, zajedno sa gotovo kompletnom postavom u trenutku kada je započela ‘arkanizacija’ ovog do tada čednog radija”, rekao je Modli.
Internetski asteroid ZAIR
A onda se na Beogradu 202, u osvit 2000. godine, rodila emisija ZAIR, inače akronim za Zakon akcije i reakcije. Emitovana je uživo sve do ljeta naredne godine, a onda je Zoran Modli odlučio da emisiju prebaci u sajber prostor. Internet se dovoljno raširio i na našem području, konekcija je postajala brža i pouzdanija, pa je pomislio da je pravi trenutak da emisiju preseli na “mrežu svih mreža”…
“Sa ZAIR-om sam se prošetao kroz više beogradskih radio stanica, redom: Beograd 202, Stankom radio, Top FM, ponovo Beograd 202, istovremeno i Studio B, a evo me sada na Radio Laguni, kulturnom, pismenom, duhovitom, trenutno najopuštenijem i u ovom trenutku jedinom radiju na kom ne postoji bojazan od cenzure i autocenzure.”
Pitao sam ga i o njegovom konceptu “jedan čovjek, jedan radio” kao mogućnosti preživljavanja ovog medija.
“ZAIR kao self operated, da ne kažem sam-svoj-radio, moguć je stoga što je radio uvek bio tehnološki jednostavan elektronski medij. U analogna vremena mogli ste da, nakon što se skućite za FM predajnik, emisionu tehniku, studio, a onda platite i dozvolu za emitovanje, sami emitujete radio program. To se i dešavalo kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih kada je nastala poplava radio stanica po gradskim budžacima: u zanosu radio-entuzijazma, mnogima je bio dovoljan samo winamp plejer i PC vezan preko izlaza sa zvučne kartice direktno na predajnik – i eto vam radija! Zakon primenjen 2006. godine pogasio je sve ono što nije zadovoljavalo programske i tehnološke standarde, pa su kuhinjske radio stanice isključile opremu, a opstali su najprofesionalniji (ali i dobrim delom u društvu nekih koji su bili i dragi i bliski vlastima!).”
Blago kontrolisani frik
Pošto je Modli postao i cijenjeni IT stručnjak, neizbježno je bilo i pitanje o web radiju.
“Deceniju i po unazad, u nastupajućoj digitalnoj eri, sa rastom brzine i opsega internet protoka, radio je postao još jeftiniji. Web radio, koji može da strimuje ko god poželi, još više je pojednostavio tehnologiju emitovanja. Takav radio sam i ja emitovao iz svog stana punih šest godina. Bilo je to su iskustva sa web radiom zgodno iskustvo, posebno za nekoga ko je dobar deo života maštao o tome da ima svoju radio stanicu! Moja prednost bila je u tome što sam imao i ogromnu zalihu vlastitih emisija, pa nisam morao do beskonačnosti da vrtim samo mp3 muziku iz svoje kolekcije. Tako je moj radio ipak bio malo življi od običnog džuboksa… Emisija ZAIR mogla bi da bude samo deo recepta za opstanak radija u svetu novih medija, a svi novi mediji i jesu digitalni. Mi smo nacija koja je za sada i dalje većinski analogna, generacijski slušamo radio na FM-u, što u kolima, što kod kuće, bar kada je reč o generaciji X. Današnja, generacija Z, ne sluša radio, bar ne kao pasivnu ponudu. Ona bira koga će, kada i na čemu pratiti, pa ako su emisije poput ZAIRA u ponudi kao podkasti ili u bilo kom drugom obliku zgodnom za odloženo slušanje, onda imaju šansu da dopru nešto dalje.”
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Rock and roll u njegovim emisijama odavno nije dominirao kao tema. Od onog dalekog dana kad su ga opčinile nove tehnologije i pretvorile ga u “blago kontrolisanog frika”, prestao je da se bavim promocijom rock muzike – osim što mu je služila kao obavezna zvučna scenografija za hi-tech priče. Vrijeme je pokazalo da je sve što je čovjek smislio u ovih nekoliko hiljada godina intenzivnog razvoja civilizacije opstalo, u ovom ili onom obliku.
“Za svakog ima mesta pod suncem, pa će biti i za štampu, radio i televiziju. Jeftini futuristi vole da banalizuju, a uz to još i da uopštavaju stvari, a obično uzimaju sebe kao mernu jedinicu. Siguran sam da će čak i u budućnosti udaljenoj stotinak godina od ove postojati nastambe bez robota, brodovi sa ljudskim posadama i entuzijasti koji vole da pešače. Poneki će i nadalje biti željni topline dodira sa pričom odštampanom na papiru, ljudskog glasa ka čijem vlasniku pogled ne mora obavezno da pada na ekran i video repertoara koji će neko drugi servirati i servisirati – umesto da sami razbijaju glavu pitanjem šta da izaberu. Takav soj ljudi zovemo tradicionalistima, a tradicionalista je uvek bilo, pa će ih biti i kada nas ne bude.”
Heroji odrastanja
U svačijem, pa i Modlijevom životu postojali su heroji odrastanja, heroji zrelog doba i heroji koji su to bili samo jednom i, nažalost, nikada više. Odrastao je uz Đorđa Marjanovića, Adriana Celentana, Elvisa Presleya i Roya Orbisona, sazrijevao uz Rolling Stonese, Beatlese, Tee Rexe, Leonarda Cohena i Davida Bowiea. Na tim temeljima, kako je govorio, podigao je kuću koju je naselio onim što je najbolje i najmilozvučnije iz osamdesetih, devedesetih i ovih, dvijehiljaditih godina – od Stranglersa do benda Arcade Fire.
Njegovi privatni heroji kojima je pošlo za rukom da to budu bar jednom u svom životu bili su junaci demo-top lista u antologijskoj emisiji na nekadašnjem Beogradu 202, “Ventilator 202”. Demo Top 10 krenuo je sa prvim danima 1983, uz špicu čiji je lajt-motiv bio patetični refren Bowievog hita “Heroes”: …you can be heroes just for one day… Heroji za jedan dan tih godina su živeli punim plućima. Život jednih bio je dug koliko i život leptira, a drugi su, opet, odlazili u večnost.
Nadam se da mi Zoran Modli ne bi zamjerio da njegov odlazak u vječnost ispratim citirajući Partibrejkerse: “Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj!” Jer je takav bio i Zoran Modli. Uostalom, i sam je ovakvu poruku poslao čitaocima i poštovaocima. Beogradska legenda.
Izvor: Al Jazeera