Kako smo ostali bez ‘sluha’ jedni za druge?
Sa jedne strane, svedoci smo da u svim našim posleratnim društvima, većina stanovništva, nekako nema baš dobru volju i dovoljnu “otvorenost uma” da prihvati stradanja ljudi izvan njihove nacije ili ljudi sa drugačijim ideološkim ubeđenjima. Na žalost, to nije nova pojava na našim prostorima, ali ni šire. Ni posle Drugog svetskog rata, ceo Svet nije imao mnogo razumevanja za žrtve savezničkih bombardovanja nemačkih gradova, kao što ni većina Nemaca pre toga nije pokazala razumevanje za patnje svojih jevrejskih sugrađana.
U današnje vreme, često se od ljudi sa psihičkim tegobama čuje, da ih okruženje naziva “lenjim”, “razmaženim”, “sebičnim”, da su to “umišljene” patnje, da treba samo da se “trgnu”, da brinu o svojoj deci umesto što se “samosažaljevaju” i slično.
Realni problemi i nerealna reakcija
Ponekad mi dođu klijenti na tretman, koji su pod uticajem takvih osuda iz okruženja već počeli da sumnjaju u sebe i da se pitaju da li su loši ljudi zato što imaju psihičke probleme kao na primer neke strahove, panične napade, traume ili depresiju. Ta osuda sredine natera ljude da se osećaju drugačijim, faličnim ili čak krivim zbog svojih mučnih osećanja i psihičkih patnji. Kao odgovor na tu sumnju u sebe, svoje klijente najpre pitam da li su primetili koliko ljudi čeka na psihološki tretman (a u Holandiji, gde živim, se čeka u proseku šest meseci na slobodan termin) i onda naglasim da očigledno psihički problemi ne mogu da se reše pukom svesnom odlukom ili nekim “trzanjem” (iz bilo čega), jer da je to moguće ne bi postojale liste čekanja, zar ne? Jer, u slučaju da je taj problem tako lako i jednostavno rešiti, svako bi ga već davno sam rešio i ne bi tako dugo čekao na stručnu pomoć.
Ako su ratne patnje, kao i psihičke patnje naprosto realne patnje i realni problemi, kako to da onda, generalno u društvu, imamo tako malo razumevanja za te patnje kada se one dešavaju nekom drugom, a ne nama?
O ovom problemu nedostatka sluha za druge se u nekim medijima govori i piše, ali uglavnom samo opisno i u smislu osude ili zgražanja nad tom pojavom nedostatka humanosti. Takvim narativom se ovaj problem, na žalost, nikada neće rešiti.
Prepreke pred tuđom patnjom
Prvi korak mogao bi biti da shvatimo šta nas to sprečava u toj otvorenosti za tuđu patnju. Mislim da se često radi o nekoj od sledećih prepreka:
– Strah od osude, odmazde ili drugih reperkusija. Na primer, ponekada se ljudima dešava da i od profesionalaca kao što su psiholog, psihijatar ili lekar čuju neki komentar kojim se njihov problem bagatelizuje. I profesionalci su samo ljudi i može se desiti da ne znaju kako da pomognu ili znaju ali su nemoćni da pomognu. Kada ljudi priznaju da nešto ne mogu, onda rizikuju da ih se osudi zbog toga. Ovo posebno važi za društva u kojima u javnom govoru (tzv. diskursu) vlada klima opšteg nerazumevanja i međusobne osude.
– Osećanje zbunjenosti pred problemom i osećaj nemoći da se pomogne osobi koja pati. U želji da se neko rešenje ipak ponudi, ljudi se ponekad odlučuju da umanje značaj samog problema, odnosno da ga bagatelizuju. Na taj način oni razuveravaju i druge, ali i sebe same da je problem veliki i ozbiljan. To je kao neko “guranje glave u pesak” jer ne znamo kako da se uhvatimo u koštac sa problemom. Zato što ne razumemo problem i ne znamo kako bi mogao da se reši, radije ga negiramo.
– Sledeći uzrok može biti i naprosto preplavljenost ličnim problemima. Društvene okolnosti u celom našem regionu su dosta teške. Ima mnogo ljudi koji su preko glave u sopstvenim brigama i osećaju da nemaju više kapaciteta za muke drugih. Takvi ljudi obično žele da se u slobodno vreme bave nekim površnim temama i aktivnostima koje ih ne angažuju previše, ni mentalno ni emocionalno.
– Još jedan uzrok koji je donekle specifičan za naše prostore (odnosno, viđam ga ređe u Holandiji), je nedostatak u socijalizaciji od ranog detinjstva.
Problemi nisu nepopravljivi
Pod socijalizacijom podrazumevam učenje emocionalnih i socijalnih veština koje su ljudima potrebne da bi na konstruktivan i efikasan način izašli na kraj sa samim sobom i sa drugim ljudima. U te veštine spadaju naprimjer: sposobnost da se sopstvene emocije i misli podnesu, prepoznaju i adekvatno komuniciraju sa drugima; sposobnost i spremnost da se drugi zaista čuje i da se shvati sadržaj poruke tog drugog; sposobnost da se sopstveni iskaz prilagodi slušaocu (da bi ovaj mogao da ga dalje obradi) itd.
Spisak ovih veština je dug. Dobro je ako počnemo da ih učimo još kao deca, ali nije kasno da se na tome radi i u odraslom dobu.
Sve ove prepreke koje sam nabrojala nisu nepremostive i problemi nisu nepopravljivi. Sve može da se nauči i promeni kada se hoće i kada ljudi ulože vreme i trud u to. Najbitnije je ispravno postaviti prioritete i konkretne ciljeve, napraviti akcioni plan i onda lepo – korak po korak.
Izvor: Al Jazeera