Propali velikani srpskog klupskog fudbala Crvena zvezda i Partizan, posle jesenjeg sparingovanja ozbiljnim evropskim klubovima, vratili su se tamo gde im je i mesto, gde im niko ništa ne može ni na terenu, ni van njega. To je “kokezanija” Surdulice, Ivanjice, Lučana i ostalih Inđija u Linglong Super ligi Srbije.
Igranje u toj ligi postaje samo sebi svrha. Nikoga živog van njihovog kruga to više ne interesuje. Doduše, Zvezda je u međuvremenu promenila trenera. Umesto Vladana Milojevića, tim će, kao i do sada, voditi Zvezdan Terzić, dok će na klupi sedeti debitant trener Dejan Stanković. Sve, dakle, ostaje po starom.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Dobro kaže trener Partizana Savo Milošević: “Naši klubovi još žive u socijalizmu.” I zaista klubovi funkcionišu po starom sistemu upravljanja, po delegatskom principu, koji je stvoren još u doba socijalističkog samoupravljanja. Ovo je, međutim, vreme kapitalizma, dakle privatnog vlasništva, gde tržište određuje vrednosti i mogućnosti opstanka.
Nomenklaturu upravljanja iz komunizma
Socijalističkim delegatima, koji su nekada upravljali klubovima, vlasti Srbije, i to sve od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića, omogućile su da praktično prisvoje ta nekadašnja društvena dobra, tako što su i u kapitalizmu zadržali pravnu nomenklaturu upravljanja iz komunizma. Ti delegati ili njihovi naslednici su to iskoristili i papirološkim manipulacijama, izmenama Statuta, upravljačka prava praktično pretvorili u vlasnička. S obzirom da nemaju pojma o organizaciji fudbala, jedino što njih interesuje je kupovina i prodaja fudbalera.
Većina srpskih klubova je tako pala u ruke raznih menadžerskih agencija, koje iz Afrike ili Južne Amerike, pa i Azije, dovode svoje besplatne polufabrikate, da bi ih, posle igranja u Super ligi Srbije, preprodali. Mnogi, naravno, ne uspevaju da se prilagode surovim uslovima u kojima fudbal u Srbiji živi, pa se vraćaju odakle su došli neostvarenih želja.
Tako je srpsko loptanje postalo poligon za preradu fudbalskih polufabrikata, dok ti isti menadžeri našu talentovanu decu prodaju takoreći još u pelenama. Da Srbija ima talente dokaz su titule omladinskih prvaka i kadeta Evrope i sveta, sa igračima koji su stasali u inostranim klubovima. Dokaz su i juniori Zvezde, koji će, u konkurenciji Bayerna, Tottenhama, Olympijakosa, za razliku od seniora, prezimeti u Evropi. Nisu, dakle, u Srbiji presušili izvori talenata. Presušila je fudbalska pamet.
Neizbježno kladioničarsko ‘iz 1 u 2’
Da tu seosku Linglong super ligu vodi nakaradna pamet pred kraj prvenstva pokazala je utakmica Partizan – Napredak, koja je završena rezultatom 2:3, i to posle vođstva Partizana od 2:0, kao i susret “Crno-belih” protiv holandskog AZ Alkmara. Postoje dve škole mišljenja o toj senzaciji. Jedni kažu da je to dokaz da se u Srbiji igra čist fudbal i da nema nameštanja. To su ti neupućeni. A druga škola mišljenja tvrdi da je rezultat, kladioničarskim jezikom rečeno, “iz 1 u 2” najbolji dokaz da se igralo za novac od klađenja. Argument više za tu tvrdnju je rezultat utakmice Napredak – Inđija 1:3, odigrane samo tri dana pre gostovanja u Beogradu.
Treća škola mišljenja je moja: Sve što se radi u fudbalu “kokezanije” je “smehotresna kokezijada”. Jer, drugačije ne može biti u zemlji u kojoj fudbal vodi Slaviša Kokeza. On je na tu funkciju došao tako što je 2008. godine, posle protestnog mitinga Srpske radikalne stranke zbog hapšenja ratnog zločinca Radovana Karadžića, na konferenciji za novinare glumio ranjenika, lažno svedočeći da ga je policija prebila dok je kao telohranitelj štitio tadašnjeg generalnog sekretara radikala Aleksandra Vučića.
Ne možete ni da zamislite gde bi srpskom fudbalu bio kraj da je 2000. godine, umesto ratnih profitera, na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije izabran veliki fudbalski radnik iz Kragujevca Tanasije – Tasa Katanić. Ubeđen sam da bi, kao i selekcija Hrvatske, reprezentacija Srbije igrala u nekom finalu svetskog ili evropskog prvenstva. Ovako ostaje da čekamo promenu vlasti, kada će “kokezanija” vratiti svoje lepo ime – Srbija.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera