Kada se na društvenim mrežama pojavio snimak predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako ispušta čudne tonove, u prvi mah se pomislilo da se radi o nekakvoj „zavereničkoj“ akciji ljudi koji ne razumeju i ne žele da dele jednu vizionarsku ideju, a ne o poruci na kineskom jeziku.
Na desetinu sličnih klipova prosečni konzument društvenih mreža u Srbiji dnevno pogleda. Ovo, na žalost, nije bio taj slučaj.
Predsednik jedne države koja stremi Evropskoj uniji osetio je potrebu da na svom Instagram nalogu, koji se slučajno ili ne zove – Budućnost Srbije, uputi nekoliko rečenica na jeziku najmnogoljudnije nacije na svetu. To je toliko bilo smešno, da su usledile raznorazne zafrkancije, izazovi i komentari na svim društvenim mrežama.
Potez duboke snishodljivosti
Nejasan je motiv ovakve poruke, naročito imajući vidu upravo budućnost Srbije. Po mnogima je ovo potez duboke snishodljivosti, jer navodno, Kinezi vole kada im se podilazi na ovakav način, i eto načina da se nekako Srbija nađe u zenici oka kineskoga. Ali kako gleda na to ono oko Evrope, koja za sada mudro ćuti? Kako se ne zapitati, posle ovakve glasne poruke koju je retko ko razumeo, kuda se to kreće Srbija? Koje su njene smernice, gde će završiti?
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Deklarativno je Srbija okrenuta ka Evropskoj uniji, ali sve više i otvorenije koketira sa Istokom. Svo oružje koje je ovih godina stiglo u Srbiju kupljeno je i nabavljeno u Rusiji. Ogroman je ruski uticaj na medijsku scenu u Srbiji, ali ruskih investitora u Srbiji gotovo da i nema. Rusi imaju svoj mediji u Srbiji – Sputnjik, a Evropska unija ga i dalje nema, na primer.
Kinezi su mnogo prisutniji u biznisu. Kupili su Železaru u Smederevu, Rudarsko-topioničarski basen Bor, prave ogromnu fabriku automobilskih guma u Zrenjaninu. Kineske kompanije dobijaju velike infrastrukturne poslove po Srbiji. Srpskim ulicama uveliko patroliraju zajedničke ekipe policajaca iz Srbije i Kine. Sigurno da na ovaj način raste i uticaj i Kine i Rusije na dešavanja u Srbiji.
Da se razumemo, saradnja sa Rusijom i Kinom nije ništa strašno, ali toliko zanemarivanje Evrope i evropskog puta, malo bode oči i postavlja pitanja čiji su odgovori više nego očigledni.
Ono što je interesantno, a nije toliko poznato, predsednik Srbije, ujedno i predsednik Srpske napredne stranke, u nekoliko navrata je poslao stranačku delegaciju SNS-a, na čelu sa najubedljivijim tapšačem na Balkanu Markom Đurićem, u Kinu na edukaciju o metodama partijskog delovanja Komunističke partije Kine. Ideja je, kako je rečeno na nekim stranačkim skupovima, da se ta doktrina sprovede kod kuće sa posebnim osvrtom na način na koji kineski komunisti uspevaju da se obrate svakom biraču pojedinačno.
Ruku na srce, Srbija nije daleko od jednopartijskog sistema, poput onog kineskog. Prema nekim podacima, SNS ima 700.000 članova. Toliko građana Srbije nije bilo u članstvu Saveza komunista u ono doba.
Osman-aga, My way…
Činjenica da se toliko puta sreo sa predsednicima Rusije i Kine redovno se nameće kao argument o tome koliko se promenila spoljno-politička pozicija Beograda. Prema tim reckama na zidu, sa Vladimirom Putinom sreo se 18 puta, a sa Si Đin Pingom barem pet. I ne samo to, nego mora sa ovom dvojicom da se vidi najmanje dva puta godišnje. Sada već uveliko najavljuje da ide ponovo kod Putina i Sija, ali i da Si dolazi nanovo u Srbiju.
U diplomatskim krugovima u Beogradu kažu da je dosadan do neba kada krene da moli državnike da posete Srbiju. Kao da nekome jasno stavlja do znanja da je on bitan faktor i da ga Putin i Si, prosto, obožavaju i da njihovi životi nemaju smisla ako ga ne vide. Najnoviji projekat mu je da ugosti Borisa Džonsona, premijera Ujedinjenog kraljevstva, ali i Donalda Trampa. Možda na taj način želi malo da amortizuje to flertovanje sa Istokom.
Stariji ljudi koji se sećaju vremena SFRJ pamte i urbanu legendu vezanu za Josipa Broza Tita. Odgovarajući svojevremeno na pitanje kakva je pozicija države na međunarodnom polju, Tito je pokušao da ilustruje da se zemlja nalazi u automobilu koji na raskrsnici daje levi migavac, a skreće desno. To upravo radi i Vučić. Na sličan način vodi Srbiju. Deklarativno je upalio taj migavac na putu ka Evropskoj uniji, ali se sve više svesno kreće ka istoku i okreće se Rusiji i Kini.
Predsednikova poruka na kineskom jeziku je bila veoma glasna i svako je čuo, ali ju je retko ko razumeo. Najmanje Kinezi koji žive u regionu.
Sa jedne strane, Srbija ima predsednika koji se predstavlja za poliglotu, a sa druge, njen ministar inostranih poslova [Ivica Dačić] ne ume da bekne čak ni reč na engleskom, osim ako mu to neko nije napisao onako kako se izgovara. To nadoknađuje „anđeoskim“ glasom u vidu pevanja.
Kada je u Srbiji Putin on zapeva “Kaljinku”, kada je italijanska delegacija u Beogradu neuspešno pokušava da interpretira “O sole mio”. I Erdoganu je zaparao uši sa pesmom o Osman-agi. Verovatno za Trampa sprema “My Way”.
Šibicarske prevare
Ako tu još dodamo i premijerku Anu Brnabić koja više baguje nego što uspe normalnih rečenica da izgovori, vidi se da je Srbija država koja ima državnike sa izuzetnim naratorskim sposobnostima. Jedni druge nadopunjuju i utisak je da se svi oni više nego dobro zabavljaju.
Koliko je to zabavno građanima, ali i svim onim faktorima sa strane, drugo je pitanje.
Zbog svega navedenog ni ne čudi podatak da je podrška građana Evropskoj uniji nikada manja. Ako misle da će, poput šibicara, nekoga da prevare, teško.
Vreme Tita i migavaca je davno iza nas i jedino što može da se desi je da se Srbija izgubi u prevodu.
I u to ime, veliki pozdrav na “čistom” srpskom – ni hao!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera