Teško onom ko je Slobodan Milošević

Još gore je bilo onima koji imaju imena kao zločinački par –  Slobodan Milošević i Mirjana Marković, piše autor (Ustupljeno Al Jazeeri)
Još gore je bilo onima koji imaju imena kao zločinački par –  Slobodan Milošević i Mirjana Marković, piše autor (Ustupljeno Al Jazeeri)

Većina ljudi osetljiva je na svoja imena. Nezgodne situacije mogu da nastanu kada nekom pogrešite ime, pomešate osobe ili pak niste svesni da se obraćate pogrešnom čoveku.

Jedna od smešnijih životnih anegdota na tu temu vezana je za Ukrajinu i pisce mlađe generacije Andrija Ljupku i Ljupka Dereša, koji su jedno vreme na literarnim večerima nastupali zajedno. Elem, jednom prilikom je Andrij Ljupka imao samostalno gostovanje u Češkoj.

Nakon literarnog festivala u Pragu, Andrija Ljupku je tamošnji krug sredovečnih ukrajinskih emigranata pozvao na ručak u svoju kuću, gde su o svemu razgovarali u izobilju hrane i pića. Kada su se obrazi zarumenili, krenule su malo opuštenije teme, glasniji smeh i direktna spontanost kroz koju je Andrij Ljupka shvatio da se oni njemu, u stvari, obraćaju kao njegovom generacijskom kolegi Ljupku Derešu.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Kako je na šaljiv način opisao u jednoj od svojih kolumni: Andrij Ljupka je procenio da je za obe strane najmanje štetno da do kraja ručka on ostane Ljupko Dereš.

I ne samo to, već se Ljupka kao odličan prozajik kroz tradicionalne zdravice maksimalno u lik svog kolege uživio.

Dva Pavela i dvije Mire

Nešto drugačija situacija bila je sa dva vojvođanska Pavela Domonjija. Osim što su bili rod i imali zajedničko ime i prezime, u javnom životu ta dva Pavela Domonjija ništa sličnog nisu imala.

Šta više, jedan Pavel je bio dugogodišnji predstavnik Helsinškog odbora za ljudska prava u Vojvodini i zaposlen u kancelariji Pokrajinskog ombudsmana, dok je drugi 90-tih bio član Socijalističke partije Srbije i pokrajinski sekretar za nacionalne manjine, kasnije član Srpske radikalne stranke i do smrti istaknuti član Centralne otadžbinske uprave.

Problem je nastao kada je jedan Pavel Domonji počeo aktivno da 2014. godine nastupa na skupovima „Sloboda Šešelju“, te je zbog pisanja ne samo tabloida već i telefonskih poziva iz pristojnijih medija kancelarija Pokrajinskog ombudsmana odlučila da izda saopštenje u kome se školski objašnjava da „šef kabineta te institucije Pavel Domonji nije isti Pavel Domonji koji je najavljen kao govornik na skupu Srpske radikalne stranke”.

Još gore je bilo onima koji imaju imena kao zločinački par –  Slobodan Milošević i Mirjana Marković.

Tako 35-godišnja Mirjana Marković, zaposlena u mesari na Zlatiboru, godinama nije mogla da dokaže da nije osoba sa međunarodne poternice i podigne 1.500 dolara koje joj je poslao muž sa pečalbe u Moskvi preko računa jedne zapadne banke.

Birokratska jama

Lično sam imao sličan problem i prvih godina nakon 2000. bio sam čak 11 puta hapšen i pritvaran na graničnim prelazima između Srbije, Mađarske i Ukrajine.

Ime „Boris Varga“ bilo je na unutrašnjoj poternici u Mađarskoj i svaki put kada bi na granici službenik ukucao moje ime, samo bi se natmurio, presekao me pandurskim pogledom i pozvao pograničnu policiju, nakon čega bi satima sedeo u improvizovanom pritvoru sa kojekakvim kontrabandistima i kriminalcima.

Nakon provere redovno sam puštan, kilometrima pešačeći strašno besan do prve autobuske stanice po suncu, kiši, snegu i vetru. Nisu pomogli silni pozivi u ambasadu Mađarske u Beogradu, ni molbe mađarskoj policiji preko prevodioca. Birokratska crna jama. U Lavov kroz Mađarsku sam putovao zbog ljubavi i postdiplomskih studija a vremenom se čovek navikne i na mazohističnije uloge.

Problem je ipak rešio urednik BBC-ja koji je nazvao nadležno ministarstvo u Budimpešti pre susreta sa predsednikom Evropske komisije Romanom Prodijem u Insbruku, sa koga je trabalo da izveštavam.

Kada je reč o mađarskom prezimenu „Varga“, u Mađarskoj se često baš ljute jer ne divanim mađarski, a u Srbiji jer sam tobože Mađar koji se u svojim tekstovima „meša u srpska posla“. Ali to su samo etnički stereotipi birokrata i komentari dokolih hejtera sa Fejsbuka.

Ozbiljniji problem je nastao kada su me pozvali da gostujem na jednoj uglednoj privatnoj srpskoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Obostrani šok je nastao tek na ulazu kada je šofer javio portiru da vozi Varadija. Dok sam zvao urednika, u hodniku se čula špica i najava da „nam se za koji minut u studiju pridružuje gost – profesor međunarodnog prava Tibor Varadi“…

Slično je kolegu Nedima Sejdinovića pre formiranja aktuelne naprednjačke pokrajinske vlade na mobilni nazvao novinar, podilazećim tonom i sa pitanjem „da li je to budući premijer Vojvodine – gospodin Branislav Nedimović?“.

Ni Sejdinović, ni Nedimović nisu postali vojvođanski premijeri iz dijamentralno različitih razloga.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO