Predsjednik koji mnogo priča i malo zna

Siniša Mali može biti spokojan, jer je Aleksandar Vučić već odbranio i njegov plagijat, piše autor (Arhiva)
Siniša Mali može biti spokojan, jer je Aleksandar Vučić već odbranio i njegov plagijat, piše autor (Arhiva)

Vest nedelje, meseca, pa i godine glasi: “Odbor za profesionalnu etiku Beogradskog univerziteta jednoglasno je doneo odluku da je doktorat ministra finansija Siniše Malog plagijat. Odbor je tu odluku dostavio Senatu Univerziteta, sa predlogom da se, u skladu sa Pravilnikom, taj doktorat  poništi.”

Ovo je, zapravo, pobeda grupe studenata Univerziteta, koji su početkom jeseni blokirali Rektorat, tražeći da se, posle petogodišnje političke opstrukcije rada univerzitetskih organa, to pitanje reši uskladu sa Zakonom o autonomiji Univerziteta. Rektorka Ivanka Popović ih je podržala i zato je ovo i njena pobeda. Neupućen čovek bi zaključio da se iz ove pobede ponovo rađa sunce slobode u Srbiji. Daleko je, međutim, svako sunce na ovim prostorima, jer neprikosnoveni vođa, koji, uz pomoć tabloidnog medijskog gliba, postaje sinonim za lažni patriotizam i lažnu ljubav prema Srbiji. Sve u Srbiji mora da bude samo onako kako on hoće da bude.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Siniša Mali može biti spokojan, jer je vođa već odbranio i njegov plagijat, rekavši da nikada nešto gluplje nije čuo od te plagijatorske optužbe, ali i njegovo mesto ministra finansija izjavom: “Ministar može biti i čovek bez ikakave diplome…” Šta je to nego silovanje države i građana? Jer, po kom to pravu i po kojim zakonima bilo ko u ovoj zemlji može sam presuđivati, sam optuživati, sam hapsiti… i to bez ikakve odgovornosti. Sve što takakv čovek radi je protivzakonito.

Sreća zbog solitera i parkova

Štaviše, svakodnevno smo svedoci kako vođa i njegovi epigoni, preko svojih medija, siluju Srbiju i njenu zdravu pamet. Vrhunac tog silovanja doživeli smo prošle nedelje. Vođa je, posle obilaska svog projekta koji je nazvao “Beograd na vodi” i za koji jedino on zna ko ga i čijim parama finansira, stao pred gomilu mikrofona, telefona i kamera, da bi, kao neki upravnik zemljoradničke zadruge, pao u ekstazu od sreće što se ostvario njegov san da tu nikne nekoliko solitera i parkova, za koje, kako kaže niko osim njega nije verovao da će nići tu gde su bile straćare. Iz te ekstaze na zemlju su ga pitanjima spustili novinari, posle čega je završio na Vojnomedicinskoj akademiji, zbog, kako kažu, kardiovaskularnih tegoba.

Jasno je zašto vođa toliko veruje u sebe i toliko sumnja i optužuje sve koji ne misle kao on. Pa zato što je sa svojim političkim krilom Srpske napredne stranke zarobio državu i sve njene institucije. Zato je republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac “gluvonema” i ne meša se u svoj posao, kao, uostalom, i Ustavni sud Srbije. Sve to vođi daje moć i on počinje da misli da je pozvan i kompetentan da odlučuje sam o svemu. A iza te bolesne ambicije krije se sirova, huliganska svest. Jedno veliko ništa. Duhovna praznina, neznanje i nekompetentnost kao i osobine koje iz toga proističu: osionost, bahatost, pohlepa, beskrupuloznost, laži i prevare. Takav čovek je, dakle, lažni patriota, a pravi je Aleksandar Obradović, koji je otkrio kako on i njegovi prvi saradnici pljačkaju Srbiju.

Sunce se, dakle, ponovo rađa na Beogradskom univerzitetu, a u Srbiji će se roditi tek kada budemo mogli da čestitamo pobedu Valjevcu Aleksandru Obradoviću, uzbunjivaču iz Krušika. A evo kako predsednik jedne zemlje razgovara sa novinarima koji su tražili informacije da li je otac ministra policije umešan u nečasne radnje u Krušiku:

‘Dajte krivičnu prijavu…’

“Moj odgovor na ovo je: Ljudi, da li se svi prave da ne razumeju šta pričam? Ja sam izašao i rekao optuživši ga. Rekao sam, on je zaposlen, valjda mi je palo na pamet, zato što sam ga pitao, da li je čovek direktor ili vlasnik? Ja računam … ali nemojte pet puta da me prekidate… dakle, pitam Nebojšu: ‘Jel’ vlasnik ili direktor, šta je on?’ Kaže: ‘Ništa.’ Ja izađem i kažem: ‘Običan zaposleni’, računam ne možete da kažete, slažete, da predstavlja firmu, ne znam i sam šta sam rekao… Otkud ja znam da li je zaposlen ili nije. Još gore po vas ako on nije zaposlen…

Vi se najbolje držite moje verzije, pa da mene optužite za to. I po tome možete da kažete da se ja obračunavam sa Nebojšom Stefanovićem. Jer, jedina optužba na račun Stefanovićevog oca je moja. Ja sam ga optužio da je tamo zaposlen, iako ja nisam bio očigledno u pravu, pošto kaže da nije zaposlen. Ja ne razumem zašto ga onda optužujemo uopšte?

Dakle, pet putra vam govorim: zaposlen ili nije? Ja sam mislio da jeste, teško sam ga optužio. On, čovek, izgleda, nije ni zaposlen. Znači da su sve optužbe bile lažne… Ja dajem odgovor kakav ja mislim, i najkonkretnije odgovoram svaki put, uz radostan osmeh i svu sreću što mogu svoje i ne znanaje i znanje da podelim sa narodom. I punu iskrenost, da budem sasvim otvoren. Pa ja sam mislio da vi imate neki slučaj? Ja poverovao vama, ljudi. Ja vam poverovao da je on tamo neki zaposleni… da je on tu imao… On, čovek, nije ni zaposlen. Shvatili smo da tu nikakvog kriminala nije bilo. Izvolite, dajte krivičnu prijavu…”

‘Zašto nam to radite, braćo?’

U međuvremenu je neko, sa jasnom namerom da slučaj “Krušik” gurne u drugi plan, amaterski uradak koji se već mesecima vrti na društvenim mrežama, gde jedan čovek predaje plastičnu kesu neidentifikovanoj ličnosti, taj snimak proglasio špijunskom „ruskom“ aferom. Jer, navodno je “ruski” agent dao kesu punu para našem, “srpskom”, špijunu. Valjda da mu ovaj otkrije tajnu o “srpskoj atomskoj bombi”.

Jer, u Srbiji, osim tajnih ugovora o izgradnji “Beograda na vodi” i prodaji mnogih privrednih resursa, kao i tajne da li je Branko Stefanović zaposlen u GIM-u ili ne, druge tajne ne postoje. I, gle čuda, istog časa, vođa se stavlja u funkciju javnog tužioca i daje nalog da se “afera” razotkrije do kraja. U isto vreme prima ruskog ambasadora u Beogradu i pita ga klasičnim diplomatskim jezikom iz Čipuljića kraj Bugojna: “Zašto nam to radite, braćo?”

Srbija se, dakle, siluje i spoljnim budalaštinama, koještarijama, glupostima, besmislicama, apsurdima i do bola retardiranim izjavama vlastodržaca. Zato bi taj njen duh bune, ako ga još ima, konačno morao da grune.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO