Postoje neka mesta koja deluju lekovito na ljudsko dostojanstvo – kad god na njih da odeš dočeka te život kakav i treba da bude. Lišen besmisla, površnosti, nacionalističkog primitivizma i prostakluka, život iza drvene kapije u Svetozara Miletića 113 u Mošorinu, u prvom trenutku izgleda nadrealno: tu se radi, uči, kuva, druži se, smeje i govori na bar tri različita jezika istovremeno, i svima je dobro jer se inače ne bi vraćali. A vraćamo se, neko često, neko tek ponekad, ali svi bez izuzetka.
Na toj adresi se poslednjih šest godina obnavlja dvesta godina stara vojvođanska kuća, u okviru projekta čiji je cilj da se sačuvaju stare tehnike gradnje zemljom i da se ta znanja, prilagođena savremenim uslovima života, prenesu ljudima koji žele da unaprede svoje stanovanje. Moj povratak „Centru za zemljanu arhitekturu“ je ovog puta vezan za čoveka koji se u Mošorin vrlo često vraća u svojstvu nezvaničnog, ali najomiljenijeg kuvara na radionicama koje se ovde organizuju.
Vlado Papharhaji je Rusin. Živi u Ruskom Krsturu, 65 kilometara severo-zapadno od Novog Sada. Pre hiljadu godina tako su se nazivali žitelji Kijevske Rusije, međutim, kako se politikom obojeni istorijski događaji nižu kroz vekove ne hajući za pređašnje činjenice, tako su se od 18. veka Rusinima nazivali svi istočno-slovenski podanici Habzburške monarhije koji su živeli u Galiciji i severnoj Ugarskoj.
Nasatava na rusinskom
Za vojvođanske Rusine važan je ugovor koji je upravo administrator komorskih imanja Habzburške monarhije u Bačkoj potpisao 1751. godine – ugovor se ticao naseljavanja pustare Veliki Krstur. Odmah po dolasku Rusini su izgradili grko-katoličku katedralu Svetog Nikole i osnovali školu. Danas u Ruskom Krsturu radi jedina srednja škola na svetu koja nastavu drži na rusinskom. Statistika kaže da među vojvođanskim Rusinima nema nepismenih.
Međutim, život k’o život, ume u tim malim, zatvorenijim zajednicama, da bude prilično težak. O tome razgovaram sa Vladom, dok na kuhinjskim daskama koje je od orahovine sam napravio, seckamo – on luk, ja pečurke, pripremajući vegetarijanski ručak za polaznike radionica. Neobično mirno, kao da se to nekom drugom dešavalo, priča mi kako je sa dvanaest morao da napusti školu da bi se posvetio radu na zemlji jer više nije imao ko – otac preminuo, brat u zatvoru… Do dvadesete je ovladao svom poljoprivrednom mehanizacijom, ali se usput zainteresovao za mašinstvo i stolarstvo; radio, učio, kako od drugih, tako i na svojim greškama.
Ovih dana, u trideset i nekoj, završava osnovnu školu i, uz konsultacije sa stručnjakom za čelik, projektuje metalnu konstrukciju za pomoćne objekte na imanju. Radoznala da saznam otkud tolika ljubav za kulinarstvo, brzopleto postavljam pitanje: „Kad si počeo da kuvaš?“. Primetivši da me odgovor: „Kad sam kao klinac ostao sam sa mlađom sestrom, jer je majka otišla na rad u inostranstvo“, zatiče potpuno nespremnu, brzo nastavlja da priča, kao da se izvinjava, o vojsci u kojoj je u stvari počeo ozbiljno da se bavi kuvanjem, pa sve do kurseva američkog kulinarskog instituta koje prati preko interneta i koje planira jednog dana da položi. Nemam šta da dodam ovoj priči – ćutim i seckam dalje…
Rusinska kuhinja
Rusinsku kuhinju odlikuju lepa, jednostavna jela koja uglavnom predstavljaju kombinaciju povrća i testa, s tim što su šunka, domaće kobasice i „sirec“ – specijalitet od mleka i jaja, nezaobilazni deo mrsne trpeze. Kapušnjiki su verovatno najomiljenije rusinsko jelo u Vojvodini, pošto su ga u svoju kuhinju uvrstili i drugi narodi. Pravi se od testa i dinstanog kiselog kupusa, oblikuje se u palačinku koja se zatim prži na ulju; obavezno se sprema na Badnji dan. Međutim, gorhelji je moj favorit – reč je o testu od kukuruznog brašna i kukuruznog griza (pola-pola), jaja, maslaca i cimeta, izmešanog sa narendanom bundevom. Oblikuje se u male lepinje, peče se u rerni, te je time i zdraviji obrok od prženih poslastica, a po želji se posipa vanil-šećerom.
Dok se nas dvoje bavimo kuhinjom, polaznice zgrafito-radionice, pažljivo dube nekoliko slojeva blatnog maltera, nanetog oko prozora u gonku. Reč je o renesansnoj tehnici kojom su se ukrašavale zgrade. Blatni malteri su bili bojeni u nijanse drugačije od one na fasadi; na svež malter su se utiskivale šare koje bi se nakon sušenja dubile alatima koji se upotrebljavaju u vajarstvu, sve dok se ne bi stiglo do podloge. Na taj način se dobijao reljefni, najmanje dvobojni ukras. Na drugoj pak strani dvorišta, u bašti, odvijala se permakulturna radionica – spirala za začinsko bilje bila je skoro završena (nedostajalo joj je samo jezerce), a polaznici su radili na pravljenju uzdignutih baštenskih gredica.
Između ta dva različita prostora ispunjena podjednakom marljivošću i željom za znanjem, Vlado je u žar zatrpavao zemljanu posudu sa vegetarijanskim gulašem, usput smišljajući desert od oraha, meda i badema, jer: „…deset je žena ’u žiriju’, mora sa pažnjom da se pristupi problemu…“. Kreativnost na delu – napraviti smislen, uravnotežen i ukusan obrok od onoga što imaš na raspolaganju. Ručak koji je Vlado skuvao okupio je oko velikog stola osunčane, zemljom isprljane, umorne i nasmejane ljude, uma pročišćenog od gluposti. Kao što rekoh na početku, život kakav bi trebalo da bude.
Izvor: Al Jazeera