Stezala je šaraljicu toliko da su joj vrhovi malenih prstiju pobeleli. Želela je i ona da bude vešta kao njene starije sestre, pa da je majka – ta mršava žena tamnih i tužnih očiju, koja zamišljena i nadneta nad naćve, mesi testo za uskršnji hleb – pomiluje po obrazu i pogleda je opet onako da joj se milina grudima razlije.
Topila je pčelinji vosak nad plamenom sveće i brižno držeći jaje, kao da joj je u ruci ono nejako ptiče što je onomad ispalo iz gnezda, “pisala” je na njemu šaru kako su je sestre uputile. Kroz otvorena vrata brvnare ulazio je svež, prolećni vazduh, obojen mirisom cvetova divlje trešnje. Čulo se žustro zujanje pčela oko košnica povrh kuće. Bila je mnogo gladna, ali je ćutke trpela. Sutra je Vaskrs – sutra će sve biti bolje.
Te 1799. godine bila je posebno velika glad u zapadnoj Srbiji, ali je nemaština bila uobičajena pojava među srpskim narodom – vekovima se živelo u surovim istorijskim prilikama. Crkva je dodatno, sa svojim postovima koje je propisivala, uticala na ishranu seljaka. Postova je toliko da je posnih dana više od dve trećine u godini. Narod je postio što iz straha od sveštenika, što iz sujeverja. Posebno je bilo teško postiti u vreme prolećnih i letnjih teških poljoprivrednih radova, pa se dešavalo da su ljudi padali od iznemoglosti.
Najgladniji svetac u godini
U hrišćanstvu praznik nad praznicima, Uskrs je u narodnoj religiji jednako veliki praznik kao i Božić. Narod ga još naziva Vaskrs, Vazam, Velik-dan ili Veligdan. Uskrsu prethodi sedmonedeljni post, koji počinje nakon Bele nedelje.
Prve nedelje, zvane Čista nedelja, post je bio strog u svakoj seljačkoj kući. Ljudi bi jeli samo jedan slabi obrok dnevno, najčešće uveče. U narednim nedeljama neko bi nastavio na isti način, a neko bi postio samo sredom i petkom. Tako sve do poslednje – Velike nedelje, koja je bila pravo ispaštanje.
U narodu se govorilo da je Uskrs “najgladniji svetac u godini”, jer pada u vreme kada su zalihe hrane bile istrošene. Srećom, tada su ljudi bili svesni važnosti zajedništva te su se u mnogim krajevima organizovali zajednički uskršnji ručkovi, obično kod seoskog zapisa; nakon ručka se priređivalo veselje, sa pesmom i igrom.
Raznovrsna narodna vjerovanja
Narodna verovanja se razlikuju, ponekad čak i između dva susedna sela. U toj raznovrsnosti, koju je iznedrila muka seljaka da se izbori sa surovom prirodom i da uspe svojoj porodici da obezbedi uslove za preživljavanje, neki običaji se izdvajaju po svojoj rasprostranjenosti, te je tako najčešći običaj kojim je počinjao uskršnji dan umivanje vodom u kojoj je, uz zdravac i rutvicu, prenoćilo crveno jaje ili pak trljanje jagodica i usana u crveno obojenim jajetom – u oba slučaja se verovalo da će ta osoba biti zdrava i rumena. Takođe, svuda se prvo ofarbano jaje čuvalo do sledećeg Uskrsa radi zdravlja ukućana. Ovde u Sremu to jaje se naziva “čuvarkuća”.
Ima i, na prvi pogled, čudnih verovanja, poput zakopavanja prvog ofarbanog jajeta u mravinjak da bi “kokoške nosile onoliko jaja koliko nose mravi”. Međutim, zakopavanje jajeta u zemlju je prastari paganski običaj koji vodi poreklo još od indo-evropskih naroda, samo što je tada bio vezan za verovanja u podzemna božanstva.
Na Veliku subotu su se mesili uskršnji hlebovi. Obredni kolač zvan uskršnjak mešen je od pšeničnog brašna, okićen bosiljkom i ukrašen slovom utisnutim drvenim pečatom – poskurnjakom. Kravajčići su mali uskršnji kolači u čiju sredinu je stavljano belo, kuvano jaje; njima su se ljudi darivali međusobno. U fruškogorskim selima je mešen kolač u obliku pletenice, u čiju se sredinu stavljalo crveno, kuvano jaje.
Adam Jorga, Rumun poreklom iz Uzdina u Vojvodini, ispričao mi je da se seća da su u njegovom selu, kada je bio mali, pripremali uskršnji kolač u čiju sredinu je stavljano suvo meso i razmrvljeno kuvano jaje. Reč je o kolaču koji se zove komkarica, u čije središte se stavljaju kobasice, slanina, dren i kopriva, i neposredno pred ručak udrobi se nekoliko uskršnjih jaja. Tim kolačem bi se ukućani komkali (pričestili) pre obroka.
Bogata trpeza
Dušanka Krneta, devojačko Matijaš, ima 80 godina, rodom je iz Bosanskog Grahova. Udala se za svog Jovu, Dalmatinca iz okoline Knina. Godine 1961. njih dvoje su krenuli put Vojvodine i svoj dom izgradili u Novoj Pazovi:
“Veliko siromaštvo je bilo tamo posle drugog rata, nije bilo fabrika, samo smo malo stoke čuvali… da je bilo bolje, ne bismo mi ovamo došli, nego je deda rekao: ‘Torbu i kruv u torbu, i uprti i id’u svijet. Uči se, živi, radi…'”
Iz detinjstva se seća da su ona i sestre za Cvetnu nedelju brale cveće i onda ga stavljale u vodu, u lonac, i ujutru se tom vodom umivale:
“Kako sam od mame i babe naučila, jaja farbam u lukovini, stavim pre toga gumice uzduž i popreko, i kad ih posle skinem jaje bude lijepo, k’o prekršteno. U post vjerujemo, a za Vaskrs spremam pogaču i, normalno, supu, meso i sve po redu”.
Gurmanski dragulj iz starih vremena
Sadržaj seljačke uskršnje trpeze je zavisio najviše od toga kakva je bila prethodna godina. U slučaju da je bila blagorodna, bez suše i ratova, na trpezi bi se našla pečenica: prase ako je Uskrs do Đurđevdana, a ako je od Đurđevdana, onda jagnje. Bilo je i meda, sira, suvog voća.
Međutim, postoji jedan gurmanski dragulj iz tih starih vremena, čiji je recept zabeležio Vuk Karadžić – reč je o zdravoj, hranljivoj i vrlo ukusnoj prvoj prolećnoj čorbi od koprive. Recept prenosim prilagođen savremenim jezičkim pojmovima: oprane mlade koprive stave se u vodu koja vri, tek toliko da se popare. Zatim se ocede i usitne nožem. U posudi u kojoj će se kuvati čorba zagreje se maslo ili ulje, i na njemu se proprži glavica crnog luka. Dodaju se koprive i meša se lagano da se sve to malo proprži. Doda se malo prosejanog kukuruznog brašna, sačeka da malo porumeni, uspe malo aleve paprike i nalije mlakom vodom. Kad čorba provri, spuste se u nju krompiri isečeni na kocke. Kad se krompir skuva, čorba se začini žumancetom i kajmakom.
Dobronamerni ljudi, širokog pogleda na svet i otvorenog srca, bez obzira na veroispovest, čorbu mogu “začiniti” i verovanjima u magijsku moć koprive, koja uz ostale narodne običaje služe isključivo tome da osiguraju zdravlje, napredak i blagostanje. A ima li neko kome to danas ne treba?
Izvor: Al Jazeera