U decembarskoj noći 2011. godine, kad se svetom zavrtela vest da je u nebesku koncertnu salu odšetala “bosonoga diva” Sezarija Evora, dopisivao sam se sa koleginicom Anom na Googlovom Hangoutsu. Spontano smo jedno drugom poslali i po jedan link sa YouTubea – ona meni “Tango za Evoru” Loreene McKennit, ja njoj Evorinu “Čežnju” (Sodade).
“Čudno je to koliko čovek može biti tužan i osećati gubitak zbog nekog kog nije poznavao”, napisala je Ana.
Ta njena rečenica pojavila mi se pred očima, odnekud, danas, kad su na radiju javili da je umro Fejat Sejdić, samouki maestro trube sa juga Srbije.
Ne znam da li su se Sezarija i Fejat ikad igde sreli muzicirajući uzduž i popreko zemaljske kugle, ali su im sudbine ispletene muzikom – došli su niodkud, bosonogi, i postali legende, svako u svom svetu i svako na svoj način. A imali su ono bez čega nema muzike – dušu, bar tri broja veću, čistiju i iskreniju od mnogih koji su notama za života zgrnuli milione. I Sezariji i Fejatu duša je bila i notna sveska i violinski ključ, takt, ton i sinkopa. Uz malo talenta i mnogo rada, note mogu da se nauče, da se uvežbaju tehnike sviranja i pevanja, ali…
Ne pomažu note ako nemaš duše
“Truba traži dušu, neće bez duše da svira, ne pomažu note ako je nemaš”, govorio je Fejat.
A i muzika traži dušu – i kad je sviraš, i kad je slušaš. Objašnjavao je to Fejat novinarima nekoliko puta, prepričavajući uspomene sa Svetskog festivala u Francuskoj 1982. godine.
“Nas su odredili da pratimo nekog njihovog pevača, koji otvara i zatvara festival. Oni mi dali note, a ja pojma nemam o notama. Kažem ja tom pevaču: ‘Šta će mi note? Otpevaj ti meni malo na uvo šta treba da se svira.’ On se uplašio, vrišti kako ćemo sve da mu upropastimo! Al’ kad je čuo da sam od prve odsvirao to što je tražio, razrogačio je oči. Tada je i počela naša popularnost u svetu… Da, za to treba da imaš talenat i ništa više”, tvrdio je Fejat Sejdić, valjda više uveren kako je talenat samo jedna obična činjenica iz njegovog života, nego što mu je bila namera da ikoga uverava u tu istinu.
“Talenat li je, geni li su – šta god da jeste, al’ Sejdo, brate, proslavi jug Srbije i Srbiju celu po svetu”, ushićeno je govorio moj studentski kolega Borče, “južnjak” iz leskovačkog kraja, dok sam svojevremeno, početkom osamdesetih, bio urednik u Radiju Studentski grad, u čuvenom beogradskom “Studenjaku”.
Doneo je, kao muzičku želju, ceo celcat album probrane muzike Fejata Sejdića, koju je izdao tadašnji zagrebački Jugoton, sadašnja Croatia records. Danas bi to bilo za “verovali ili ne”, ali tad nije, jer su u Zagrebu i Ljubljani bili skloniji da, štampajući kvalitetnu i slušanu muziku iz Srbije – od rocka do narodnih nota, preduhitre tromu i pospanu beogradsku Produkciju gramofonskih ploča.
A na tom albumu (pojedinih numera ima i danas na YouTubeu, piše da ih je okačio upravo Jugoton) Sejdićev orkestar svira čuveni “Svilen konac” Vlastimira Pavlovića Carevca i “Izgubljeno jagnje” – numeru bez koje se ne može zamisliti nijedan festival trube u Guči.
‘Mogao sam da živim u Parizu, Londonu…’
Na istoj “longplejki” je i neslužbena peruanska himna “Kondorov let”, vanremenski hit sa Anda, koji je – kažu muzički znalci – snimljen u više od 4.000 verzija. Jednoj je malo svoje duše dodao i Fejat Sejdić, nekad bosonogi klinac iz bojničke ciganmale, potonja zvezda kojoj su, stojeći, aplaudirale i mnoge svetske ličnosti.
Fejatovu trubu slušali su, među ostalima, Ričard Barton, Šarl De Gol, Orson Vels, Vili Brant, Leonid Brežnjev, Salvador Dali, Ajrton Sena, svirao je Ričardu Bartonu, engleskoj kraljici Elizabeti Drugoj, nekoliko puta i Josipu Brozu Titu, za kog kaže da je bio veseljak. Ne seća se, međutim, da se muzici veselio i Slobodan Milošević kad mu je bio u publici.
[[{“attributes”:{},”fields”:{}}]]
Nekoliko nastupa Fejat Sejdić je imao i sa “Gipsy Kingsima”, pa su “postali kao familija”, a za buduće nastupe sa “Kingsima” štafetu je preuzeo unuk Nemanja.
“Prošao sam ceo svet, mogao da živim u Parizu, Londonu… Putovao sam od Evrope, preko Rusije, do Australije. Svuda su me slavili i veličali, svuda su me nagrađivali, a danas najviše vremena provodim u svojoj sobi”, ispričao je koleginici Milici Ivanović nekoliko meseci pre nego što će mu sudbina zatvoriti životni krug tamo gde i je i počeo – u Bojniku pored Leskovca.
Trube se, krišom od oca Kadrije, prvi put latio sa tri godine i – dobio batine, jer je očev instrument bio porodična svetinja. Ipak, tad je prvim zvucima trube často mahalu, skoro sa istog mesta na kojem je i njegov otac Kadirija kriomice duvao u trubu svog oca Rustema, koji je, kažu priče, trubom kuražio srpske vojnike tokom pogibelji u Prvom svetskom ratu.
‘Nisam ni znao za menadžera’
Fejat je talenat nasledio od dede, a od oca orkestar, sa kojim je više od dve decenije svirao u Guči i samo prvi put prošao bez nagrade. A posle su ga molili da nastupa van konkurencije, ne bi li se i drugi domogli nekog odličja.
Prebirajući po uspomenama, Fejat se potkraj života prisećao brojnih priznanja. Šta god da je dobijao po belom svetu, najviše mu znači Orden rada sa srebrnim vencem za napredak zemlje iz 1987. godine. “Kraljem trube” proglašen je 2009. godine, na Filmskom festivalu u Vrnjačkoj Banji.
“Takvu čast nije doživeo ni jedan vođa duvačkog orkestra, a velika mi je čast što sam dobio i nacionalnu penziju, kao jedini trubač u Srbiji”, ispričao je Fejat.
Ponekad ga je na svetskim turnejama zbunjivalo što su o nastupima muzičkih zvezda po festivalima na kojima je svirao brinuli – menadžeri.
“Ja nisam ni znao za menadžera, bio sam sve – i vođa orkestra, i prva truba, i menadžer. Ma, bilo je dovoljno samo da ih pogledam i oni su znali kako da sviraju.”
I da se igra, i da se plače
Premda Fejat poslednjih 14 godina, zbog bolesti, nije svirao, Sejdićima je, nema sumnje, truba u krvi. On sam ih je u karijeri promenio šest, a poslednju je poklonio unuku Nebojši, nasledniku koji danas kaže da su mu “sva vrata svud otvorena čim pomene dedino ime”.
Dvoipogodišnji Viktor je šesta genracija Sejdića kojoj bi truba mogla biti muzički i životni putokaz. Deda mu je, nekoliko meseci pre nego što će se dostojanstveno preseliti u neki nebeski orkestar, poklonio prvu trubu. Talenat, geni, volja za svirkom i ljubav prema muzici bi, valjda, trebalo da učine ostalo…
Jedino što dede više nema, da posavetuje kako kroz pisak trube dah duše pretvoriti u muziku od koje se ljudima nekad igra, a nekad plače.
Izvor: Al Jazeera