„Je l’ znaš ti zašto ptica baš tako rano, zorom, peva? Zato što se raduje novom danu! Preživela je noć, ide da svije gnezdo i odgaji mladunčad… Kod nas ljudi je to malo drugačije: ujutru samo mislimo kakve su nam obaveze, koga ćemo prevariti, slagati ili nešto nedolično uraditi… a trebali bi da se ugledamo na taj životinjski svet, svima bi nam bilo lepše”.
Naš Trba – legenda od čoveka. Bliži se osamdesetoj, ali sa obale, gipko i lako, uskače u svoj čamac i otiskuje se svakog dana na Dunav: da proveri mreže, ali i da obiđe obalu u ritu, sa banatske strane. Zimi, kada led okuje reku, a temperatura se spusti i do minus trideset, Trba svejedno prođe obalom Belegiša, da proveri da li je sve u redu. Dok hodamo niz Dunav ka čamcu, pokazuje mi mesto gde je Kusturica snimao “Andergraund” i sa mešavinom čuđenja i poštovanja se priseća kako je sa Borom Todorovićem jedno veče popio po pivo, a Kusta onda nije dozvolio Bori da snima, “… vidiš, zbog jednog piva”. Par belih labudova, koje Trba hrani, prilaze obali, a na nekih sto pedeset metara udesno veliko jato roda sleće među još brojnije krdo crnih svinja – nadrealna scena: “To su ti mangulice; još za vreme Miloša Obrenovića odavde su se izvozile u Peštu i Beč. Navodno je njihova mast zdrava, kao riblje ulje…”.
Neumoran, radoznao i “živa enciklopedija”, dok odvezuje čamac ponosno priča kako su nedavno arheolozi pronašli još jedan lokalitet u Belegišu koji je, izgleda, stariji od rimskog doba, a mene zanima zašto je Bora “Trba” Barački, odbojkaški reprezentativac SFRJ, sa internacionalnom karijerom u Belgiji, u poslednjih dvadeset godina odabrao belegišku obalu za svoj dom:
“Dolazio sam ja ovamo još od svojih dvadesetih, kad god su mi obaveze dozvoljavale. Sednem tako, gledam reku i prirodu oko sebe, i razmišljam kako je Dunav pre milion ili više godina probio đerdapsku klisuru na svom putu ka Crnom moru i da se od tada ukazalo ovo naše panonsko blago kao kopno. Tada se osetim slab pred tolikom snagom i kao mrva u odnosu na toliko vreme – upravo to mi je bilo potrebno u godinama kada krv vri, kada žudiš za uspehom, kada misliš da možeš ili, još gore, da treba da baciš svet pod svoje noge. Iz duboke zahvalnosti koju osećam zbog te usluge, sredinom devedesetih sam došao ovamo da ostanem”.
Finska ptica u Dunavu, među ribom
Nadjačavajući buku brodskog motora, sa širokim osmehom priča kako su “onda” odbojku trenirali bosi, na šljunku ili betonu, jer su se “tajgerice” čuvale za utakmice, pa su im tabani bili “k’o potkovani“; pomalo stegnutih usana, seća se peripetija sa odlaskom u Belgiju preko holandske ambasade u Beogradu, a onda se plave oči zacakle, verovatno od vetra sa Dunava, dok priča o svom velikom prijateljstvu sa Vladom Komarom, “gromadom od čoveka” (poljski bacač kugle, olimpijac) ili kako se sa Žućkom (Radivoje Korać) redovno nalazio u jednom kafeu u Liježu da razmene vesti “iz naše Juge”…
Sa vidnim olakšanjem skreće priču na neobičan ulov koji je imao na tom mestu: “Išao sam čamcem odatle i iz daljine video da se u mreži nešto prevrće, mislio sam da je neka krupna riba. Međutim, kada sam došao bliže, video sam da je jedna ptičurina, sa povijenim orlovskim kljunom i ogromnim očima, zapetljana u mreži, sa sve ribom u kandžama. Nisam mogao drugačije da je izvadim, nego sam stao čizmom na mrežu, potopio je i vezao ptici maramicu preko glave da je ošamutim. Otpetljao sam je i dok sam joj vezivao noge našao sam prsten na kojem je pisalo “Museum Zoological Finland”. Sa jednim mojim prijateljem ornitologom smo slikali prsten i sliku poslali u Finsku. Zahvalili su nam se Finci i obavestili da je pticu prstenovao izvesni gospodin Hekkonen koji ih ima ukupno 20 pari. Reč je bila o vrsti “fischadler – orao-ribar”, četvrti put zabeleženoj na ovim balkanskim prostorima. Ja sam, eto, imao tu veliku čast da joj pomognem… Pustili smo je tamo na carskom drumu: samo je raširila krila, vetar ju je uhvatio i podigao u visine… Siguran sam da se vratila kući sretno”.
“Uvek se pitam kad ulovim jegulju: zašto ona iz slatkih voda ide ka Sredozemlju, pa kroz Gibraltar preko Atlantika sve do Sargaskog mora gde se mresti; onda se vraća istočnom obalom južne Amerike, pa pređe preko i onda putuje nagore uz obalu zapadne Afrike, pa opet kroz Gibraltar stigne sve do Belegiša da bi se baš meni prikazala…”
Amazonska kornjača i njemački ratni brod
Sa puno poštovanja priča o Dunavu koji je blagodaran, ali koji ne prašta nerazumno čovekovo ponašanje. Kivan je zbog kiselih kiša, zaprašivanja, veštačkih požara koji uništavaju šumu. Ne razume zašto se baš kanadske topole sade uz obalu za odbranu od karpatskih vetrova, kada ta vrsta topole cveta u obliku onih “maca” koje izvrše pomor među ribom koja ih proguta: “… a recimo ove naše, domaće topole nemaju te “mace”.
Drugo, velika hladovina koju obrazuju krošnje nadvijene nad reku, ne pogoduje mrestu šarana: “Šaran se mresti kada voda dostigne temperaturu od minimum 16 stepeni celzijusa, a u velikoj hladovini čeka malo duže pa promaši period kada su visoki vodostaji, a samo uz ta dva ispunjena uslova imamo nove generacije šarana”. Nadovezuju se priče jedna na drugu: o amazonskoj kornjači koju je ulovio u Dunavu i predao na čuvanje beogradskom zoo-vrtu, o potopljenom nemačkom ratnom brodu iz Drugog svetskog rata, o bućkanju kao načinu ribolova, o tome kako već pedeset godina zapisuje vodostaj Dunava od Bezdana do Beograda – prateći promene, naučio je da, sa velikom preciznošću, predvidi uslove za ribolov ili poplave. I o tome kako je, za života, tri puta prešao zaleđeni Dunav – sad, sa ovom pameću, to nikada ne bi uradio…
Dan sa Trbom se primiče kraju, ali njegova energija ne jenjava – prži ribu u tučanom tiganju, telefonira svom drugaru Kamenku (Kamenko Katić, novinar i etnolog, legendarni prezenter vremenske prognoze u Dnevniku tadašnje jugoslovenske radio-televizije) da dođe i pridruži nam se dok večeramo. Miris pržene ribe budi čula. Pod vedrim nebom, na jednostavnom, drvenom stolu su još samo beli hleb i vino; sa “knedlom u grlu” shvatam da me je Trba, dobronameran i nenametljiv kakav jeste, danas učio šta je pravo bogatstvo u životu.
Izvor: Al Jazeera