Inauguracioni govor novog predsednika Srbije Aleksandra Vučića protekao je u dosta povišenom emotivnom tonu, što se od njega i očekivalo. Na burne izlive njegovih osećanja smo već navikli, što bi rekao narodni poslovičar – Vučić bez afekta kao selo bez crkve. Ovog puta nije bilo uobičajene ljutnje, uvređenosti i pravedničkog gneva, već su dominirali znatno nežniji tonovi. Ljubav i osećanje zajedništva – to su bile ključne emocije pristupne predsedničke besede.
Lepo je videti da smo dobili predsednika koji se ne stidi otvorenih ljubavnih izjava: “A ja ovu zemlju volim iznad svega”. Kao i svaki zaljubljeni čovek, i predsednik je sklon preterivanju: “Za Srbiju, za njene građane, za budućnost koju treba da osvojimo, moram da dam bukvalno sve”. Skeptik bi pomislio da u politici nema ničeg romatičnog, da je to jedan poprilično birokratizovan posao, u suštini vraški dosadan, pa mu zato nisu sklone kreativnije prirode, ali ipak ima ljudi koji i u svetu beskrajnih sednica, sastanaka, pregovora i konferencija mogu da pronađu pravu ljubav.
Zato valjda naša država nikako da postane ono što treba da bude – servis građana, već uvek ima neki mitski oreol oko glave. Teško je zamisliti političara, ma koliko emotivan bio, kako izjavljuje: “A ja iznad svega volim ovaj servis građana”. Nekako ne ide, zvuči odveć komično, a ozbiljan funkcioner sebi sme sve da dozvoli osim da ispadne smešan.
Sve prave su ljubavi tužne
Gde je ljubav, tu je i osećanje zajedništva. Upravo na tome će raditi novi predsednik: “Na zajedništvu i jedinstvu onih koji vole Srbiju, onih kojima je Srbija preča i od ličnih i od partijskih interesa”.
Bojim se da će predsednik teško naći partnere u srpskoj politici za ovakvo pregnuće. Tu važi pravilo “ljubav za ljubav, a sir za pare”, a naklonost prema sopstvenom buđelaru je strast ogromne snage koja obuzme celog čoveka, ne ostavljajući mesta za bilo šta drugo.
Lepo reče Đorđe Balašević: “Sve prave su ljubavi tužne”. Srbija očigledno pati od manjka ljubavi i zajedništva, za Vučića je njegova voljena zemlja “podeljena i interesima razdrobljena”, “rasparčana ambicijama, razmeđena sujetama, posvađana oko ideologije, vere, partije, nacije, kluba”. To je samo još jedna varijacija na staru, izanđalu temu da su uzrok svekolikog srpskog jada vazda bile naše tradicionalne podele na partizane i četnike, zapadnjake i rusofile, kosmopolite i nacionaliste, radnike i gazde, dobro i zlo, svetlost i tamu, duh i materiju, parne i neparne brojeve, mozillu i chrome… Reklo bi se da Vučić, kao i brojni drugi konzervativci, veruje kako je potrebno samo prevazići te gnusne podele, postići nacionalno jedinstvo i odmah ćemo stići u tu dugo priželjkivanu svetlu budućnost.
Sve to zvuči lepo, emotivno i nadasve romantično, ali tu postoji jedan mali, sićušni problem. Društvo je sačinjeno od ljudi, a ljudi su različiti, pa imaju i raznolike poglede, želje, interese i stremljenja. Ništa nije zdravije za ljudsku zajednicu od diferenciranih grupa koje se međusobno bore za svoje ideje i interese, to stvara snažnu društvenu dinamiku i istinsku demokratiju.
Jedinstvo je fantazam i nema mnogo veze s realnošću. Da parafraziram Krležu, ne postoji nikakvo srpstvo koje bi ujedinilo milionera Miroslava Miškovića i njegovu radnicu s platom od 200 evra. Kao što ne može biti zajedništva između borca protiv fašizma Koče Popovića i kolaboranta Nikole Kalabića. Jedinstvo pretpostavlja dominaciju, a ne ravnopravnost; to je stanje u kojem svi misle kao jedan, a on “zebe od mnogo mišljenja”. Zato ga i zagovaraju pretendenti na mesto vođe koji će diktirati čitavom društvu svoje ideje, a sve u cilju nacionalne homogenizacije.
Samo prazna osjećanja
Novi predsednik nije potrošio svu ljubav na Srbiju, ostalo je nešto i za region koji vidi kao “jedan veliki sistem spojenih sudova, i sudbina, i da nama, u Srbiji, ne može da bude dobro, ukoliko bilo kome, oko nas, bude loše”. To je zaista plemenito, samo bi nam svima bilo bolje kad bi predsednik obuzdao svoje bliske saradnike Ivicu Dačića i Aleksandra Vulina koji koriste svaku priliku da ospu baražnu paljbu po Hrvatskoj. Ili kad ne bi slao vozove s natpisom “Kosovo je Srbija” u pravcu Prištine. Ili kad ne bi istovremeno podržavao jedinstvenu BiH i Milorada Dodika koji svako malo preti da će otcepiti Republiku Srpsku. Ili kad predsedniku bliski tabloidi ne bi iz dana u dan širili svaku zamislivu vrstu međunacionalne mržnje. Bez konkretnih dela kojima bi potkrepio svoje reči, Vučićev govor se svodi na – da parafraziram Arsena – samo prazna osećanja.
U inauguracionom govoru predsednik se poslužio omiljenim postmodernističkim postupkom – kolažom citata, a za kraj je ostavio Lao Cea koji je rekao: “To što te neko voli, daje ti snagu, a to što ti nekoga voliš, daje ti hrabrost”.
Mogao je da izabere i neku drugu misao utemeljivača taoizma, recimo: “Upravljati, a ne potčinjavati – to je mistična vrlina”, ili: “Ima ih koji bi da pobede svet i po svojoj zamisli il’ želji da mu dadu lik, vidim – uspeti neće”.
Izgleda da ovakve ideje nisu primerene ceremoniji, a imaju i ponešto subverzivan karakter. Bolje se držati proverenih citata na temu ljubavi, tu nema greške. Pogotovo što se poslednjih godina na svakim izborima pokazuje da odnos Vučića i Srbije nije neka prolazna avantura, već prerasta u ozbiljnu vezu. Ako sledimo do kraja logiku ljubavnih metafora, Vučić još nije stigao ni do polovine svoje vladavine – jer brak u Srbiji u proseku traje 12 godina.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Agencije