Bijem ženu i djecu, pljujem druge, ali volim otadžbinu

Ljubav prema otadžbini i naciji je neupitna vrijednost, stvar zdravog razuma, najprirodnija emocija koja se ne dovodi u pitanje, piše autor (Reuters)
Ljubav prema otadžbini i naciji je neupitna vrijednost, stvar zdravog razuma, najprirodnija emocija koja se ne dovodi u pitanje, piše autor (Reuters)

Ljubav prema svom narodu i svojoj državi postala je dogma u koju se ne sme sumnjati. Zaklinjanja u ovu specifičnu vrstu erosa su svakodnevna pojava – kako u medijima, tako i svakodnevnom životu.

Ljubav prema otadžbini i naciji je neupitna vrednost, stvar zdravog razuma, najprirodnija emocija koja se ne dovodi u pitanje, to je jednostavno nešto što se podrazumeva. Kako pre neki dan lepo reče dramski pisac Siniša Kovačević: “Rodoljublje ili patriotizam je osećanje koje je podrazumevajuće, pri čemu odnos prema otadžbini spada u one prelepe iracionalne ljubavi, poput emocije prema roditeljima, detetu ili partneru.”

Toliko se priča o toj ljubavi da bi se reklo kako je postala sveprisutna, kao vazduh. Pošto je narod sačinjen od mnoštva pojedinaca, logično bi bilo očekivati da se narečena ljubav u punom sjaju ispoljava u njihovim međusobnim odnosima, da tu sve vrca od empatije, razumevanja i brige za druge. Jedino što je to teško primetiti u svakodnevici. Kao što je pevao Bora Čorba pre nego što je postao četnik: “Teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi…”

Patriotizam na djelu

Recimo, u Beogradu živi više od 2.000 beskućnika, a postoji samo jedno prihvatilište koje može da primi jedva stotinjak osoba. Za normalan život pre svega je neophodan krov nad glavom, imali su ga i pećinski ljudi, ali izgleda da to ne važi za naše društvo.

Nadležni funkcioneri, koji, naravno, vole svoj narod do imbecilnosti, ne preduzimaju ništa da pomognu beskućnicima, a ni rodoljubivi sugrađani se nisu pretrgli od inicijative. Možda beskućnici nisu Srbi, ko zna?

Istraživanje Saveza samostalnih sindikata iz 2012. godine pokazalo je da četvrtina radnika trpi zlostavljanje na poslu, popularni mobing. Rezultati i nisu tako porazni kao što mogu da se učine na prvi pogled, jer ovde svako ko ima bilo kakvu moć maltretiranje podređenih doživljava kao profesionalnu obavezu, svejedno da li je u pitanju vlasnik firme, direktor, politički funkcioner ili radnik na šalteru.

Čemu uspinjanje na društvenoj lestvici ako ne možete sa svoje prečage da pljuckate na one koji su ispod vas? Možda to famozno rodoljublje podrazumeva izvesnu dozu sadomazohizma? I to je neka vrsta ljubavi.

U poslednjih 10 godina u Srbiji je 327 žena ubijeno u porodičnom nasilju. Dobro, možda su tih 327 ubica neki izrodi, izdajnici roda svog i autošovinisti. Međutim, istraživanje mreže Žene protiv nasilja Evrope pokazalo je da je svaka druga žena u Srbiji imala iskustvo nasilja u porodici. Pedeset posto nije mali procenat, to ozbiljno dovodi u pitanje rodoljubiva osećanja našeg življa, prevashodno muškog.

Možda su ti silni nasilnici zaista patriote, vole ceo srpski narod, ali sa jednim sitnim izuzetkom – sopstvene žene. Mnogo je lakše voleti apstraktni narod nego konkretno ljudsko biće, otuda i popularnost rodoljublja. Uostalom, nijedan muški siledžija ne živi s narodom pod istim krovom, a nije ni pametno muštrati narod, jer je daleko brojniji, jači i može lako na siledžijstvo da uzvrati organizovanjem hajke ili linča.

Prošle godine u Srbiji je bilo 6.502 prijave za nasilje nad decom, diskriminacija manjina je svakodnevna pojava, Romi se tretiraju kao niža bića, LGBT osobe kao bolesnici i neprijatelji zdravih rodoljuba, osobama sa invaliditetom se uskraćuju obrazovanje i zaposlenje, nebriga prema pacijentima je normalna pojava – primera ima na stotine, moglo bi se nabrajati do sutra.

Posezanje za statistikom nije ni neophodno, dovoljno je da malo pogledate oko sebe. Jeste da ste patriota, da bezgranično volite svoj narod, ali budite iskreni prema sebi – ponekad nije lako biti okružen tolikom ljubavlju. Pogotovo ako niste tajkun ili politički moćnik, ako ste ikad bili potrebiti i slabi, nemoćni i nezaštićeni – znate o čemu govorim.

Ili ako se, daleko bilo, po nečemu izdvajate iz sredine, ako štrčite pameću, obrazovanjem, talentom i znanjem – onda nema potrebe da vam bilo šta pričam, sve ste već osetili na svojoj koži. Mržnja prema sposobnima je oduvek bila okosnica sistema (bez obzira na trenutno političko uređenje), takoreći obeležje nacionalnog identiteta.

Hod po autošovinističkim mukama

Istini za volju, paradoks koji bi se mogao smestiti u retoričko pitanje: “Ako već toliko volimo svoj narod, zašto se onda toliko mrzimo?” – nije karakterističan samo za Srbiju. Sličan apsurd prisutan je i u ostalim republikama bivše nam Jugoslavije, ali i u brojnim zemljama u svetu, izuzeci su zaista retki.

Uhvatio sam se srpskog primera iz prostog razloga što najbolje poznajem situaciju zemlje u kojoj živim, a i moram nekako da opravdam svoju “srbomrzačku” reputaciju. Pravi rodoljubi su ionako slepi za ovaj paradoks, oni veruju da bi nam država procvetala samo da nije šačice zlih izdajnika, mrzitelja sopstvenog naroda, stranih plaćenika, domicilnih ništarija, podlih autošovinista koji rovare protiv svoje nacije i otadžbine.

Nije lako patriotama s nama, ali nije ni nama baš prijatno među tolikim rodoljubima. Teško je ispoljiti svoju mrziteljsku prirodu u ovako prijateljskom okruženju, gde se ljubav prema pripadnicima srpskog naroda manifestuje na svakom koraku.

Na primer, dešava se da u autobus uđe žena s bebom, puno vozilo patriota, a niko neće da joj ustupi mesto, pa mi izdajnici teška srca moramo da se žrtvujemo. Poznajem jednog autošovinistu teške kategorije koji redovno udeljuje pare prosjacima, čak i ako su Srbi. Znam i neke izdajnike koji pružaju besplatnu pravnu pomoć, i ne pitajući onoga kome je pomoć potrebna koje je nacionalnosti.

Ima i jedan potpuno nastran: mrzi ratne zločince poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića, a pomaže običnim ubicama i ostalim robijašima po srpskim zatvorima. Neki, opet, pozajmljuju novac ljudima za koje znaju da zajam neće vratiti, bez obzira što se dužnici prezivaju na -ić.

Uopšte, ti “srbomrsci” su često vrlo pristojan i solidaran svet. Izgleda da je i njih zahvatila sveobuhvatna plima ljubavi prema sopstvenom narodu. Istine radi, i među njima ima pravih mrzitelja, ali to nije ništa lično niti na nacionalnoj osnovi, jer su to mahom mizantropi.

Nesretna ljubav

Ako bismo manje voleli svoju naciju i državu, možda bi nam ostalo više ljubavi za ljude. Teško je voleti ceo jedan narod, to je preveliki zalogaj i za svetitelje, a kamoli za nas, obične smrtnike. Nije lako osećati naklonost prema tri, ili sedam, ili 80 miliona ljudskih bića. Možda je lakše probati s jednom osobom, ili sa dve-tri, a ako dogurate do desetak – to je već ogromna stvar, više nego dovoljno za čitav jedan život.

Patriote vole da govore o ljubavi prema nacionalnoj istoriji i kulturi, prema jeziku i pismu, prema nacionalnim simbolima – ali ta ljubav je uvek nesrećna, jer ni istorija, ni kultura, ni ćirilica, ni zastava ne mogu da vam uzvrate osećanja. To može samo drugo ljudsko biće.

Voleti nekog ili nešto bez ikakve nade da će vam ljubav biti uzvraćena – na prvi pogled deluje prilično nesebično, ali takve emocije psiholozi tretiraju kao poremećaj, koji je, usput budi rečeno, izlečiv. Kao što reče Franc Ksaver fon Bader: “Srce je hranjeno i supstancirano samo drugim srcem, i u svakoj drugoj hrani ili uživanju srce na kraju ostaje prazno.”

Ta praznina bolno zjapi iz svake propovedi o ljubavi prema narodu, otadžbini i sličnim pričinama.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO