Koji minut posle podneva 12. marta 2003. godine, krenuo sam laganim korakom uzbrdo uz ulicu Grčića Milenka, sa namerom da u Vojislava Ilića uhvatim trolejbus i odvezem se do poslednje stanice, pa potom pravo na Kalemegdan.
Dan bio je prelep. Prvi nagoveštaj proleća. Idealan za celodnevno druženje u prirodi, sa tendencijom produžetka u večernji beogradski kafanski provod.
Uvek sam najviše voleo kad usred radnog dana, kad mu vreme nije, sa društvom priredim sebi hedonistički užitak. Obožavao sam da mi lenjo i sporo prolaze trenuci na suncu, sa pogledom na reku, uz pivo, dobar dim, drugare i neobavezne razgovore.
U trolejbusu mi zazvoni telefon.
Zove drugar sa kojim treba da se nađem.
On: “Jesi krenuo?”
Ja: “Aha, evo me u troli. Bližim se Slaviji.”
On: “Ej, javili da je bila neka pucnjava ispred Vlade. Kažu pokušaj atentata na Đinđića.”
Ja: “Šta!? Ma daj… Silazim odmah, ‘ajde se nađemo u Nemanjinoj da vidimo šta se dešava.”
On: “'Ajde, tu sam za deset minuta.”
Spuštam se od Slavije ka zgradi Vlade u Nemanjinoj i već vidim komešanje poveće grupe ljudi. Prepoznajem kolege novinare, fotoreportere, snimatelje.
Zbunjeni su, napeti, svako je nešto čuo, poneko i video, kažu da je samo ranjen, neko umiruje “lakša povreda”, drugi opet sluti “neće preživeti”, policijska kola sa rotacijom pristižu, vesti, poluinformacije i potpune izmišljotine mešaju se u toj gunguli novinara, slučajnih prolaznika i radoznalaca. “Ko je pucao, odakle, jesu li ih uhapsili…”
Neka žena plače. Mladić je grli i teši. I dalje ne znamo je li premijer živ ili nije. Šokiran sam. I dalje je lep dan. I dalje imamo mogućnost da nastavimo našim putem. I dalje ovo može da bude početak bezbrižnog zezanja u prvom toplom danu ove godine.
Može li, stvarno? Drugar i ja nastavljamo gde smo i krenuli, pešice ka Kalemegdanu.
Sedamo na brdašce blizu Nebojšine kule. Otvaramo limenke piva i tiho kažemo “Za Zorana”. Uvek smo Đinđića zvali Đinđić. Otkud nam sad to “Zoran”?
Pijemo u tišini i gledamo u reku.
***
Prvo sam voleo Vuka Draškovića. I blagovremeno zamrzeo Šešelja. Još u osnovnoj školi. Roditelji su me zafrkavali zbog moje ljubavi prema bradatom kralju trgova, zbog svih brojeva Srpske Reči koje sam kupovao, zbog Noževa, Sudija i Molitava koje sam kao klinac “gutao”, zbog postera Srpskog pokreta obnove koje sam izlepio po zidovima dečije sobe…
Tata i mama uvek su bili naklonjeniji nekoj građanskoj opciji. Pekić, Mihiz, Mićunović i konačno mladi Đinđić, bili su tada njihov izbor. Ne i moj.
Samo Vuk! Sviđala mi se njegova teatralnost, dramatičnost, uvek je bilo nečeg epskog u njegovoj pojavi, nastupu i govoru.
Ljubav prema Vuku, međutim, neprimetno se tokom demonstracija, protesta, mitinga, a pogotovu za vreme tromesečnih šetnji 1997. godine, pretvorila u ljubav prema parodiranju Vuka.
Ono što me je krajem osamdesetih očaralo kao klinca od 13, 14 godina, sada mi je kao dvadesetogodišnjaku delovalo kao izveštačeno i prenaglašeno glumatanje. I samim tim idealno za sprdnju.
Moj favorit postao je Đinđić. Često je bio nasmejan, to mi se dopadalo. Moja klasična fora sa demonstracija: Đinđić drži govor, masa ga prekida pokličima “Mogu da ti p..e Zorane, Zoraneee, Zoraneee”, ja se u gužvi okrećem od bine ka masi i kao odobravam u fazonu “tu sam, može, izvol'te”.
Znam. Glupa je fora bila i tada, ali to je uspomena i kakva je da je moja je.
***
U februaru 1997. konačno su demokratske snage uspele da konstituišu Skupštinu grada Beograda i to prvu posle Drugog svetskog rata u kojoj na vlasti nisu bili komunisti.
Požurio sam kao reporter Studija B na terasu Skupštine grada i prisustvovao simboličnom činu skidanja zvezde petokrake sa kupole ovog zdanja. Bilo mi je istovremeno i žao zvezde i drago zbog naše pobede. Te večeri sam se slikao sa novim gradonačelnikom Beograda Zoranom Đinđićem.
Lepa devojka na slici je moja tadašnja koleginica sa Studija B Snežana Protić.
Ništa se ne sećam da li sam ili nisam tada popričao sa Đinđićem. Mogao bih sad da izmislim da mi je rekao ovo ili ono i da sam u tom trenutku osetio veliku bliskost sa tim čovekom, bliskost koja mi daje sva prava da ga u godinama nakon njegove smrti oslovljavam sa “Zoran”, ali jok.
Slikali smo se i to je to. Nije baš neka priča, ali opet kažem, moja je uspomena i šta sad?
***
Stajao sam preko puta Vukovog spomenika u Bulevaru Revolucije i posmatrao nepreglednu kolonu ljudi koji su pratili Đinđića na večni počinak.
U raznim kolonama sa tim ljudima bio sam nebrojeno puta. Ali to su bile bučne kolone. I uglavnom vesele, bar dok nas ne pojuri murija. Pištaljke, trube, dobošari, humor, svest o tome da smo u koloni ispravne i pravedne stvari. Inat-kolone.
Ovo je, međutim, bila tiha kolona. Toliko ljudi a takva tišina.
Ne sećam se tačno kako sam se tada osećao, ali danas, četrnaest godina kasnije, evo vidim sebe kako se uključujem u tu ogromnu tihu kolonu, reka ljudi me nosi u Ruzveltovu, pa dole ka Novom groblju i kao da me iz nekog razloga grize savest.
Jesam li ga dovoljno razumeo? Jesam li ga dovoljno voleo? Jesam li ga dovoljno čuvao?
***
Ne uključujem se u kolone povodom obeležavanja Đinđićeve smrti.
Ne oslovljavam ga “Zoran” jer Đinđića smo uvek zvali Đinđić. Barem mi koji ga nismo lično poznavali.
Radije ću se, umesto kolone, naći sa drugarom i uputiti ka Kalemegdanu. Ima tamo pored Nebojšine kule jedno brdašce.
Popićemo koje pivo u čast i u sećanje na mog nasmejanog imenjaka.
Izvor: Al Jazeera