Začuđuju me kadgod pojedini moji prijatelji, neki i politički analitičari, ali svi uglavnom tinejdžeri ili mlađi u vreme održavanja Osme sednice [Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije] kad kažu da su/smo (mi) “gubitnici” tog političkog obračuna previše i predugo njime zaokupljeni, te da su/smo njegovi svojevrsni zatočenici i taoci, pa i veoma skloni da tvrde/tvrdimo da sve(t) počinje od tada.
Dakle, počinje od tih 23. i 24. septembra 1987. godine, kad je Slobodan Milošević na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije pod tim rednim brojem, na jednoj ideološko-propagandnoj temi (brzom rešavanju problema, eto ti ga sad – na Kosovu) politički porazio svog prijatelja i mentora Ivana Stambolića. A on ga je i bio doveo na (svoje) mesto predsednika CK SK Srbije.
Ne, ne počinje sve(t) od tada!
Ali od tada, najpre u Srbiji, a ubrzo potom i u zemlji koja se sada zove (deo) region(a), prestaje da postoji život, ako ne baš dobar, a ono uredno raspoređen. Život u kojem je moglo da se planira, očekuje i nada…
Zato sam pomalo likovao kad su, povodom 30. godišnjice ovog “prelomnog događaja” u novijoj srpskoj istoriji koji nekim učesnicima poput Azema Vlasija još “izaziva gađenje”, mnogi ozbiljni ljudi ustvrdili ono što ja 30 godina smatram, da ona, Osma sednica, u Srbiji još traje. I da se “njen duh” ili “vampir” i sada vrzma oko vrha ne samo srpske vlasti. I ne samo ove, dodaću. (A plus, na baksuznih 13 godina od drugog dana sednice, završilo se 13 godina Miloševićeve autoritarne vladavine gubljenjem izbora od Vojislava Koštunice.)
Ključne posledice Osme sednice, što ih godinama osećamo, sada su postale “legitimni”, iako ne i legalni oblik vršenja vlasti – izgradnja i uzdizanje vođe/a, manipulacija narodom, nacionalizmom, Kosovom, šetanje svetih moštiju, neugaslo perpetuiranje radikal(stv)a, pozdravni telegrami, proglašavanje vođe za počasnog građanina, slike na svakom koraku, državni teror, kriminal…
‘Nije loše – grozno je’
Oodavno sam zapazio – a i to zapažanje je, mislim, posledica tog septembra 1987. godine, da sociologija i politikologija kao nauke postaju izlišne kad se spuste na lični, privatni nivo – u porodicu. Tada ti je dosta tih znanja, ona se pretvaraju u činjenice koje bole – “napredovanje u karijeri uz neprestano osiromašenje, javni progon, etikete stranog plaćenika i izdajnika, gubitak posla bekstvo potomstva iz zemlje “u kojoj mi više ne možemo da živimo”… Dug je spisak…
Na popisu ironične odbrane od duha i načina vladavine uspostavljenog tada i nastavljanog kroz sankcije, ratove, raspad šire domovine, bombardovanje, kačenje zemlje, za razliku od nedaleke okoline “mačku o rep tranzicije” – našle su mi se, a širile se i po redakcijama u kojima sam radio neke šaljive izreke. Uključujući i onu iz međunaslova, koja se suštinski odnosi na trodecenijsko bitisanje u Srbiji.
Na konvencionalno pitanje “Kako si?” obično sam “otpevavao” prvi deo odgovora – “Nije loše”. A onda “odrežao” drugi deo – “Grozno je!”. Nije to prestajalo ni u kratko, poletno “Đinđićevo doba”. Za ozbiljnije od kolokvijalnog pitanja o tome “Kako sam?” odgovarao sam: “Eto, toliko i toliko godina ‘u hajducima'”.
Sad se eto i to zaokružilo – 30 punih godina “u hajducima”. Zašto baš to kad se ‘ajdučija obično shvata kao prepad i otimanje? A iz “zasede”, iz “šume”.
Logično je – nas i mnoge građane zemlje brutalni režim jeste proterao u neke šume, da bi na svetlu dana širio svoju perverznu brutalnost. Iz tih zaseda iz takve šume mnogi od nas su vršili prepade i upade da bi “ukrali” malo sloboda i prividne normalnosti. Ili vršili “ispade” u samoj zemlji ili iz nje u inostranstvo da bismo se uverili dokle smo zaglibili.
I da li je to samo čudno ili je neka nova zakonomernost u prisustvu onog duha ili vampira – u ličnoj retrospektivi u kojoj mnogo toga mora biti preskočeno zbog “opasnosti” da ovi redovi teku unedogled, pa možda i u dosadu – sve je više događaja koje i danas imaju svojevrsne replike. Ili su baš mučno istovetni.
Da, nesumnjivo, Osma sednica traje i danas. Ali važno je da je i počela pre sebe same, odnosno pre završnog čina. I to ne samo po društveno-političkom (kriznom) kontekstu osamdesetih prošlog veka. Već i po tome što je metodologija odstrela potencijalnih protivnika i privlačenja budućih pristalica-bukača u forumima partije i države počela već godinu pre. Formiranje, naime, čudan serkl oko Miloševićeve supruge, profesorke Mire Marković, za koju mnogi tvrde da je sve vreme u mnogo kojem “Slobinom” potezu bila siva eminencija ili njegov inspirator. Činile su ga mlade junoše, strogi levičari. (Neki su potom ubijeni u kriminalnom grotlu u koje je gurnuta Srbija.)
Taj se krug formirao oko Univerzitetskog komiteta Saveza komunista i kasnije preplavio i Gradski komitet, da bi mudrog, a krotkog Dragišu Pavlovića “smlavio” na “pripremnoj” sednici za Osmu.
Mirina pisamca ispod stola
Jednog dana, a bio sam tada urednik politike u “slobodnoj”, nezavisnoj, saveznoj Borbi i u “herojskoj epohi” legendarnog glavnog i odgovornog urednika Staše Marinkovića, došla mi je uzbuđena agilna jedna novinarka.
Sa sednice predsedništva ili samog Univerzitetskog komiteta donela je fotokopiju ceduljice što ju je drugarica “sa cvetom u kosi” Marković poslala ispod stola predsedavajućem. Novinari su pisamce presreli, brzo fotokopirali i prosledili adresantu. (Tako se to češće radilo kad nije bilo mobilnih.) Poruka je glasila da tog i tog (sad je ministar) treba da l’ beše smeniti, il’ izabrati, ne sećam se.
Postojanje takvih – a možda i baš tog – pisamaca potvrdila mi je ovih dana istoričarka profesorka Ljubinka Trgovčević, u to vreme članica Predsedništva Srbije u jednom intervju – potvrdi da Osma sednica još traje.
Traje, traje… ovih dana smo saznali da je Aleksandar Vučić putem mreža poslao poruku “svojim” odbornicima Skupštine grada Beograda da od tog trenutka u diskusijama, u svakoj rečenici u kojoj izgovore Dragan Đilas ili Demokratska stranka reknu i reč – tajkun.
Dobijanje potvrde o ovakvim ceduljici/cama učvršćuje me u uverenju da nije paranoja ili teorija zavere jedan lični događaj takođe iz 1986. Te sam godine podneo ostavku kao glavni urednik NON-a (“ko ne čita NON, taj je slon”, predlog da da puž-golać bude maskota Olimpijade, izbor “najlepšeg komuniste Jugoslavije” sa prototipovima lepote u liku Staneta Dolanca i Milke Planinc – neke su odlike karaktera tog značajnog njuzmagazina.)
Razlog nije bio politički, već radno-disciplinski, učinilo mi se da ne mogu više da rukovodim redakcijom u kojoj su učestale svađe, opet ne u vezi s idejama, već zbog banalnih razloga, pa je jedan urednik jednog trenutka bacio stolicu na mene. Odluka lična – rasprava u predsedništvu omladine Srbije – mučna.
Godinu potom, srećem slučajno, bio mi je komšija, jednog bivšeg predsednika omladine Srbije, inače po meni finog momka (nedavno je uhapšen, a ni režimski mediji ne javiše da l’ je pušten – traje li, traje Osma!). Kaže mi, da li znaš da je tvoja ostavka bila cena da taj i taj plus taj i taj postanu to i to? Kako da poverujem da je lična odluka cena za nešto sa čim veze nemam?
Jesam posle video onu dvojicu u kancelariji na mestima na koja će kao “Mirini omladinci” biti postavljeni, ali i dalje nisam mogao da verujem. Sad sam sigurniji da je moguće…
Ali, svejedno, razmišljanje o tome i neki kasniji slučajevi su mi pomogli da formulišem jedan zaključak – službe koje su, onda, van legalnih organa pojačale svoju ulogu u uspostavljanju Miloševićeve vlasti – izgleda mogu tako da nameste stvari da ljudi lično donesu odluke koje idu njihovim ciljevima u prilog. Jer, šta ako su zađevice u redakciji NON-a bile dopumpane spolja.
(Ivan Stamobolić u svojoj ispovesti Slavku Ćuruviji 1991. kaže da ga kao predsednika Srbije na jednom “sastanku u ministarstvu policije” odmah posle Osme, po prvi put tadašnji šef tajnih službi nije zarezivao.)
Spiskovi podobnih za ‘prelistavanje’
Iz tog ugla danas posmatram i “aferu Agrokomerc” koju je otkrila baš Borba i koju smo kao ekipa baš profesionalno žurnalistički istraživali mesecima, bez ograničenja ili smernica glavnog urednika Marinkovića koji nas nikad nije opterećivao time da ga neko nešto pritiska.
Šta ako smo radili pošteno za nečiji interes i lako poverovali u zvaničnu verziju da je kolega iz Kruševca (!?) koji (mi) je poslao prvu informaciju neko vreme potom – izvršio samoubistvo.
Brzo posle ove sednice saznali smo da na RTS postoje spiskovi koji urednici i novinari više ne mogu da ujutro gostuju u prelistavanjima štampe. Sada nema takvih spiskova, ali ima jako suženih spiskova onih koji mogu da listaju štampu. Traje li traje… Spiskove za proterivanje malo potom počeo je da pravi Vojislav Šešelj, Miloševićev “omiljeni opozicionar” i politički otac sadašnjeg vrha.
Najmučniju scenu doživeo sam jednom na groblju. Poginuo je jedan omiljeni (svima, navodno) u tadašnjem rukovodstvu predsednik omladine. I na pogreb su zaista došli mnogi iz rukovodstava. Ali je podela na anti i promiloševićevce tu tužno bila jasna – jedni s jedne strane rake, drugi s druge, u povratku bez razgovora.
Ta mi se scena urezala i na čudan se način preoblikovala u priču o ljudskim karakterima, savesti, o današnjim rečnikom – preletačima…
Neki od onih, s druge strane rake, posle 5. oktobra 2000. godine – bili smo tad u Danasu, a među osnivačima njegovim mnogo onih “s ove strane” – počeše da “oni s druge strane” dolaze u redakciju sa viskijima da “obiđu stare drugare” koje dugo nisu videli. Ali su ih dotad u svojim glasilima i sa svojih funkcija optuživali za izdaju nacionalnih interesa, strano plaćeništvo… izbacivali nas iz redakcija koje su zauzimali pre toga nas servilno moleći da im priđemo.
Eno, nekih i sad su u vlasti i na državnosekretarstvima raznim… Traje, traje Osma…
Rešili smo da se tome odupremo tako što ćemo neke od njih mi posetiti, na našu inicijativu i postaviti pitanje – ko je kome upropastio život, ili oštrije, zašto ste nam upropastili život?
‘Pomogao sam da vam upropaste život’
Samo je jedan sudija koji je donosio presudu o jednom masovnom proterivanju iz firme, akcionarstva i sa posla, koji i nije bio na tom popisu, već sam ga slučajno sreo, prilikom upoznavanja rekao – “ne, gospodine, nisam vam ja upropastio život, već Milošević, ali priznajem da sam u okviru svoje profesije dosta doprineo da vam život bude upropašćen…” I taj je posle hapšen… upropašćen… Traje Osma…
Ostali nisu, bar s kojima sam razgovarao, eno ih i sad u vlasti – ali mnogo sam saznao o šteti od toga što nije sprovedena – lustracija. I oni su je očekivali – jedan je cele noći između 5. i 6. oktobra govorio u magnetofon svoju ispovest i pravdanje novinarki koju do tog dana nije poznavao. Drugi se pravdao da nije imao uticaj na državne Miloševićeve poteze, ali je u delokrugu za koji je bio zadužen bilo sve čisto: “Eto, Božo, veruj mi, donese Mihalj Kertes tri džaka para, mi sve prebrojimo, za svaki dinar imam priznanicu”, pohvalio mi se.
A stvar je u džaku, ili koferčetu, ne u priznanicama… Traje Osma…
Ista vrsta džaka kao paradigma pojavila se kasnije u krugovima Zemunskog klana, Đinđićevih ubica. Pitaju sudije jednog “zaštićenog svedoka” (ubijen i spaljen) koji je plaćao kućne potrepštine (i mito policajcima, lekarima, budućim ministrima, frizerima budućim čalnovima upravih odbora institucija kulture itd.) odakle mu te pare.
On kaže da su marke stajale u plastičnoj kesi okačenoj o kvaku u “letnjoj kujni”… U Šilerovoj, naravno! A odakle su stizale u kesu. Iz džakova, veli – sudije se čude – pa, novac od prodaje droge stizao je u džakovima sredom odatle, petkom odatle…
Sad džakčad šalju tetke! Traje Osma…
Poslednja šansa da se “izvučemo” od posledica Osme sednice bile su reforme Ante Markovića. Otišao sam u SIV, u seketarijat za informisanje, da pripomognem. Propala stvar za desetak meseci, najjača su dva utiska.
Ručamo u restoranu društvene ishrane u zgradi SIV-a III, počelo je već “događanje naroda”, radnička klasa Zemuna koja je tih dana pretopljena u narod, a narod u nacionaliste, ide da demonstrira i da viče pred Skupštinom “hoćemo Ruse” (zvanični mediji demantuju “ne Ruse, već gusle”) i “uhapsite Vlasija”. A za susednim stolovima mnogi činovnici do nivoa pomoćnika ministra, navijaju za demonstrante. Pa ko da sprovede Antine reforme?
Idem sa potpredsednikom Vlade u Krajinu, da “mirimo Srbe i Hrvate” i stišavamo balvan-revoluciju. U Petrinji, ljudi iz kuće za koju je juče beogradska Politika ekspres tvrdila da su je napale “ustaše” i bajonetima probadale jastuke mole da ih zaštitimo od novina jer lažu… Da tek sad vide takve novine!
U pratnji, u eskortu, jedan ručno pravljeni, kažu, auto iz Titove pratnje. Kažem potpredsedniku: “Do juče su ispred ovakvih automobila bacali cveće, a sad obaraju četinare i kamenje.”. Traje…
U Grčku, da deca vide samoposlugu
Pod sankcijama, u godini Dejtonskog sporazuma, skrpimo crkavicu da idemo u Grčku. Nije mi toliko do letovanja koliko da “deca vide kako izgleda prava samoposluga”, jer u našim, rafovi ili prazni, ili po njima poređane velike količine dva-tri proizvoda.
Te noći bila neka provala oblaka i odnela prugu kod (Titovog) Velesa, auto-voz ne ide do Soluna, samo do Skoplja, vozi nas na neku sporednu stanicu. Ali ni tu nema rampe za spuštanje automobila, jer je kod raspada zemlje ostala u nekoj drugoj republici gde je bila na pozajmici. Sa par radnika i prijatelja plus Momčilo Bajagić, improvizujemo skelu od fosni. Traje…
Osma sednica ubila je bezbroj ljudi u ratovima, ubila je Ćuruviju, Stambolića i Đinđića. Odlazak hiljada mladih iz Srbije je politika, sociologija i demografija. Ali je porodica kad na dan Đinđićeve sahrane, meni najdraže kaže: “Više ne mogu da živim u ovoj zemlji”. Prvom prilikom se – odliva iz takve zemlje. Ne vraća se, evo već punih – osam godina. Prokleta Osma…
Oprostiće mi Arsen što ga parafraziram – “raspolažem sa još hiljadu podataka” o Osmoj sednici “koja nas, vara, krade i (ne) napušta”.
Ovaj tekst nema kraja, trajaće do kraja Osme! A i ova 2.241 reč je već premnogo. Ili premalo?
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera