Ove godine se sve baš lepo uklopilo, biće zadnji dan školskog polugođa i još školska slava. Sveti Sava, školska slava baš na kraj polugođa.
Kaže mi kćerka: “Biće samo proslava, nema nastave, ocene zaključene, biću odlična!”.
“Bravo! Da li bi trebalo nešto da poneseš?”, pitam.
“Samo neke grickalice”, kaže.
Blago tebi, mislim se, jer pojedini tvoji vršnjaci osim grickalica moraju da ponesu makar još jedan evro, da plate popu koji će uveličati đačku slavu.
Čitam vesti, nastavnici neke tamo škole u Beogradu naložili učenicima da ponesu po sto dinara (manje od jednog evra) kako bi platili svešteniku koji će tog dana da peva i seče slavski kolač u učionici. Ispod ikone Svetog Save.
Dakle, neka ih je u razredu po 30 i neka je pet odeljenja, znači pop je tog dana dobar za 150 evra. Još ako ima više škola u parohiji i ako ima više odeljenja, samo od Svetog Save zaradiće prosečnu srpsku platu. Makar jednu.
Naravno, ni popovima nije lako. Sveti Sava je samo jednom godišnje, a slave koje su uglavnom u zimskom periodu – brzo prođu. Šta do kraja godine da rade, ako im se u parohiji niko ne rodi (jer vlada bela kuga), a umre manji broj ljudi.
Školske slave u sekularnoj državi
Imao sam nesreću da prošle godine budem često na groblju i dočekujem popove. Svaki dolazak nije bio ispod 50 evra. Slavio sam i slavu. Pre slave – sveta vodica, na dan slave sečenje kolača, a bilo je tu i osveštenje doma pre Božića i pre Uskrsa.
I sve u kešu.
Fiskalni račun nisam dobio, ali to nisam ni očekivao jer i sam patrijarh srpski kaže: “Platićemo porez kada nam država vrati svu imovinu”. Nije država vratila svu imovinu ni onima koji je potražuju ni nakon Zakona o restituciji, tako da poreski inspektori još dugo neće obilaziti crkve, makar po službenoj dužnosti.
Inače ujutru kad se probudim prvo što vidim je dvorište crkve i tačno znam gde je tog jutra otišao vladika. Ako nema džipa (cena prava sitnica) otišao je u neki manastir, a ako na parkingu nema mercedesa onda obilazi gradske crkve.
No, da se vratim na decu u školi koja za popa donose po jedan evro.
Verujem da će biti roditelja koji će po deci poslati i više para, ali i onih koji misle da ne bi trebalo ni dinar da im daju. Vera i onako veliča ono duhovno a ne materijalno.
Ali, ne lažimo se, nije Srbija sekularna država, sve dok nam političari odlaze kod patrijarha, a to bude vest u novinama. Sve dok nastavnici popreko gledaju ono dete kojem roditelji nisu dali dinar za popa.
Kako li ga tek gledaju ako je druge veroispovesti, ako ne zna da nacrta Svetog Savu ili ako uopšte ne zna ko je Sveti Sava. Da li za to dete nema grickalica tog dana ili mu nastavnici kažu – OK, ti ne moraš da donosiš pare?
Čisto sumnjam da mu kažu – ti ćeš doneti baklave za Bajram, ili – ti si doneo slatkiše 25. decembra za Božić, pa sada ne moraš ništa.
I zato Srbija nije sekularna država niti će biti dok nam Božije poslovođe na zemlji ne skapiraju da nismo svi pravoslavci.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera