Malo ko se u Portugalu borio protiv diktature kao on. Hapšen i prognan, u politiku je ušao na velika vrata nakon “karanfil” revolucije 1974. godine. Učvrstio je demokratiju, integrisao zemlju u Evropsku ekonomsku zajednicu, preteču Evropske unije, vratio je Portugal na svetsku političku scenu i gotovo do poslednjeg časa govorio odlučno, razborito i kritički.
Bivši predsednik Portugala i prvi demokratski premijer nakon 40 godina diktature, Mario Soareš umro je u prošlu subotu u 92. godini. Koliko je značio svojim sunarodnicima možda najbolje govore hiljade onih koji su u dan i po prošli pored njegovog kovčega. Nije tu bilo napadne patetike. Upravo suprotno, sasvim mirno i dostojanstveno, oprostili su se od čoveka koga ovde zovu “ocem portugalske demokratije”. I to sa punim pravom.
U poslednje dve decenije diktatorskog režima uspostavljenog od Antonija de Oliveire Salazara, Soareš se potpuno posvetio njegovom rušenju. Prvo podrškom predsedničkoj kandidaturi Humberta Delgada 1958. godine. Postao je porodični advokat nakon što su Delgada u Španiji ubili pripadnici PIDE-e, portugalske tajne policije. Sa strašću je branio one koje je pred sud slao diktatorski režim sve dok se i sam nije našao pred jednim takvim, koji ga je 1968. godine zajedno sa porodicom osudio na progonstvo u Sao Tome i Principe.
Vratio se, nakon što je Salazarov naslednik Marselu Kajtanu, rešio da pusti nekolicinu političkih zatvorenika kako bi pokazao mekšu stranu režima. U Portugalu je bio do 1970. godine kada je ponovo bio prisiljen da sa porodicom ode u egzil, ovog puta u Italiju. Tri godine kasnije, u Parizu, pod okriljem nemačkog SPD-a i Vilija Branta, osniva Socijalističku partiju.
Strah od nove diktature
“Karanfil” revoluciju sprovedenu 25. aprila 1974. godine pratili su meseci haosa. U jednom trenutku vlast su preuzeli komunisti. Postojala je bojazan da bi tadašnji premijer Vaško Gonzalveš uz pomoć komunista mogao zemlju da ugura u novu diktaturu, a od Portugala naprave najzapadniji evropski sovjetski satelit, čega se najviše pribojavao američki državni sekretar Henri Kisindžer. Ipak, na parlamentarnim izborima 1976. godine pobeđuju socijalisti. Soareš postaje prvi demokratski izabrani premijer, a upravo njemu i generalu Antoniu Ramalju Eanesu izabranom za predsednika države, biće pripisano u zaslugu da su zemlju zadržali na zapadnom kursu.
Soareš će do kraja života ostati zakleti antikomunista, a stav o komunističkoj partiji sažeo je u rečenici: “Ono u šta verujemo mi socijalisti zove se sloboda, a ne u diktatore sa levice ili diktatore sa desnice. Mi nećemo biti ničiji satelit. Odbranićemo slobodu kao što smo je odbranili u vreme fašista.”
Toliko je verovao u tu rečenicu da mu je posle 500 dana na čelu vlade u parlamentu izglasano nepoverenje, upravo zbog toga jer nije želeo da pravi bilo kakve kompromise sa komunistima oko podrške vladi.
Za Portugal će to značiti još nekoliko burnih godina dok vladu ponovo nije preuzeo upravo Soareš, 1983. godine. Tokom dve godine, koliko je bio premijer, uspeo je da ispregovara pristupanje Portugala Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči Evropske unije, čiji će apsolutni pobornik ostati do kraja života. “Ja jesam evropski federalista i smatram da mora postojati evropska vlada i evropsko znamenje”, rekao je u jednom intervjuu 2012. godine.
Prvi civil na čelu Portugala
Mario Soareš 1986. godine izabran je za predsednika Portugala, kao prva osoba na čelu države koja nije došla iz vojske, dakle civil, posle punih 60 godina. Tokom dva predsednička mandata Portugal je čvrsto vodio ka članstvu u Evropskoj uniji, vratio je Portugal na svetsku političku scenu, posredujući u konfliktima na Bliskom istoku i u Južnoj Americi. Bio je prijatelj Jasera Arafata i Jicaka Rabina.
Mario Soareš bio je u onoj grupi ljudi koja se ne libi da kaže što ima. Bio je oštar kritičar liberalnog koncepta kapitalizma, nametnutog od strane američkog predsednika Ronalda Regana i još žešći kritičar onoga u čemu živimo danas – neoliberalizma.
“Neoliberalizam je uzrok krize, jer je protiv ljudi, a u korist novca. To nije samo ekonomski koncept. Neoliberalizam je ideologija odgovorna za virtuelnu ekonomiju, krizu, neetičku globalizaciju, poreske rajeve, sve ono što bi trebalo da bude van zakona. No, neoliberalizam će doživeti istu sudbinu kao i komunizam”, rekao je u jednom intervjuu 2013. godine.
Soareš se glasno suprotstavljao i američkoj intervencionističkoj politici u svetu, posebno drugom zalivskom ratu protiv Iraka.
“Džordž Buš je zatvorio sva vrata za razgovore i mir. Rat će biti velika katastrofa. U pitanju su ljudski životi kao i iračko istorijsko nasleđe. To će biti repriza Vijetnama. U drugoj formi, ali suština će biti ista”, tvrdio je Soareš.
Političku karijeru završio je mandatom u Evropskom parlamentu i jednom neuspelom predsedničkom kandidaturom 2006. godine.
Teško ponovljiva generacija socijalista
Mario Soareš pripada generaciji evropskih socijalista koja će se teško ili se gotovo nikada više neće ponoviti. U njoj su i Fransoa Miteran, Vili Brant, Ulof Palme i Filipe Gonzales. Socijalisti koji su imali ideju jedne lepše i humanije Evrope, ljudi kojima nije manjkalo hrabrosti i odlučnosti kada je iste trebalo imati. Evropska levica takve lidere nažalost više nema, pa nije ni čudo da tone u desni populizam.
Što se Portugala tiče, svako ko bude izučavao istoriju ove zemlje u poslednjih 50 godina, naći će Marija Soareša, čoveka koji je bio uz svoju zemlju u svakom odlučujućem momentu, lidera koga je Portugal trebao i kome duguje mnogo.
Šta ce pisati na epitafu u ovom trenutku zna Soarešova porodica. Politički epitaf izrekao je sam Soareš: “Svi su glasali za mene i svi su glasali protiv mene”.
Izvor: Al Jazeera