Piše: Velimir Ilić
Kad se na balkanskoj pustopoljini politički i nacionalno ne(do)zrelih naroda iz kukavičjih jaja ispile tobožnji lideri, samozvane vođe i predsednici koječega – onda cirkusu nikad kraja.
Zapravo, ni po jada da je to cirkus i jeftina zabava po scenariju zanatu nedoraslih i neukih dramaturga ili nekakav ovovremenski vodvilj. Ne! Zbog takvih i njima sličnih se, koliko do pre dve decenije, na Balkanu ratovalo, ginulo, proterivalo i etnički čistilo, do poslednjeg gena i kapi (nečiste) krvi, do poslednje cigle granatiranih i miniranih bogomolja, rušilo se sve dok od nisu ostajali samo dimnjaci da svedoče o nekadašnjem životu pod srušenim krovovima. Neki su otišli, neki ostali – a gde smo dospeli?
Dospeli smo dotle da nekad deklarisane socijaldemokrate danas zajahuju nacionalne dorate, dočim tobožnje četničke vojvode i šumadijske rakidžije glume državnike, a sinovi neostvarenih očeva veruju da su očevi nacije.
Haški optuženici ponovo jašu
Istovremeno, junoše ideologije od Karlobaga i Knina do Virovitice brane evropsku zastavu od dojučerašnjih mentora, dok trbuhozborci Slobodana Miloševića i supruge mu Mire zaboravnima čitaju lekcije o nevinosti i istoriji. Haški optuženici ponovo jašu, umišljene frustrirane diplomate veruju da su kovači nacionalnog blaga, a kvazilevičari ponosno kliču kako su potomci ustaša…
U tom bljutavom kolopletu, svetogrđima učinjenog i rečenog, od svoje duhovne misije udaljili su se i verski velikodostojnici, mnogi okrenuvši leđa narodu, vernicima i veri, premda bi rado da i njihov glas bude politički presudan ili bar uvažen.
Na sveopštu nesreću, svi oni – zajedno i pojedinačno – ko manje, a ko više, veruju kako su Bogom dani da (pre)kroje sudbinu balkanskih gusaka, kojima ni redovni ni vanredni izbori godinama ne pomažu da se izbave iz magle.
Tragikomično je ovih dana u medijima i na društvenim mrežama čitati i gledati dosetke i kritike vezane uz poslednju u nizu epizoda političke sapunice i (među)nacionalnog vašara taštine. Salve uvreda, ovekovečene audio-snimkom da se ne mogu poricati, za koplje ispred ostalih, izbacile su načas iz balkanskog mulja bivšeg hrvatskog premijera i sadašnjeg pretendenta na fotelju prvog ministra Hrvatske Zorana Milanovića.
Ni na kraj pameti mi nije da se sad i ovde bavim njegovom porodičnom genetikom – ni po ocu, ni po majci, to je usud svakog od nas i ne može se birati ispod kojeg ćeš stabla pasti.
No, nije Zoran Milanović samo unuk, sin i bilo čiji brat po naciji, kojoj god – Zoran Milanović je, po vlastitoj definiciji, ozbiljan političar. Zoran Milanović bi, zapravo, trebalo da bude paradigma levičara i socijaldemokrate, savremenog političkog delatnika, ni mladog ni starog, ali dovoljno zrelog i iskusnog da zna šta radi. I šta govori.
Šaka jada i Big…
Ne lezi vraže, ne beše baš tako ovih dana. O jadu će se, izgleda, Milanović zabaviti kad ga u skoroj političkoj karijeri sustigne eho “šake jada” kojom je proglasio Srbe, ili epiteta na engleskom kojim je (nepristojno ga je i prevoditi) okarakterisao Bosnu i Hercegovinu, dakle – njena sva tri dejtonska naroda, plus nacionalne manjine.
Uzmimo čak i da ga je ponela taktika predizborne utakmice u kojoj je odlučio da bude veći unuk od ostataka Tuđmanove stranke i hodočasnika Blajburga jer su mu komšije sa istoka i jugoistoka provokacijama stale “na penal”.
Recimo i da su to – uzajamne emocije. Na njih svako ima pravo, jednako kao i na rizik kako s njima baratiti, ali se jednom istisnuta pasta za zube više ne može vratiti u tubu niti se zadah uvreda može lako odagnati.
Milanović unuk to privatno može. Ali, Milanović političar dozvolio je sebi da se nametne kao paradigma balkanskog političkog jada. I neznanja.
Posmatrajmo to, recimo, kroz višemesečnu tlapnju o univerzalnoj jurisdikciji, opštoj nadležnosti za procesuiranje počinilaca ratnih zločina na području bivše Jugoslavije, koju Zagreb zamera Beogradu. Status prvoborca protiv tog propisa od šefa diplomatije Mire Kovača i nezadovoljnih branitelja preuzeo je ovih dana upravo Milanović.
“I ako bude potrebno, ne samo da ćemo im blokirati pregovore (Srbiji sa EU – prim. V.I.) nego ćemo donijeti zakon po kojem ćemo proganjati njihove počinitelje po Kosovu. To je nešto čime se normalna država ne bavi, ali bude li potrebno, i to ćemo napraviti, ne samo blokirati…”, rekao je Milanović.
I eto nas opet na polju politike, u kojoj neznanje ne sprečava govornike da puku serviraju zablude.
Tako se, kad verujete rečima, a ne faktima, obično i desi da kratko pamćenje biračke mašinerije donese političarima duge mandate.
Činjenice – lako dostupne i još lakše proverive – u ovom slučaju izbegavaju, izgleda, obe strane jer bi, u suprotnom, izgubile jednu od alatki za višemesečni verbalni rat i trgovanje zločinima i zločincima.
U Kaznenom zakonu Republike Hrvatske (članak 16. u vezi sa člancima od 88. do 91. i od 97.do 102. piše skoro u detalje suštinski isto što i u 3. članu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine Republike Srbije, u vezi sa članovima 370. do 384, 585 i 386. Krivičnog zakonika Srbije).
Reč je, dakle, o – zločinima. Reč je o zakonima koje treba primeniti, u obe države. I u BiH, naravno, nije to zemlja bezakonja, naprotiv. Suština je – suđenje za zločine, redom, s koje god strane koje god reke i granice da su počinjeni.
I ne vredi sad pisati otrcanu frazu kako zločinci nemaju ni veru ni naciju jer su, naprosto, zločinci. Ne vredi, premda je to suština o kojoj ovdašnja tobožnja politička elita ne želi da se dogovori.
Milanović je, sticajem okolnosti, samo iskliznuo u javnost kao previše nauljeni šraf, željan da ubrza svoju predizbornu mašinu. Pritom, poruke mu zvuče kao inat frustriranog derana kojeg su mangupi iz ulice u detinjstvu slali po kifle i burek.
Važno je čovječanstvo
Ipak, s Milanovićem ili bez njega, svejedno, jasno je da – niko danas, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, u bosanskohercegovačkom komšiluku pogotovo, nema autoriteta, niti ono što se obično kolokvijalno vezuje uz Marjana i Labuda, da digne glas i stavi tačku na višemesečne rasprave o tome da li su za Balkan, Evropu i čovečanstvo važniji Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili – amebe. Ili – ljudi?
Zla kob politički i nacionalno neiživljenih naroda, kakvi – hteli to priznati ili ne – jesmo, još će nam zadugo visti nad glavom dok ovdašnje elite budu trgovale zločinima i zločincima, žrtvama i dželatima, sahranjenima ili samo zakopanima, nestalima i unesrećenima.
Tim se monetama, nažalost, ne kupuje karta ni za stanicu dalje od Krležine balkanske krčme u kojoj “kad se pogase svjetla – sijevaju noževi”
Ko ne zna da održava vatru, neka bar ne pljuje na sveću.
Izvor: Al Jazeera