Dragan Nikolić – šarmer za sva vremena

I psovke su drugačije zvučale, nekako s više šarma nego vulgarnosti, kad ih je Dragan izgovarao (Al Jazeera)

Piše: Velimir Ilić

Nikad ne možeš biti spreman za odlazak dragih ljudi, ma koliko ti život slao signale o neminovnosti, poput flipera koji uz igru svetlosti i sulude zvuke tumba kuglicu, a znaš da će igra kad-tad biti završena.

Pribojavao sam se činjenice da ću jednog dana napisati: “Danas je svoju poslednju ulogu, nametnutu rolu smrtnika nemoćnog da se odupre kosmičkim silama prolaznosti ovozemaljske, odigrao Dragan Gaga Nikolić.”

To danas bilo je – jutros. Očekuješ strepeći, a nadaš se verujući. I onda zanemiš, kao da je potpuno normalno to što posle takvog saznanja pet minuta ne možeš da izgovoriš nijednu reč.

A možda bi mi odlazak Dragana Nikolića, večitog šmekera, šarmera i magupa s beogradskog asfalta – mada u suštini i privatno povučenog i pomalo stidljivog Vračarca i Beograđanina sa Crvenog krsta – bio samo osećaj nenadoknadivog gubitka koji delim s milionima ljudi u balkanskoj krčmi.

Verovatno bi bilo tako da sticajem okolnosti njegovu životnu dramu nisam počeo da osećam i lično, usred intervjua s Milenom Dravić, uz prošlogodišnji FEST.

Sažimajući sav svoj život – i glumački i lični – Milena mi je tad, glasom čiju spontanost i osećajnost ne mogu preneti ni kamere ni mikrofoni, a još manje pisana reč, rekla kako joj je najvažnije da Gaga što pre izađe iz bolnice i oporavi se pa da, “a to bih najviše želela, nastavi i završi svoju knjigu, ali i da nastavi snimanje epizoda po tekstovima Slobe Stojanovića, koje se subotom popodne emituju na televiziji”.

“On ih govori briljantno – to govorim kao kolega, a ne kao supruga”, rekla je Milena.

Nešto lepo – tako se zove ta knjiga Slobe Stojanovića, maestralnom naracijom Gage Nikolića pretvorena je u televizijske minijature koje bi trebalo propisati kao lek i sedativ u ovom vremenu epidemije nemorala i sveprisutne tabloidizacije života.

Knjigu prati CD sa snimljenim epizodama, pa preporučujem da ih koristite kad god poželite nešto lepo. Jer, titraji glasa Dragana Nikolića i njegova glumačka zrelost istovremeno zvuče i lekovito i smirujuće, nostalgično i ohrabrujuće.

Kupio sam nedavno i sebi tu knjigu, nadajući se trenutku da mi je potpiše, uz kašiku omiljenog mu meda sa šarganskih padina, kojim smo pokušavali da ga okrepimo dok se oporavljao od mučnih bolničkih dana i zle kobi lečenja u srpskim bolnicama. Ostala je nepotpisana.

Neodigrani bis

Mnogi će danas posegnuti za retrospektivom Gaginih uloga – od Džimija Barke u filmu Kad budem mrtav i beo iz doba “crnog talasa”, Prleta iz Otpisanih, Popaja iz Balkan ekspresa ili Flojda u Nacionalnoj klasi… Ali Nešto lepo mi, posebno na današnji dan, izgleda kao obavezna epizoda neminovnosti u kojoj se, nakon što je zavesa spuštena, Dragan Nikolić više neće pojaviti “na bis”.

Taj neodigrani bis razlog je više da se katkad pogleda preko ramena, u prošlost i svojevrsni brevijar u kojem će ostati da u nedogled i nezborav traju sve te silne replike, gegovi, humor i neprevaziđeni glumački i lični šarm kojim je Dragan Nikolić zanavek zadužio ovdašnje meridijane, ne samo glumačke.

Uostalom, i ne znam zašto su uvek ljudi skloni da legende poput Gage Nikolića ograničavaju na “srpsko i jugoslovensko glumište”?! Jer glumci, muzičari, zapravo umetnici uopšte, prevazilaze granice, države i nacije, vanvremenski su i pripadaju svima čije emocije na bilo koji način taknu.

A ako uvažimo frazu da je “gluma Božji dar”, onda je Gaga, izgleda, s Bogom imao poseban ugovor, jer smestiti toliko i takvih likova i uloga u jedan lik svakako je više nego dar i talenat – to je moć kojom glumac sugestivno osvaja publiku, ne ostavljajući još ni promil mogućnosti za ravnodušnost.

Sve je u životu – borba

Tako je bilo više od pola veka, toliko je ispisivao svoj glumački testament kojim nam ostavlja u nasleđe sve uloge i glumačke trenutke kroz koje mnoge njegove kolege, sve i da su htele i imale priliku, ne bi mogle proći. Jer nije lako bilo likom i emocijama otelotvoriti i magupe s beogradskog asfalta i seoske kicoše, “romantične zavodnike sa građanskim ili polugrađanskim pedigreom, likove sa sumnjivog vrha i nesumnjivog društvenog dna…”

I psovke su drugačije zvučale, nekako s više šarma nego vulgarnosti, kad ih je on izgovarao.

Prebirajući po više od 170 različitih filmskih, televizijskih i porodičnih uloga, čini se da jedini, a nepogrešivosti najbliži, zaključak o karijeri Dragana Nikolića staje u samo jednu rečenicu direktora Jugoslovenske kinoteke Raleta Zelenovića: “Dragan Nikolić je mogao da glumi sve.”

A Dragana Nikolića ne može da glumi više niko. I nikad.

Iz dečačkih dana je izvukao poruku da je sve u životu – borba.

“Borba. Ne predati se. Zašto bi? I kome?”, rekao je u jednom intervjuu.

Tako je – i odlazeći – pobedio mnoge koji, uz dužno poštovanje njihovih glumačkih karijera, nikad neće biti življi, a ljudski i glumački dostojanstveniji nego što je Dragan Nikolić danas.

Izvor: Al Jazeera