Ustaški ministar za četničku radost

Zlatku Hasanbegoviću, ministru kulture, ustaški “kosturi” iz karijere svakodnevno ispadaju iz “ormara” (Al Jazeera)

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

“Odem ja u Zagreb, sednem u tramvaj. Ja sedoh, svi sedoše, ja ustah, svi ustaše” – bio je štos koji je u bivšoj Jugoslaviji pričao poznati šoumen Milovan Ilić – Minimaks. Bilo je to vreme bratstva i jedinstva kada rat još nije bio na vidiku, pa se tome moglo i smejati,  ali je kvaka što taj štos danas postao stav jednog dobrog dela srpske javnosti.

Aleksandar Vučić je petnaest godina bio zagovornik teze da se granica Srbije prostire na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica. Onda je postao neko ko pledira da bude “garant stabilnosti” u regionu, ali više liči na čoveka koji se uporno uzdržava da ponovi svoju izjavu iz 2002. godine: “Mnogi s podsmehom kažu – gde su vam danas Karlobag, Ogulin, Karlovac i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ljube im ruke, hoće da kažu – gde ste vi danas, radikali, u tim srpskim mestima? Raduju se tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju… ” – rekao je tada Vučić.

Kao nekome ko je veći deo svog života smatrao da su svi Hrvati ustaše, te da su Hrvati okupirali srpsku zemlju, Vučiću i njegovim sledbenicima palo je “ko kec na jedanaest” što nova hrvatska vlada Tihomira Oreškovića nosi pridev “ustaška”.

Najviše zahvaljujući Zlatku Hasanbegoviću, ministru kulture, čiji ustaški “kosturi” iz karijere svakodnevno ispadaju iz “ormana”.

Lider hrvatskih Srba Milorad Pupovac, čovek koga su ratnih devedeseti isti oni koji danas vladaju Srbijom smatrali izdajnikom jer se nije bavio zapaljivom retorikom i praksom, pisao je ovih dana Kolindi Grabar Kitarović da je na ulicama Zagreba doživeo više provokacija i neprijatnosti nego u vreme buđenja hrvatskog nacionalizma, 1991, što je odmah nagnalo Vučićevog ministra Aleksandra Vulina da zatraži od hrvatske vlasti da zaštiti Srbe od, kako je rekao, “narastajućeg ustaštva”. Mada bi se termin “narastujuće ustaštvo” pre mogao formulisati kao “narastujući ekstremizam”.

Ministar za sukobe u regionu

Iako je trenutno ministar za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, Vulina, ličnog portparola supruge Slobodana Miloševića Mirjane Marković iz devedestih, odavno zovu “ministrom za Hrvatsku”. A pojedini tviteraši i “ministrom za sukobe u regionu”.

Njegove izjave da je Ante Gotovina ustaša a kardinal Stepinac ustaški vikar, razgnevile su ne tako davno hrvatsku javnost, mada je baratanje terminom “ustaše” i tretiranje svih Hrvata kao “ustaša” specijalitet pojedinih Vučićevih bliskih saradnika.

U tome prednjači Informer, beogradski tabloid koji Vučića opisuje kao polubožanstvo, a svi njihovi tekstovi o Hrvatima kao da su pisani 1991. godine, u vreme kada je srpska štampa obilovala epitetima “ustaše”. Tokom granične krize između Hrvatske i Srbije zbog migranata, recimo, taj list je na naslovnici objavio fotomontažu s pola lika Zorana Milanovića i pola Ante Pavelića i naslovom “Milanović – Pavelić”. U istom broju nadnaslov teksta bio je “Ustaški napadi na Srbe na graničnom prijelazu Batrovci”. Tih dana je uz sliku Milanovića išao i naslov “Šah mat za ustašu”. Urednik i vlasnik Informera Dragan J. Vučićević, neformalni Vučićev medijski savetnik, objasnio je kako ne misli da su svi Hrvati ustaše, ali je ubeđen da “ogromna većina Hrvata danas jesu ustaše”. Uz to, on je na svom Tviteru napisao da “Srbin koji, posle svega, letuje u Hrvatskoj, kupuje u Idei i pije vodu ‘jana’, zaslužuje da opet bude zaklan”.

Zagovornik novog bratstva i jedinstva

Terminologija Vučićevih ministara i medijskih saradnika pokazuje zapravo da je priča o Srbiji kao stubu regionalne stabilnosti i pomirenja obična gluma iza koje tinja tradicionalna srpsko – hrvatska netrpeljivost. Samo se čeka repriza Vučićeve izjave o “ustašama koji su okupirali srpsku zemlju”, mada je premijer Srbije u svom novom proevropskom ruhu odavno savladao tehnike samokontrole, pa često u komentarisanju regionalnih pitanja priča i izjavljuje sve ono što iskreno ne misli. Ali je tu uvek neki ministar ili medij koji će narodu objasniti šta bi trebalo da misli, a da Vučić pritom ostane regionalno prihvatljiv mirotvorac, maltene zagovornik novog bratstva i jedinstva.

Jedno nesrećno kadrovsko rešenje u novoj hrvatskoj Vladi i njegov ustaški “bekgraund” učinilo je mnogo za “četničku” radost. Pa sada zagovornici teorija da su svi Hrvati ustaše likuju nad ovim svežim “dokazom”, ma koliko to bilo licemerno imajući u vidu da Srbiju danas vode jedan četnički vojvoda, u vidu Nikolića, i jedan dugogodišnji “četnički pomoćnik”, u vidu Vučića. Što verovatno ne prija ni Hrvatima ni Bošnjacima, ali se u Bosni i Hrvatskoj niko razuman nije usudio da sve Srbe proglasi četnicima, niti da apeluje na “narastujuće četništvo” u Srbiji.

Problem onih koji u Srbiji prebrojavaju ustaše sa druge strane granice jeste, na primer, što u beogradskom sudu upravo traje proces za rehabilitaciju Milana Nedića, predsednika srpske vlade tokom nemačke okupacije, a svi oni redom smatraju da je u pitanju istinski heroj. Iako je Nedić, poput Ante Pavelića, takođe bio kvisling, samim tim što je sarađivao sa okupatorom i razmenjivao komplimente sa Hitlerom. Nedić je, istina, bio daleko manji kvisling od Pavelića, u smislu žrtava i zverstava. Spasao je mnogo Srba koji su bežali iz Nezavisne Države Hrvatske tokom Drugog svetskog rata, odbijao da srpske jedinice pošalje sa Nemcima na Istočni front, ali istoričari svedoče o njegovoj ulozi u progonu beogradskih Jevreja, Roma i antifašista, te niko pametan u Srbiji ne želi brisanje “fleka” sa ove sumorne figure srpske istorije. Osim onih, naravno, koji se opravdano gade ustaštva, ali se ne gade jednog sopstvenog “gaulajtera”.

Historija historičarima

Sedamdeset godina posle Drugog svetskog rata niko neće sve Nemce nazivati nacistima, iako u Nemačkoj ima neonacista, kao što ih ima i u Hrvatskoj. U normalnim državama istorija je odavno ostavljena istoričarima. Tamo jedan deklarisani ustaša ne bi mogao postati ministar, niti bi opunomoćeni četnički vojvoda sa impresivom ratnohuškačkom karijerom mogao postati predsednik. To mu dođe kao neki srpsko-hrvatski usud zgodan za zaluđivanje nacionalno osvešćenog – ili još bolje – nacionalno onesvešćenog biračkog tela.

Izvor: Al Jazeera