Petrolejka u životima djece na državnoj granici

Povlačenje po međunarodnim sudovima, pridonosi porastu tenzija među balkanskim državama (Reuters)
Povlačenje po međunarodnim sudovima, pridonosi porastu tenzija među balkanskim državama (Reuters)

Piše: Velimir Ilić

Prođe i taj sveti 29. Nekad slavljeni Dan Republike, dan bivše SFR Jugoslavije, svečan i neradni, omiljeni praznik.

Slavilo se – za one koji su tu lekciju možda preskočili ili je nisu ni imali – u znak sećanja na odluke Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Jajcu 29. novembra 1943. Te odluke – kako nas je učila istorija pobednika – imale su se smatrati temeljem buduće države jer je AVNOJ, između ostalog, bio i geometar za unutrašnje razgraničenje među jugoslovenskim republikama i pokrajinama. Kasnije su se zadugo te međe zvale – avnojevskim granicama, a ponekad i po potrebi – čak i danas.

I gle ironije – na 29. novembar 2016. godine, danom u utorak, umesto nekadašnjih svečarskih emisija, televizija je vrtela priču o ostacima avnojevske granice koja je postala nerešiv problem jedne porodice. Sudbina koju samo život, poput neizlečivog cinika, može da namesti.

Porodica Jelić iz Janturina, na Pešterskoj visoravni, i ovu zimu dočekuje bez struje. Nikad je nisu ni imali. Jedino su domaćinstvo u tom zaseoku koje je od središta matične opštine Sjenica, u Srbiji, udaljeno 40 kilometara, a na samoj je granici sa Crnom Gorom. Nevolja devetočlane porodice Jelić, sa šestoro dece, jeste to što im se imanje katastarski prostire u dve države – državljani su Srbije, a kuća im je dvadesetak metara u Crnoj Gori.

Sijalica im ne svetli jer lokalna sjenička vlast ne bi da plati i dovede struju – preko državne međe. A do kuće Jelića na kilometar i po trase treba postaviti 35 bandera i par kilometara kabla. Preskupo za devet duša, od kojih šestoro jedno drugom do uveta.

Nema volje da se ljudima pomogne

A država?

“Elektrifikacija crnogorskog područja od opštinskih novaca je baš diskutabilno pitanje”, kažu vlasti u Sjenici, tvrdeći da bez naloga iz Beograda ne mogu ništa.

Premda se o ovoj porodici zna i u Podgorici i u Beogradu, ni sa crnogorske, a pogotovo ne sa srpske strane, još nema volje ni namere da im se pomogne. Još, valjda, nije bilo tog praznika, izborne kampanje ili kakvog prigodnog povoda koji bi Jelićima – i bukvalno – uneo malo više svetla u život.

Problem je, očito, nedostatak volje i civilizacijske svesti da šestoro dece u 21. veku odrastaju bez sijalice, televizora, frižidera, mobilnog telefona, kompjutera… Detinjstvo – uz petrolejku.

Jelići tako i dalje ostaju ničiji, briga su samo sebi samima. Opštinu Sjenica ne zanimaju, Srbiju i Crnu Goru još manje. Ekonomski i politički nebitni, nema ih čak dovoljno ni za statističku grešku na bilo kojom izborima. Zašto bi im onda iko doveo struju pod krov? Možda zato što su – ljudi.

I kao pojedinačan slučaj, Jelići su samo jedan od poispadalih šrafova, zagubljen u nekoj pešterskoj zabiti i na vetrometini ničijih interesa pri demontaži bivše države.

Unutrašnje brige

Ako se nekad, kroz zanimljivu geografiju, lakše pamtilo da se SFRJ graničila BRIGAMA – što je akronim od početnih imena okolnih država – danas političko-geografsku utrobu nekadašnje avnojevske Jugoslavije već treću deceniju razvlače nerešene unutrašnje brige.

Jedna drugoj uzajamno zvocaju skoro sve bivše republike. Tako se Slovenija i Hrvatska popreko gledaju preko Piranskog zaliva, a Srbija i Hrvatska preko Šarengradske ade na Dunavu. Istovremeno, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini Una kod Kostajnice i Dubice ne teče baš kud im je volja, dok je Bosni i Hercegovini i Srbiji, kako god tekla, Drina uvek kriva, naročito oko Janje i Bogatića.

Od bivšeg Bosanskog Novog do Dubice na 19 mesta državna granica “skakuće” s jedne na drugu obalu Une, dok u Kostajnici, s obe strane Une, i u BiH i u Hrvatskoj tvrde da im pripada komad koji svojata druga država.

Istovremeno, nije malo ljudi uz Unu kojima su kuće u jednoj, a imanja u drugoj državi. I dok političari mudruju, Kostajničani, ipak naviknuti da im je Una zajednička reka, danas žive s mnogo manje tenzija nego prethodnih godina, mada još nisu načisto kog bi se komada mogli odreći u korist onog dugog, a da ne bude na vlastitu štetu.

Bosna i Hercegovina i Crna Gora natezale su se oko Sutorine da bi na kraju, u Beču, potpisale kompromisni sporazum po kojem u naredne tri godine treba da bude i zvanično ucrtana međudržavna međa.

Srbija i Bosna i Hercegovina morale bi da reše i probleme meštana u atarima Janje i Bogatića koji idu tamo i ‘amo preko Drine na svoja imanja, pa je, reklo bi se, zalud Badinterova komisija precizirala da su granice sredina reka Une, Save i Drine, kad su na terenu stvari malo drugačije.

Logično rješenje Belgije i Holandije

Malo severnije, Šarengradska ada na Dunavu nije bila sporna dok se SFRJ nije raspala, ali se zato Srbija i Hrvatska već godinama unazad natežu oko tog rečnog ostrva.

Političke elite dosad nisu bile sposobne da se dogovore na čiju će stranu ova ada, površine skoro hiljadu hektara. Srbija tvrdi da bi granica morala ići sredinom Dunava, što adu ostavlja uz levu obalu, na srpskoj strani. Hrvatska se, pak, poziva na zemljišne knjige iz doba Austro-Ugarske, a meštani kažu da je nekadašnja  moćna monarhija, “da bi ispravila stari meandar Dunava radi lakše plovidbe, prokopala novi deo Dunava”.

Mešovita međudržavna komisija, osnovana još 2002. godine, nije bila maštovita da nađe kompromis, pa Beograd i Zagreb, po unutrašnjo-političkoj dnevnoj potrebi povremeno i dalje potežu problem, uzajamno optužujući drugu stranu da nije spremna na dogovor.

Međutim, poslednjih meseci se već između redova mogla čuti najava dobre volje da obe strane, izostane li dogovor, prihvate međunarodnu abitražu za Šarengradsku adu i ukupno oko 11.000 hektara uz Dunav na području opština Sombor, Apatin i Bačka Palanka.

I dok se balkanski granični i pogranični sporovi sporo rešavaju “ispravljanjem krive Drine”, a nesretni Jelići čekaju da im struja iz Srbije dođe pod krov kuće na delu imanja u Crnoj Gori, sasvim slučajno, na bivši Dan Republike, stigla je vest o belgijsko-holandskom sporazumu.

Naime, ove dve zemlje razmenile su po parče sporne teritorije, što je u medijima objašnjeno vrlo jednostavno – tako je logično.

Ni teških reči, ni “istorijskih i nacionalnih interesa” kako bi to bivalo na Balkanu, Belgijanci i Holandezi razmenilu su po šaku svoje zemlje jer su praktični.

Sa jedne strane reke Meza ili Maas, koja deli dve zemlje, Belgija se odrekla malog poluostrva na holandskoj strani, a zauzvrat su od komšija dobili nešto slično. Tim kompromisom će, kako kažu, prestati “horor oko nadležnosti” jer se Belgija brinula o zemlji povezanoj samo sa Holandijom.

Jelići, s početka ove priče, nisu država i svejedno je u kojoj su državi – i njima samo kompromis i malo dobre volje mogu zauvek oduvati plamičak petrolejke.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO