Rat anegdotama: Zašto Srbi (ne) vole vojsku

Tu je i „svijetla tradicija“, jer još od osmoljetke slušamo o slavnim precima koji su ratovali za slobodu i uvijek se rado sećamo djeda koji nam je opisivao svoje herojske poduhvate na braniku otadžbine sve dok nam ne poplavi vrat (AP)

Kada se polako nazirao rat u bivšoj Jugoslaviji, upravo sam se vratio sa odsluženja vojnog roka u Novom Mestu, Slovenija. Nas četvorica činili smo posadu minobacača kalibra 82 milimetara, pratećeg oružja pešadije za „neutralisanje i uništavanje neprijateljske žive sile“.

Cev minobacača je dužio Hrvat, postolje minobacača Bošnjak, lafet sam dužio ja, a nišanske sprave Slovenac. Bili smo uigrani ko Rolingstonsi kada bi trebalo ta četiri dela minobacača sastaviti na nekom poligonu, a onda smo pucali negde u daljinu na imaginarnog neprijatelja.

Neprijatelj je bio udaljen od dva do četiri kilometra ispred nas, koliki je bio krajnji domet našeg dragog minobacača.

Smatrali smo, nas četvorica, da se nikada nećemo raspasti, ali taj neponovljiv sastav koji je opsluživao minobacač nikada se od septembra 1990. godine nije okupio. Bar ne sa iste strane fronta.

Da se ponovo sastanemo ovih dana, posle 26 godina, verovatno bismo imali obilje tema za razgovor – pričali bi anegdote iz vojske. U pitanju je večita muška tema koja vremenom postane jedini smisleni razlog zbog čega smo služili vojsku.

Google, Youtube i upuststva

Naime, da nam sada neko naredi da se ponovo sastanemo i ponovo sastavimo onaj minobacač, te počnemo da pucamo, to bi potrajalo minimum sat vremena.

Prvo bismo preko Gugla morali da nađemo uputstvo kako se sastavlja minobacač, mora da na Jujubu postoji i to kad već ima kako napraviti eksplozivnu napravu.

Zatim bismo morali da nađemo preko Gugla kako se u cev ubacuje mina, potom kako se rasklapa minobacač, a mogu misliti kakav bi rusvaj nastao ako bi nas neko naterao da krenemo u juriš sa kondicijom na nivou sredovečnih lenčuga koje trče samo za gradskim autobusom u cajtnotu.

Tako da, kada me ovih dana pitaju šta mislim o rezultatima istraživanja beogradske agencije Demostat sprovedenog na uzorku 1.200 građana koji kažu da je za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka čak tri četvrtine stanovnika Srbije, odgovorim: „Verovatno žele da imaju o čemu da pričaju kada se jednog dana sastanu u kafani“.

Anegdote su, naime, najbolja stvar iz vojske.

Od 1. januara 2011. godine, kada je Vlada Srbije ukinula redovno služenje vojnog roka, nema ni tih ispraćaja, idealnog povoda za slavlje.

Nije mi baš uvek bilo jasno zašto neko slavi što će narednih godinu dana morati da trči sa gas-maskom preko lica po nekim nepoznatim livadama ili konzumira konzerve iz „istorijskog muzeja životnih namirnica“ kojima je odavno istekao rok trajanja.

Da se tušira jednom sedmično na nekim masovnim ritualima u kolektivnim kupaonicama gde nikada nema tople vode, al’ hladne ima kol'ko hoćeš. Da namešta krevet „pod konac“, pa taman kad namestiš dođe neki namćor sa činom desetara koji sve to rasturi i kaže: „Ajd ponovo!“

Mačo profesionalac

„Disciplina, bato!“, tako otprilike vojni analitičari objašnjavaju jedan od razloga zbog kog bi trebalo ponovo uvesti vojni rok za sve osobe muškog pola koje su se u ovom trenutku zatekle sa državljanstvom Srbije, a pune 18.

Drugi razlog je što nemamo obučen rezervni sastav vojske, kako kažu vojni analitičari, pa da ovih dana počne neki rat imali bismo armiju sastavljenu od smotanih osoba koje ne znaju da rasklope pušku, ne znaju da pucaju, ne znaju čak ni da voze MIG-ove koje je premijer Vučić upravo dobio na poklon od Rusa.

I to je donekle razumljiv razlog, međutim, kao što rekosmo – jedino što prosečnom vojniku ostane u pamćenju sa služenja vojnog roka jesu anegdote. A nikada u istoriji ratovanja nije zabeleženo da je neka bitka dobijena zato što su vojnici jedni drugima pričali anegdote sve dok oni sa druge strane nisu popadali s nogu.

Zbog toga je valjda i izmišljen profesionalni vojnik koji je stalno u formi, ne zna anegdote, ali zna sve ostalo.

E sad, među Balkancima odavno postoji onaj mačo element da i nisi neki muškarac ako nisu služio vojsku. Zatim, tu je i „svetla tradicija“, jer još od osmoletke slušamo o slavnim precima koji su ratovali za slobodu i uvek se rado sećamo dede koji nam je opisivao svoje herojske poduhvate na braniku otadžbine sve dok nam ne poplavi vrat.

Međutim, tu postoji jedan problem – deda nije imao Fejsbuk, pa nije mogao da ratuje tako što bi napisao uvredljiv status onima sa suprotne strane “fronta”, već je morao u rov.

Mi danas imamo Fejsbuk koji je potpuno modernizovao balkanske ratove – možeš da ratuješ i da sediš kod kuće. Idealna stvar. Prednosti rata na Fejsbuku su mnogobrojne: žrtava obično nema, ne moraš da rasklapaš i sklapaš minobacač, troškovi su minimalni, a nisi ništa manji patriota ako za domovinu „pogineš“ na Fejsbuku.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Reklama