Zašto humanost uzmiče pred nasiljem

Čemu empatija ako mora da ustukne pred surovošću svakodnevice? (Al Jazeera)
Čemu empatija ako mora da ustukne pred surovošću svakodnevice? (Al Jazeera)

Osnovac Miloš Radisavljević nedavno je dobio tablet kao nagradu za izvanredan uspeh u školi. Međutim, odrekao se poklona da bi pomogao nepoznatom bolesnom vršnjaku.

Ovaj gest sigurno bi ostao nezapažen da ga na Twitteru nije objavio nekadašnji vaterpolo reprezentatitvac Srbije Aleksandar Šapić, osnivač humanitarne fondacije „Budi human“ koja pomaže lečenje obolele dece. Šapić je danas i predsednik Novog Beograda, opštine koja je nagradila 850 svojih najboljih osnovaca za odličan uspeh i veliki trud u malim školskim klupama, među njima i Miloša.

„Zovem se Miloš Radisavljević, idem u OŠ ‘Laza Kostić’. Želeo bih da Vam se zahvalim na nagradi koju sam dobio za postignuti uspeh. Zamolio bih da ovaj tablet dobije neki drugar koji je korisnik Vaše fondacije, a koji se bori za najveću nagradu, za normalan život i zdravlje, sa željom da svi budu pobednici i da imaju normalno detinjstvo”, napisao je Miloš.

“U porodici se priča od vrtića, još od malih nogu učimo da treba da pomažemo. Imamo priliku da svaki dan to vidimo na TV-u ili u novinama, kako su mnogi ljudi pomogli nesebično drugim ljudima”, rekao je ovaj osnovac posle Šapićevog tvita.

Gubljenje bitke

Podstakao ga je, kaže, sportista i humanista Šapić koji je nedavno svoje osvojene medalje sa svetskih, evropskih prvenstava i olimpijada poklonio i ponudio na licitaciji u humanitarne svrhe.

“To bi bila moja želja, novogodišnja, da ljudi nesebično pomažu drugim ljudima”, poručio je Miloš.

Ova vest i želja, naprosto, ne sme da ostane zabeležena tek na Twitteru. Jednako tako kao što treba da se prepričava i nedavna akcija štićenika Centra za decu bez roditeljskog staranja. Deca iz Zvečanske – tako ih znaju Beograd i cela Srbija, deci bez roditelja ili bez porodične pažnje, koja nemaju, poput drugih vršanjaka, poklone svog “kućnog Deda Mraza”. Pa ipak su se, rano, možda neumitno, naučili solidarnosti i humanosti.

Predstavu “Igra za sreću”, igranu pričama vlastitih života, dobrotvornu izložbu i prodaju svojih neveštih crteža u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, posvetili su jednoj oboleloj devojčici, nepoznatoj sapatnici. Nisu znali ni kako se zove, ali su se u njeno ime odrekli i novogodišnjih poklona. Tim malim ljudima srce je poraslo brže od njih.

“Ljubav”, “Čokoladno mleko”, „Mama“, „Prijateljstvo“, “Drug”’- smenjivale su reči u projekciji slajdova na zidu Centra za kulturnu dekontaminaciju dok su deca iz Zvečanske plimom humanosti prepavila strahote neke druge dece.

Reporter je, gledajući publiku koja je polako odlazila iz Centra za kulturnu dekontaminaciju posle predstave “Igraj za sreću”, primetio kako se više uopšte nisu pitali da li mi nečemu treba da učimo decu ili ponekad treba da učimo i od njih.

Ima još ovakvih priča. Ali, ta humanost, nažalost, ubedljivo gubi bitku u svakodnevnom životu sa vršnjačkim nasiljem i tragedijama, uzmiče pred naslovima: „Osmak drugu iz razreda pesnicom pocepao slezinu”,” Devojčica polomila nos dečaku”, “Vršnjaci ga tukli i mučili, a onda se on ubio”, “Misterija nestanka Barbare Vitez”…”

Malog Alekse iz Niša više nema, digao ruku na sebe, nemoćan da se izbori sa i istrpi svakodnevna maltretiranja vršnjaka. Barbarinu sudbinu krije most sa kog je skočila ili je gurnuta, još neznano zašto ali, zna se, da je bila u društvu vršnjaka.

Poruka jednog osnovca

Koliko je još dečjih muka za koje ne znamo iz škola, iz kraja, iz detinsjtva, mladosti? Vršnjačkog nasilja je, čini se i na žalost, sve više, ali ga svi po malo kriju i prećutkuju, sve dok ne stigne do policije i crne hronike.

Roditelji ignorišu da im je dete nasilnik jer bi priznali nepoželjne činjenice lošeg vaspitanja i roditeljstva. Nastavnici, profesori i direktori škola prećutkuju jer bi se videlo koliko su loši i nezainteresovani pedagozi. Centri za socijalni rad, psiholozi, socojalni radnici – oni uvek imaju opravdanja, teško razumljiva i najčešće neprihvatljiva.

A društvo i socijalno osvešćena država? Uglavnom ih nema ili se pojavljuju kao u lošem vicu.

Slušamo, istina, sa TV-ekrana ocene i (pre)poruke psihologa, psihijatara, političara, analitičara, socijalnih radnika, zakasnelih roditelja… Slušamo uglavom onda kad im nečiji posrnuli život ili neka tragedija daju povod.

A jedan osnovac, pišući pismeni sastav o temi „Kakvu školu želim“, poručio je:

„Želeo bih da zamolim sve roditelje, ne samo mojih drugara iz škole, već i sve roditelje sveta – da nauče svoju decu kako da postanu dobra deca jer će tako jednog dana postati i dobri ljudi… U  školi je sve više nasilja među decom, odvajaju se deca koja imaju novca i često ponižavaju decu koja ga nemaju“.

I još: „Moj tata me je učio da ljude delim samo na dobre i loše, pa tako i ja samo na osnovu toga, delim svoje vršnjake… Oružju i nasilju nije mesto u školama ili na ulicama, jedino naše oružje treba da budu olovke, znanje, drugarstvo i smeh. Takvu bih ja školu želeo za sebe i za svoje drugare i molim svako dete i svakog roditelja da pomogne da mi se želja ostvari“…

Ne zna se kakvu je ocenu dobio. U međuvremenu, život ispisuje drugačije ocene, najčešće bez razredih starešina, roditeljskih sastanaka, bez diploma. Dovoljno je samo da se nikad ne postidite svojih ocena. Kao što neće ni Miloš ni deca iz Zvečanske.

Jer, čemu empatija ako mora da ustukne pred surovošću svakodnevice?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO